dv784012

„Ja ću rado da se odreknem mnogo toga, ali svom sinu ću priuštiti sve, da ne mora pred drugarima da se stidi zbog starih patika.” Ovaj razgovor sam čula na dečjem igralištu. Mame su se jedna drugoj žalile kako im prihodi nisu dovoljni ni za osnovne troškove, a kamoli za potrebe starije dece. Pod potrebama su mislile ne samo na džeparac (koji nije mali), već i na garderobu i obuću. Vodile su dug i ogorčen razgovor o skupim patikama i jaknama koje su kupile svojoj starijoj deci za školu. Kažu da deca druge stvari neće da nose i zato će se radije one odreći nečega. Jedna od njih je na kraju priznala da je pozajmila novac od svoje sestre kako bi mogla da kupi „markiranu“ odeću za svog pubertetliju koji ide u školu. Razmišljam, da li je to u redu, truditi se da deci po svaku cenu obezbedimo lagodan život koji nije u skladu sa mogućnostima našeg porodičnog budžeta. Zašto se stidimo da svojoj deci kažemo da to ne možemo?

 

Želim da budem IN! (i platiću to novcem mojih roditelja)
Današnja deca imaju mogućnost da dobiju sve što požele. Svega ima, potrebno je samo da u džepu imate dovoljno novca. To im uglavnom obezbeđuju brižni roditelji. Pored džeparca dobijaju nove mobilne telefone sa funkcijama koje mi i ne razumemo i, naravno, modernu garderobu. Tinejdžeri su zanimljiva ciljna grupa za firme. Njihov ukus je mera ne samo za kompanije koje se bave garderobom, već i za prehrambene lance, kozmetičke firme, ali i za proizvođače elektronike. Oni se trude se da svoje proizvode naprave prema „meri“ i ukusu mladih ljudi koji žele da budu u trendu. Možete reći da je naše društvo takvo. Takav je svet!

Brend definiše mesto kome pripadaš, stil oblačenja govori ko si u stvari. Mladi se trude da budu „in“ kako bi se uklopili i kako bi im se divili. Bez obzira da li se radi o markiranoj odeći, obući, mobilnom ili kozmetici, mladi imaju osećaj da će ih etiketa na garderobi učiniti poznatijim i popularnijim. Prema istraživanjima, na to šta je „in“ ne utiču samo reklame, već u velikoj meri i okolina u kojoj se čovek kreće, prijatelji, školski drugovi i naravno roditelji. Upravo u školskom okruženju možemo videti razliku između dece „koja imaju“ i one koja nemaju. Deca su u tom smislu veoma osetljiva na pitanje novca i mogu lako postati meta podsmeha. Oni žele da budu kao ostali, žele da se uklope i zbog toga traže od roditelja stvari za koje njihova porodica nema sredstava.

 

Treba li razgovarati sa decom o novcu?
Psiholozi su jasno za to. Sa decom treba pričati i o neprijatnim stvarima, a jedna od njih je svakako i činjenica da porodični budžet nije dovoljan za sve njihove prohteve. Deca od malena stvaraju odnos prema novcu. Roditelji imaju zadatak da deci objasne vrednost novca i šta se za koju sumu može kupiti. U prodavnici ih treba ukljičiti u kupovinu da bi videli koliko košta hleb, slatkiši, deterdžent za pranje veša ili oprema za školu. Problem je u tome što se neki roditelji trude da pred svojom decom sakriju činjenicu da malo zarađuju. To čine upravo kupovinom stvari koje ne mogu priuštiti, kako njihova deca ne bi bila „drugačija“. Bez obzira da li se radi o garderobi, mobilnom telefonu ili džeparcu, to je greška.
Dete mora da zna da imati manje novca od drugara ili komšije nije sramota. Razgovarajte sa njima na primer o tome koliko plaćate kiriju i kolika ja vaša plata. Prema mišljenju stručnjaka, ukoliko su ta pitanja tabu u porodici, stvara se situacija u kojoj roditelji postaju robovi prevelikih zahteva svoje dece. Kad sa decom otvorimo pitanje novca, otvaramo i pitanje vrednosti kojim ih želimo naučiti. Deca posredstvom nas, roditelja stvaraju predstavu o tome šta novac znači i kako njime treba raspolagati.

 

Naučimo decu da žive u realnom svetu


Porodica je mesto gde se deca spremaju za život u stvarnom svetu u kojem će morati sami o sebi da se staraju. Dete stiče sliku o tome kako stvari funkcionišu upravo u porodici. Majka i otac određuju granice. U tom smislu je važno i pitanje novca. Ne dozvolite svom malenom da manipuliše vama kukanjem kako „ostali to imaju“. Objasnite detetu šta može, a šta ne može da ima. To ne znači da o svojoj finansijskoj situaciji treba da govorite u smislu „mi smo sirotinja“.

Razgovarajte sa decom o prioritetima porodičnog budžeta, ali im nikada nemojte „bacati u lice“ koliko koštaju njihove vannastavne aktivnosti, stvari za školu, odnosno nemojte im stvarati osećaj krivice. Ako starije dete ima sopstveni novac (od bake i deke ili od nekog posla), dozvolite mu da ga potroši na ono što želi.
Problem u vaspitanju ne predstavlja samo nedostatak novca. I u porodicama u kojima novac ne manjka, roditelji imaju isti problem. Potrebno je dete naučiti da pravilno vrednuje novac, jer ako ga pretvore u markirane patike ili najnoviji smartfon, neće im dugo trajati.

Sa slovačkog sajta mamaaja.sk tekst autorke Mgr. M. Koscelníková  prevela Jelena Milićević-Proroković, doktorka nauka i majka tri (a uskoro i četiri) devojčice

Go Ahead, Leave A Comment

Name *: Mail *: won´t be published Website
Comment*: