ALT: „Zbog nedostatka podrške, majke vode borbu“

 

Piše Bet Beri

 

Drage mame,

Obraćam vam se danas jer ne mogu više da podnesem bol u želucu i varnice u duši, zbog nepravde čiji smo teret osuđene da nosimo upravo vi i ja.

Iako ova nepravda pogađa sve – muškarce, žene, kao i decu – mi, majke, ne samo što njeno breme najjače osećamo, već se osećamo i neproporcionalno odgovornim za smanjivanje prodirućih i duboko štetnih simptoma; a oni čine još težim svet, koji smo se već obavezale da na svojim plećima nosimo.

Nepravda je u sledećem:

Potrebno je selo, ali sela nema.

Pod pojmom „selo“ ne mislim samo na „grupu kuća i pratećih objekata“, koje je „veće od zaseoka i manje od grada, smešteno u ruralnoj sredini.“ Govorim o načinu života svojstvenom relativno malim i relativno višegeneracijskim zajednicama. U ovim zajednicama osobe se međusobno dobro poznaju, dele sreću, terete i patnje svakodnevnog života, neguju jedni druge kada je potrebno, brinu o dobrobiti nezaustavljive dece i sve zavisnijih staraca i osećaju se ispunjeno zbog svog jasnog i suštinskog doprinosa u grupi koja im uliva sigurnost.

Govorim o najprirodnijem mogućem okruženju u kome deca treba da rastu.

Govorim o načinu života za koji smo biološki predodređeni, ali ga je gotovo nemoguće pronaći u razvijenim zemljama.

Govorim o primarnoj, nezadovoljenoj potrebi koja vodi u frustraciju. Svaka majka koja nema selo da je podrži oseća ovu frustraciju.

Iako je izreka „Potrebno je selo da bi se odgajilo dete“ postala kliše, uticaj realnosti u kojoj tog sela nema je sve samo ne beznačajan. To je rušilačka pustoš koja pogađa kvalitet našeg života na bezbroj načina.

U nedostatku sela…

Preveliki pritisak je stavljen na roditelje, tako da moramo da obezbedimo ono što je jedna cela zajednica privređivala.

Naši prioriteti su postali izobličeni i nejasni, budući da pokušavamo da ispunimo razne konfliktne potrebe odjednom.

Osećamo se anksiozno i manje sigurno bez predstave o granicama, očekivanjima i podrške dobro poznate grupe ljudi s kojom odrastamo.

Primorani smo da napravimo svoje pleme u životnom dobu kada imamo najmanje vremena i energije da to uradimo.

Skloni smo da se čvrsto držimo svojih ideala i paradigmi u roditeljstvu, čak iako nas to međusobno udaljava, u želji da se osećamo sigurnije i manje zatrpano raznim opcijama i mogućnostima.

Prirodan način bivstvovanja naše dece je ugrožen, budući da u komšiluku nema grupe mališana sa kojima mogu da istražuju, stvaraju i neguju svoju radoznalost.

– Trčimo naokolo kao ludaci trudeći se da obezbedimo interakciju, stimulaciju i mogućnosti učenja, a to je nekada bilo u neposrednoj blizini.

– Zaboravili smo kako izgleda i šta je „normalno“, zbog čega se osećamo kao da ne radimo dovoljno ili kao da ne radimo dovoljno „pravih“ stvari.

Depresija i anksioznost su uzele maha, posebno u životnom dobu kada intuitivno znamo da nam je potrebno više podrške nego ikad, ali nemamo dovoljno energije da je pronađemo.

Osećamo se nemoćno zbog brojnih obaveza i pritisaka s kojima pokušavamo da izađemo na kraj.

Trošimo novac koji nemamo na stvari koje nam nisu potrebne, kako bismo popunili praznine koje osećamo.

Tražimo oslonac na društvenim mrežama da bismo osetili povezanost. Ta povezanost nas često vodi u osećaj još veće izolovanosti i neadekvatnosti.

Osećamo se usamljeno i nevidljivo, čak i kada smo okružene ljudima.

– Naši partnerski odnosi su u velikoj meri opterećeni potrebama koje su se obično raspoređivale u zajednici i očekivanja koja imamo od voljene osobe poprimaju nerealne razmere.

Često se osećamo osuđeno i neshvaćeno.

– Osećamo se krivim gotovo zbog svega: ne želimo ili nemamo vremena da budemo glavne u igri sa svojom decom, ne radimo dovoljno, radimo previše, dopuštamo deci da provode mnogo vremena pred ekranom kako bismo održale korak sa milion očekivanih obaveza, i sl.

Radost, lakoća i zabava deluju tako nedostižno.

Mislimo da bi trebalo da budemo nezavisne i stidimo se potrebe za drugim ljudima.

Donosimo odluke koje ne odražavaju naše vrednosti, već naše duboko neispunjene potrebe.

Možda najtragičnije od svega, zbog nedostatka sela mnoge majke imaju iskrivljenu sliku o sebi. Kao posledicu osećamo da su naši nedostaci krivi za naše bitke, što dalje vodi do osećaja da moramo da radimo još više kako bismo te nedostatke zamaskirale.

To je zamka. Vrzino kolo. Iskrivljena realnost koja svoju snagu dobija iz ugnjetavačkog načina razmišljanja koji je još uvek je na snazi, uprkos našem osećaju slobode.

Za promenu, evo novog načina razmišljanja:

Vi i ja uopšte nismo problem. MI ČINIMO DOVOLJNO. Možemo da se osećamo neadekvatno, ali to je zato što smo u prvim redovima problema, što znači da smo one koje su najteže pogođene. Upijamo uticaj urušene, i dalje ugnjetavačke društvene strukture, koju naša deca ne moraju da usvoje i da joj se potčine.

To nas čini heroinama, a ne gubitnicama.

Ne, mi nismo ugnjetavane na iste načine na koje smo ranije bile (niti na način na koji su to druge žene širom sveta), ali ne zavaravajte se:

Zbog nedostatka sela, mi smo u nepovoljnijem položaju nego ikada ranije. Možda imamo više slobode nego naše prababe, ali teret koji nosimo je i dalje neproporcionalan, surovo težak.

Od početka vremena (sve do nedavno), majke su nosile životne terete zajedno. Ribale smo odeću u potoku dok smo se smejale deci koja su se prskala i oplakivale poslednji gubitak ljubavi ili života. Tkale smo, šile, birale, čistile, krpile, dok smo razmenjivale priče i brinule se o starim prabakama. Lečile smo jedne drugima rane (kako fizičke, tako i emotivne), oslanjale se jedna na drugu zarad snage u teškim vremenima i tražile smo savete od mudrih, iskusnih i omiljenih staraca i starica.

Život u zajednici neguje osećaj sigurnosti, uključenosti, svrhe, prihvatanja i važnosti. Ovi suštinski elementi napretka su sastavni deo zajednice.

A sada? Prisiljene smo da stvorimo sve to same u društvu koje je fizički i energetski restruktuirano oko sasvim novog niza prioriteta. To je model „prvo profit, a onda ljudi“, koji ugrožava skoro sve ono što smo mi majke obavezane da zaštitimo.

Iako sam po prirodi optimistična i volim da se nadam, ova dilema me je obeshrabrila nekoliko puta tokom godina. Kako to da cela grupa majki zanemaruje ovu priču, dok smo individualno i kolektivno oslabljene zbog nedostatka nečega što nam tako očajnički treba?

Glavne kulturalne promene u prioritetima, strukturi i moći su na redu (i ja verujem da se one dešavaju, iako haotično). U međuvremenu, svako od nas može da napravi izbor:

Možemo se upustiti u stanje kakvo jeste, pomiriti se sa njim i prihvatiti stvari kakve jesu ili ostvariti slobodu koju su naše prababe i pradede za nas osvojili i obavezati se da ćemo na jedinstven i suštinski način stvarati promenu, koja počinje u nama i nalazi svoj put i izvan nas.

Ni vi ni ja nećemo zaista iskusiti kako je to odgajati decu u pravoj zajednici, ali i to je u redu. To i nije ono čemu ova generacija teži. Ova generacija teži buđenju i saznavanju ko smo zaista i šta zaista želimo i, shodno tome, teži da resetuje društvena jezgra.

Doprinos koji vi možete da date ponovnom uključivanju sela u naše kulture, jeste da budete potpuno, beskompromisno i hrabro SVOJE. Evo nekoliko konkretnih koraka koje možete preduzeti kada god budete bile spremne:

  1. Neka vam ovo bude jasno: činjenica da vodite bitku nije odraz vaših nedostataka, već neprirodnih kulturnih prilika u kojima živimo.
  2. Imajte i poštujte svoje potrebe. Mnoge majke imaju nekoliko duboko nezadovoljenih svojih potreba, iako se fokusiraju gotovo isključivo na potrebe drugih. Upravo je to ono što nas udaljava od privlačenja pažnje na okolnosti, kao i na poboljšanje tih okolnosti, kako individualno, tako i kolektivno.
  3. Budite prijemčive. Bogate, bezbedne i autentične veze su suštinske za napredak. Negovanje ovakvih veza podrazumeva hrabrost i spremnost da se izađe iz zone udobnosti. Ono što najviše želite nalazi se na drugoj strani te, u početku neprijatne, konverzacije ili stidljivog predstavljanja.
  4. Posedujte snagu. Šta vas čini jakim i potpuno živim? Šta vas obasjava i daje vam energiju kada samo pomislite na to? Koja bi vaša uloga bila u selu, ako biste imale selo? Osluškivanje svojih snaga i njihovo angažovanje jedan je od najboljih načina da privučete onu vrstu ljudi koju želite u svom životu, da osvetljavate i inspirišete druge i da gradite osećaj zajednice na način koji će da vas obogaćuje, a ne osiromašuje.
  5. Postanite sastavni deo nečega. Bilo da je to kurs pletenja, plesna trupa, crkva, veslački klub ili školski kolektiv, posvetite se rastućoj zajednici u okviru oblasti svog života koji vas čini živima ili ispunjava neku vašu potrebu. Koristite kontakte koje ste ostvarile u ovoj zajednici kako biste vežbale hrabro i autentično predstavljanje i traženje onoga što vam je potrebno, bilo da je to podrška, bilo da su to sredstva ili ohrabrenje.
  6. Odradite svoj deo, ali samo SVOJ deo. Iako je primamljivo popuniti živote različitim obavezama, takav život nas samo razvlašćuje. Ukoliko se borite sa ovim problemom, pročitajte Esencijalizam.
  7. Naučite da volite sebe i da saosećate sa sobom. U kulturi „nikad dovoljno“ od suštinske je važnosti da izgradimo zdrav odnos prema sebi kako bismo mogle da se nosimo sa mnogim serviranim porukama o tome šta bi trebalo da budemo i šta nas čini vrednim sreće i ljubavi. U stvari, vidim ljubav prema sebi kao najveći mogući poklon koje majke naše generacije mogu da daju majkama sutrašnjice.
  8. Govorite istinu. Čak i ako ste prestravljene. Čak iako vas to čini najhrabrijim u prostoriji.
  9. Zamislite nov put. Ono gde smo krenuli nije ni nalik onome odakle smo došli. Stvaranje neke vrste budućnosti koju želimo zahteva predviđanje te budućnosti i verovanje u nov put koji će tu budućnost učiniti mogućom. Budite usredsređeni i gledajte širu sliku. Šta je ono što želite?

Isprobala sam „seoski“ život:

  • Tokom studija, kada mi je pleme idealista i sanjara bilo u neposrednoj blizini, a još se nismo pretplatili na socijalna pravila „odraslih“ koji su nam govorili šta je najbitnije.
  • Kada su moji rođaci živeli sa nama nekoliko meseci. Nikada nisam više uživala u majčinstvu kao tih dana kada sam znala koje su potrebe dece, kuće i njenih pojedinaca koji su sve srećno delili.
  • U razgovorima sa drugim ženama, kada se svaka od nas prisetila kako su naše borbe slične, i kako se sve očajno osećamo zbog potrebe za konstantnom podrškom, svakodnevnom interakcijom, isceljenjem i lagodnijim životom.
  • Na festivalima na otvorenom, kada se selo u nekom smislu ponovo uspostavlja, makar samo na kampovanjima vikendom i gde se svi prepuste zajedničkom, kooperativnom ritmu i svi se opuštenije osećaju
  • Tokom vremena koje sam provela sa majanskim majkama u siromašnom, ruralnom Meksiku. Tamo sam bila svedok, iz prve ruke, da je blagoslov moguć čak i ako si samo deo plemena, koliko god ono ugroženo bilo.

Moja duša je bila duboko nahranjena u ovim periodima. Svaki put kada sam okusila šta nam nedostaje, postajala sam jača i vera se vraćala. To je energija koja nam je potrebna kako bismo stvorili promenu. To je ono što nam ne dozvoljavaju da osetimo.

Nemam predstavu šta budućnost nosi, ali znam sledeće:

Trebalo bi da plačemo, slavimo, padamo i ustajemo zajedno.

Trebalo bi da naše bake, tetke, susedi i rođaci dele sa nama svakodnevne trenutke, da nas vode i pomažu nam da vidimo svetost u ludilu.

Trebalo bi da budemo mesecima negovane posle porođaja, zbrinute kada smo bolesne, utešene dok tugujemo. Treba nam podrška tokom teških promena.

I naša deca bi trebalo da odrastaju unutar društvenih struktura za koje MI mislimo da su za njih najbolje.

Pronađite sebe, a onda pronađite svoje ljude. Ili obrnuto. Samo se nemojte pomiriti. Nemojte da se pomirite sa načinom života koji su kreirali oni koji ne poštuju vašu dušu i ne neguju vašu decu.

Spremna za promenu, tik uz vas,

Bet

 

„Novi svet ne samo da je moguć, nego je već na svom putu. U mirnom danu, čujem je kako diše.“ – Arundati Roj

 

Autorka teksta je Bet Beri, spisateljica i life coach; piše na svom blogu Revolution from Home, kao i na svojoj Fejzbuk stranici.
Sa engleskog prevela i prilagodila Milena Ilić Mladenović

Go Ahead, Leave A Comment

Name *: Mail *: won´t be published Website
Comment*: