Sapatnice iz porodilišta

AUTOR Centar za Mame | U Glas mama

Sapatnice iz porodilišta

 

Imala sam lak porođaj, osim onih nekoliko momenata kad sam mislila da ću umreti. Prvi put na tim mukama, spremna da primenim sve naučeno u školi za trudnice. Da se razumemo, ta višemesečna nastava je bila plodonosna, ali se plan da imam kontrakcije i uspem gledati u sat na zidu, odbrojavajući kad da pritiskam, sveo na golu borbu da preživim.

 

Elem, tako potkovana znanjem o fazama porođaja, shvatim ja te fatalne noći, doduše tek nakon više od dva sata, da mi se zapravo ne kaki, već da ću da rodim. Iako su skoro tri časa iza ponoći, ne odustajem od menjanja posteljine na svom i bebinom krevetu, tuširam se pa lagano na Paprikovac. Stižem tek toliko ranije da me ubace u porođajnu salu i ostave samu.

 

„Ne urlaj baš bez razloga”, savet je babice koja ode da drema.

 

Ne, nemam razlog. Osim što mi se karlica raspada i imam osećaj da mi se bespovratno otvara ogroman krater među nogama i ne znam da li vredi da se sa kreveta bacim na glavu. Kad nakon relativno brzih i, nikad dužih, dva i po sata preguram Tantalove muke i umalo išutiram mlađanog lekara koji me šije, a kao da probada Vudu lutkicu, gledam u novi život na metar od sebe, unezverena. Šta sad? A da samo odem odavde? Kako ću ja ovo?

 

Paprikovačku agoniju je nemoguće opisati nekome ko se u njoj obreo nije. Opet uviđam da mi trudnička škola praktično sve manje znači, jer zanatlija sam početnik. Novopečena mama, bez kvalifikacija i lakoće u rasuđivanju i postupanju. Osećam se zapravo i previše sluđeno da bih podnela spuštanje na treći sprat, jer beba ima povišen CRP. Šta, kako, zašto? Gledamo se druga mama, iste sudbine, i ja u liftu koji nas vozi na poluintenzivnu. Znamo se, a ne znamo. Ja plačem ko budala, ona kao malo manja budala, drugo joj je dete i manje je uplašena. Ali je opet boli.

 

U spojenim sobama već po dve mame. A unutra, carstvo uložaka, pumpica za izdajanje, soka od jabuke, križaljki… Naš dom narednih bar sedam dana. Ide red suza pa red smeha. Ova iz lifta je zapravo moja zemljakinja, ali se dugo nismo srele. Tu je mama prevremeno rođenih bliznakinja i dve mame dečaka. Bebe su im na intenzivnoj i napokon nas uveravaju da je povišen CRP čista boza u odnosu na inkubator, cevčice, sonde i da će nam guzica uskoro videti put, a one su tu odavno i biće još. Onda ide kafa, u tom će i ručak, a na svaka tri sata odlazimo kod beba. Pa opet plačemo, jer se potresemo kad ih vidimo onako male i nemoćne. Pa ide smeh, sve smo bliskije. Znamo se od juče, a celi život. Delimo paracetamole i savete.

 

Sapatnice iz porodilišta

 

Bole me sise. Dragana, iz lifta, i Jelena, mama bliznakinja, spremne da pomognu. Jedna mi stiska levu, druga pumpicom spasava stvar na desnoj. Ispred nas samo veliki prozor, ogoljen, iz drugog bloka nas svi vide. Smemo se i ne marimo, jer sise ne mogu da čekaju. Ako fasujem mastitis, nema kući još nekoliko dana.

 

Onda stiže Željka, carski rez, devojčica i dečak. Ubacuju njen krevet do mog, nikad se videle nismo. Krišom joj dajem po gutljaj vode i pokoju plazmu i govorim da će sve biti bolje. Već sutra. Da ne plače, hrabrim je ja koja sam juče cvilila svakih pet minuta. Kćerka joj se zove poput mene. Guramo celi drugi dan. Ustaje, boli, nije lako, ali tu smo jedna za drugu, treću, četvrtu… Pričamo, ćutimo, smejemo se i plačemo. Izmišljamo šta nam se jede pa zlopatimo bližnje. Spavamo, masiramo se, šišamo, cedimo sise. Stavljamo obloge. Kupus je pre lek. Muž velikodušno donosi novu glavicu, valja na spavanje sa listovima na grudima. Plačemo od smeha kad shvatimo da nam je doneo kiseli kupus, žuti se, a kako je dobar samo za suva rebra završava okačen za oluk.

 

Imamo epizode. I ispade. I bes. Sreću i tugu. Najvažnije, imamo najpreči razlog zbog kojeg smo tu. I ljubomoru. Što će neka sutra kući. Što Ajša iz treće sobe, posle i zaboravila sam tačno kojeg deteta, ispumpa ručno mleka za dve flašice Vitaminkinog soka, dok se nama dno ni zabelelo nije. Što će i ovog jednog dana proći. Jer, to je život, sva njegova lica. Izvor na kojem se rađa i mesto gde nas je najviše zabolelo.

 

I gde se stiču prijateljice za čitav život. Ne bih menjala tih prvih sedam dana mog roditeljskog staža ni za sedam godina na Bahamima ni sedmicu na lotou. Kao ni Draganu, koja je rodila isti dan kao i ja, Jelenu, čije su kćerke rođene na moj trideset i treći rođendan i Željku, mamu devojčice s mojim imenom. One su moj početak drugačije mene. I na neki način bolje. One su neraskidivi deo onog dugotraženog smisla.

 

Tekst je preuzet sa Lole

Go Ahead, Leave A Comment

Name *: Mail *: won´t be published Website
Comment*: