Deca nemaju cenu

AUTOR Centar za Mame | U Važno je

„Ne znam koliko treba da platimo da bi neko imao dete. Ako treba to da radimo uradićemo. Jer nam to postaje najskuplja i najvažnija reč u Srbiji ili jedina važna reč. Nećemo da imamo radnu snagu za fabrike, nećemo da imamo ništa, ako nemamo dece“, rekao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić tokom nedavnog višesatnog obraćanja u Narodnoj Skupštini.

Imam dvoje dece. Dečaka i devojčicu. Idu u vrtić, uskoro će poći u školu, okruženi su ljubavlju i podrškom da postanu ono što (će) žele(ti). Moja želja, kao njihove mame, je da, kada jednog dana odrastu i počnu da zarađuju za život, rade poslove koje budu želeli. Još uvek ne znam šta će to biti. Ono u šta sam sigurna je da ne bih imala ništa protiv da rade u fabrici, ako tako budu odabrali. Rad u fabrici jeste težak, ali je i častan posao. Ako moja deca budu odabrala da rade u fabrici, mogla bih da budem samo ponosna na njih. Ali, ne želim da moja deca budu primorana ni na šta, pa ni na rad u fabrici. Ne želim da im fabrika bude jedina opcija. Zadrhtala sam pošto sam pročitala reči predsednika Vučića, jer Srbija kakvu on stvara traži novo meso, nove snage, nove žrtve za ropsku potčinjenost u sistemu koji postaje sve nakaradniji.

Deca nemaju cenu

Da li mame u Srbiji rađaju radnu snagu za fabrike?

Ne želim za svoju decu ništa više od onoga što svi roditelji u Srbiji žele.

Želim da moja deca žive u zdravoj zemlji, u zemlji čistog vazduha i voda, u zemlji gde se prirodna bogatstva tretiraju kao bogatstva, a ne kao prilika za bogaćenje male, ali odabrane grupe ljudi. Želim da te iste fabrike, gde naša deca treba da rade, posluju u skadu sa zakonima, koji nisu pisani da bi omogućili bogaćenje te iste male grupe ljudi, već da čuvaju našu zemlju. Želim da žive u zdravoj zemlji u kojoj su deca zaštićena od seksualnog nasilja a počinioci najstrože kažnjeni. Želim da žive u zdravoj zemlji u kojoj se šamaranje na porođaju i prskanje vodom smatraju nasiljem, a ne praksom. Želim da žive u zdravoj zemlji gde se znanje stiče vrednim radom i trudom, a ne gde se diplome kupuju. Želim da žive u zdravoj zemlji gde je potpuno jasno šta je u redu, a šta neprihvatljivo ponašanje.

Ako moja deca samostalno odluče da rade u fabrici, želim da im bude omogućeno da rade svoj posao dostojanstveno, da se prema njima odnose sa poštovanjem, da se njihova prava uvažavaju i bespogovorno poštuju. Ne želim da moja deca kao odrasli ljudi nose pelene; želim da ih tretiraju kao ljude. Želim da im fabrika bude izbor, ali ne jedini zato što je privreda oko fabrike potpuno uništena, zato što mogućnost zaposlenja i dostojanstvenog života u kraju gde je otvorena fabrika gotovo da ne postoji.

Želim da im fabrika bude izbor, ali ne jedini. Želim da žive u mestu gde postoje alternative toj fabrici. Želim da privreda u kojoj će raditi, kao zaposleni ili kao preduzetnici, bude takva gde će moći da posluju bez davanja harača partijskim barabama na vlasti, gde poslove dobijaju najbolji, a ne oni koji najbolje kradu i gde poslovni uspeh zavisi od drugih faktora, a ne od podobnosti. Želim da moju kćerku kada bude jednog dana na razgovoru za posao u fabrici, ako tako odabere, ne pitaju planira li da rađa i da li ima decu. Ne želim da strahuje hoće li joj produžiti ugovor nakon porodiljskog odsustva i hoće li moći da prehrani svoju porodicu od porodiljske naknade kada i ona buda rodila.

Ja svoju decu učim da budu časni i pošteni ljudi, da je obraz jedan i da nikada nije na prodaju, da treba da uče, da se razvijaju na svim poljima, da daju sve od sebe, da postavljaju pitanja i misle svojom glavom, da budu hrabri.

Ali kako onda da im objasnim sistem u kojem žive?

Kako da im objasnim sistem u kojem najposlušniji, a ne najbolji, donose odluke i gde vrednosti koje forsira društvo nisu one koje su naučili kod kuće? Kako da im, onakvima kakvi se nadam da će postati, kažem da je ovde ono gde treba da budu, da ostanu? Kako da im objasnim, kao majka, kada me pitaju kako zakoni i pravila nisu ista za sve, kako to da pravda nije svima dostižna? Koje uzore da im navedem iz javnog života, kakav model uspeha da im predstavim? Da li će im onda fabrika zaista biti jedina opcija, jer za njih sa vrednostima koje će iz naše kuće poneti neće biti prostora na drugim radnim mestima?

Neće biti dovoljno dece za rad u Vučićevim fabrikama iz mnogobrojnih razloga. Jedan od razloga zašto ih neće biti je zato što je preko pola miliona ljudi napustilo Srbiju tokom poslednje decenije. Ta deca, koja su njemu toliko potrebna, rađaju se širom sveta, samo ne u Srbiji. Odlaze ne samo ljudi koji ne mogu da pronađu bilo kakav ili dostojanstven posao, već i oni koji jednostavno ne žele da žive po nakaradnim ‘vrednostima’ koje im vlast nameće, oni koji ne žele da prodaju dušu đavolu da bi uspeli ili da bi jednostavno zaradili dovoljno za život.

Trenutni predsednik Srbije mora da se suoči sa jednostavnom činjenicom da neće ovde biti dovoljno radne snage za fabrike, ma koliko je on spreman da je plati. Zato što se rađanje dece ne kupuje. Deca se rađaju u sistemima u koje roditelji veruju i imaju poverenja.

Žene u Srbiji rađaju decu zato što ŽELE, a ne zato što će im neko platiti ili zato što moraju.

Žene u Srbiji rađaju DECU, a ne buduću radnu snagu.

Žene u Srbiji rađaju SLOBODNE LJUDE, a ne robove.

Žene u Srbiji odgajaju i vaspitavaju SLOBODNOMISLEĆA BIĆA koja će imati obrazovanja, širine, dobrote, ljubavi, plemenitosti, morala, obzira i poštovanja za drugo ljudsko biće, a ne poslušnike koji neće moći, ili želeti, da razluče dobro od zla.

Predsedniče, majke ne rađaju decu da ih ti koristiš kao jeftino meso za fabrike, kao oruđe ili sirovinu bez dostojne nadoknade, poštovanja radnih i ljudskih prava, zdravstvene zaštite, i odakle ćeš ih izbaciti, potrošene i bolesne, bez prava na dostojnu starost. Neće tebi majke Srbije dozvoliti da im decu obezvrediš dok se još nisu ni rodila, da ih obeležiš dok su nam još uvek pod srcem, da nam pružiš šaku para da bismo ti prodale svoju krv, svoje meso, svoje BIĆE, a BUDUĆNOST svih nas.

Predsedniče, znam da nemaš mnogo radnog iskustva (osim u politici), nisam sigurna ni u tvoje socijalne veštine, još manje u mogućnost empatije, razumevanja i saosećanja sa drugim ljudskim bićem, ali volela bih da možeš da razumeš da DECA SRBIJE NISU NA PRODAJU. Jasno mi je da naša i tvoja deca ne žive u istoj Srbiji, da pravila i uslovi za našu i tvoju decu nisu ista, ali NAŠU DECU NE MOŽEŠ DA KUPIŠ. Nemaš apsolutno nikakvo pravo na sadašnju i buduću decu Srbije. Nemaš nikakva prava na živote majki, očeva, porodica. Nemaš pravo na naše planove, na naše fetuse, na našu decu, na naše izbore. Nemaš prava na budućnost Srbije.

Borimo se i borićemo se za Srbiju u kojoj će pravo na izbor, na obrazovanje, na kulturu, na dostojanstven rad, na zdravlje, biti vrednosti koje se podrazumevaju, u kojoj lopovi idu u zatvor i u kojoj su zakoni isti za sve. Borićemo se za Srbiju u kojoj rad u fabrici neće ubijati ljude. Rađaćemo decu koja će graditi takvu zemlju, zajedno sa nama!

 

Autorka teksta je Jovana Ružičić, mama Jevrema i Anđelije, osnivačica i direktorka Centra za mame

Go Ahead, Leave A Comment

Name *: Mail *: won´t be published Website
Comment*: