ALT: "kako se boriti sa gubitkom drage osobe"

 

Kada pitate ljude da vam navedu trenutak najveće sreće i trenutak najveće tuge u svom životu, većina će reći da je rođenje deteta trenutak najveće sreće, a gubitak drage osobe trenutak najveće tuge. I danas se setim gimnazijskih dana. U tom periodu jedna moja drugarica je iznenada ostala bez mame. Bila mi je veoma draga i silno sam želela da nešto kažem, uradim, kako bih joj bar malo ublažila bol. Nisam znala šta i kako. Videla sam gomilu ljudi oko nje i pomislila koliko je puta već čula ono: “Žao mi je, primi moje saučešće.“ Nikada nisam volela te formalne izjave. Mislim da su dovoljni zagrljaj, stisak ruke; oni govore više od reči. Pošto nisam znala šta da kažem, samo sam je zagrlila i rekla: “Ako ti bilo šta treba moralno, materijalno, tu sam, slobodno me zovi.“ Na taj način sam joj poslala poruku: “Ja želim da ti pomognem, ali ne znam kako; ti mi reci kako, a ja ću biti tu”. I zaista mislim da čovek mora sam da nađe neki svoj način da se bori sa gubitkom. Drugi su tu da mu se nađu, da mu pomognu, ali ono glavno on mora sam.

 

Svako od nas individualno, na neki svoj način prolazi kroz proces tugovanja koji ide svojim prirodnim tokom i ima svoje faze. To su šok i neverica praćeni negiranjem gubitka, bes kao posledica shvatanja da se gubitak zaista dogodio, tuga i očaj praćeni brojnim reakcijama na gubitak i postepeno prihvatanje stvarnosti u vidu smanjena intenziteta i broja reakcija na gubitak.  Tugovanje je proces koji traje, i osobi treba vremena da odboluje, kao što nakon operacije treba vremena da rana zaraste. Da bi se proces tugovanja priveo kraju i da bi osoba nastavila da se prilagođava životu bez drage osobe, neophodno je shvatanje i prihvatanje onoga što se dogodilo i ponovno oživljavanje osećanja, ma koliko suočavanje sa gubitkom bilo bolno. Osećanja tuge, krivice, besa, bola, osećaj praznine i besmisla predstavljaju normalnu reakciju na gubitak i ne treba ih negirati, potiskivati i gomilati, već prihvatiti ih i ponovo pokrenuti. To znači da svoju bol treba da podelimo sa drugima, da imenujemo osećanja i da o njima razgovaramo. Možemo da ih ispoljimo i kroz pisanje, crtanje, razne rituale. Na taj način pomažemo našem mozgu da obradi gubitak. Negiranje i neprihvatanje onog što se dogodilo, potiskivanje i gomilanje osećanja odlažu proces tugovanja i nepovoljno utiču na naše zdravlje.

 

Kako da nastavite dalje nakon gubitka, odnosno kako da se prilagodite na život u kom više nema vama drage osobe?

 

Osvrnite se oko sebe i pronađite svoj smisao života

Svako od nas ima istovremeno više uloga u životu. Iako ste izgubili važnu i dragu osobu, vi ste i dalje nečija majka,  nečija  sestra,  prijateljica, kuma, možda nečija učiteljica ili lekarka. Postoje deca i ljudi kojima ste važni, potrebni, koji vas vole. Možda ste ostali bez životnog saputnika i osećate da je jedan deo vas nestao, ali budite ponosni na to što ste možda besprekorna sestra ili požrtvovana majka ili uspešna poslovna žena, ili ste desna ruka svome šefu, ili javna ličnost i imate publiku koja vas obožava, ili domaćica koja okuplja porodicu na nedeljnom ručku. Ukoliko pomislite: “Ma nisam ja ništa od toga, ja sam samo jedna obična žena”, razmislite da li ste možda baš vi ćerka jedinica i miljenica svoga tate. Mnogo je toga za šta vredi živeti i za šta se vredi boriti.

 

Ne ustručavajte se da potražite pomoć i podršku okoline

Potražite pomoć i podršku prijatelja, poznanika, rodbine, kolega, komšija… Ne umanjujte njihov značaj rečima: ”Ma šta ko može da mi pomogne, nema tu reči utehe…” Oni nemaju „čarobni štapić“ da odagnaju vašu tugu, ali osećaj da su tu, da im je stalo, da na njih možete da se oslonite kao i sam osećaj pripadnosti zajednici (porodici, kolektivu na radnom mestu…) može i te kako da vam ublaži jačinu reakcije na gubitak. Postoje ljudi dobre volje koji su voljni da pomognu, ali vi morate da im kažete kako. Budite konkretni. Pomoć  i podrška ne mora da bude samo razgovor. Možda će vam značiti da drugarica prespava kod vas u stanu jer se osećate usamljeno. Od pomoći može da bude komšija koji će vam pomoći oko prevoza, jer još uvek osećate da niste u stanju da sami vozite; kuma koja će vam napraviti novu frizuru i doprineti boljem raspoloženju, sestra koja će vas pozvati na ručak, koleginica koja će vas zameniti na poslu, majka koja će  pričuvati decu… Jako je važno da brinete sami o sebi i da tražite pomoć. To nije znak slabosti već odgovornosti.

 

Aktivirajte se, radite, krećite se

U prirodi čoveka je da radi i stvara. Ima istine u pričama naših baka da je rad lekovit. Ako radite, bićete zdraviji i bolje raspoloženi. Nikako vam ne savetujem da idete u krajnost i postanete radoholičar, da se premarate i iscrpljujete. Poenta je da radite ono što doprinosi tome da se osećate dobro. Posmatrajući ljude koji su doživeli veliki gubitak, a nastavili da žive život, došla sam do zaključka da svi oni imaju jednu zajedničku stvar – nastavili  su da budu aktivni, da rade. Neki od njih su: nabavili kućnog ljubimca, volontirali, otputovali u Italiju i počeli tamo da rade, oženili se po drugi put, počeli da pišu pesme, napisali knjigu, posvetili se karijeri i napredovali, proširili biznis, posvetili se veri i počeli da idu u crkvu, rodili dete, upisali specijalističke studije…

 

Život je kao reka, ide svojim tokom, vuče vas napred

Plivajte, ne opirite se. Možda se vama srušio vaš mali svet i imate utisak da je sve stalo. Ali, život je nastavio da ide svojim tokom.  Poslednji put kada sam se našla u sličnoj situaciji, osetila sam potrebu da tugujem i budem sama sa svojim mislima, a onda mi se beba probudila i morala sam da je nahranim, računi počeli da stižu i morala sam misliti kako da ih platim… Shvatila sam kako zapravo nemam vremena za osamljivanje i čekanje.

 

Potražite snagu u sebi samima

Snaga je u vama. Pogrešno je tražiti je spolja, u drugim ljudima. Ne može vam niko pomoći, ako vi sami sebi ne želite da pomognete.  Ja verujem da se priroda pobrinula za to da čovek ima dovoljno snage da podnese bol i nastavi dalje posle gubitka najbližih, isto kao što se pobrinula za to da žene mogu da podnesu bol prilikom porođaja. Pogledajte koliko su jake žene i majke na ovim prostorima. Šta li su sve izdržale i istrpele. Verovatno nisu bile ni svesne šta sve mogu i koliko mogu. Mnoge iz ovih situacija izlaze jače i spremnije da se nose sa novim  izazovima.

Autorka teksta je Branka Vasilev, psihološkinja i saradnica Centra za mame

Go Ahead, Leave A Comment

Name *: Mail *: won´t be published Website
Comment*: