Prema podacima Istraživačkog centra za socijalna pitanja, Grčka je je devetnaesta najbolja zemlja na svetu za mame. Konzervativne i tradicionalne porodične vrednosti i dalje su jake u grčkoj kulturi. Stopa razvoda je niska, ali je isto tako niska i zaposlenost žena. Grčka takođe ima jednu od najnižih stopa fertiliteta u Evropi. Nedostatak formalne podrške za brigu o deci, kao i neprilagodljiva priroda tipičnog radnog dana u toj zemlji često se navode kao razlozi za smanjenje stope rađanja; žene su često primorane da biraju između porodice/majčinstva i posla. Štaviše, skorašnja kriza u Grčkoj je pojačala i umnožila već postojeće izazove sa kojima se Grkinje suočavaju.
Ništa nije idealno, pa ni mi, mame koje živimo u inostranstvu, nismo pošteđene nekih lokalnih procedura i običaja koje se u zemlji u kojoj živimo podrazumevaju, ali ne i u onoj odakle potičemo.
Ipak, po onome kako je sve proteklo pre i posle porođaja i danas, kada moja ćerka ima skoro dve godine, mogu reći da sam Grčkom, zemljom u kojoj živim tri i po godine, zadovoljna.
Porođaj i nega posle porođaja
U Grčkoj je potpuno normalno da se žena porodi u privatnom porodilištu. Ova praksa postoji više od 30 godina i za njih to nije ništa novo. Naravno, to i košta, ali kao što se u, recimo, Americi, zna da ako dete sutradan želi da studira na nekom od prestižnih univerziteta, to mora i da se plati, tako se i u Grčkoj zna da porođaj – košta. Grci su veoma brižni muževi (moje lično iskustvo) i žele da njihova žena pre, tokom i posle porođaja ima najbolji mogući tretman.
Privatne bolnice u Grčkoj izgledaju kao hoteli. Moju trudnoću vodio je izabrani ginekolog, koji je iz meseca u mesec pratio moje stanje i naravno prisustvovao porođaju. Od toga gde ginekolog vrši porođaj, zavisio je i izbor bolnice. Na sam dan porođaja, ginekologu se priključuje i babica, sa kojom ginekolog i inače sarađuje i vrši porođaje (dakle tim koji se unapred zna i zajedno radi godinama). Pregledi tokom vođenja trudnoće (vađenje krvi, glukozni test…) uglavnom su pokriveni osiguranjem, bez obzira da li ih radite u državnoj ili privatnoj bolnici. Dva velika troška odnose se na sam porođaj. Prvi je plaćanje lekaru. Naime, ginekologu se plaća unapred dogovorena suma novca, koja obično iznosi oko 1500 evra. Drugi veliki trošak je boravak u bolnici. On zavisi od broja dana provedenih u njoj i izbora sobe (apartman, jednokrevetna, dvokrevetna…). Ukupan trošak za bolničke troškove može biti i do 10.000 evra, od čega jedan deo iznosa pokriva osiguranje (zato se uvek slatko nasmejem kada u našim novinama pročitam tekst kako su se neke poznate zvezde porodile u privatnoj bolnici i novac koji su za to izdvojile, jer se kod nas to još uvek smatra luksuzom, a ja sam, kao obična žena, takav luksuz imala).
U bolnici sam se osećala kao žena, ljudsko biće koje na svet donosi novi život. U bolnicu sam ponela samo veš i spavaćicu (za svaki slučaj) jer mi je rečeno da ću tamo dobiti sve. Odlučila sam se za dvokrevetnu sobu i baby friendly program. Ukoliko bih počela da pišem koliko sam bila oduševljena uslovima, trebalo bi mi još nekoliko tekstova. Sve od kreveta koji se elektronski podižu, najkvalitetnije posteljine koja se svakodnevno menja, peškira, uložaka i gaćica, losiona i krema za telo, svih mogućih lekova i sredstava koji su vam neophodni do odlične hrane i sestara koje su vam dostupne 24 sata, je na najvišem nivou. Naravno, epidural i prisustvo oca na porođaju se podrazumeva i ne plaća dodatno.
U porodilištu se završava i sva papirologija vezana za rođenje deteta. Dakle, ne trčite odmah u opštinu da upisujete dete. Ono što je kod Grka neobično je da beba samim rođenjem ne dobija ime, već se u papirima vodi po prezimenu, a u delu gde je ime stoji reč nekršteno („avaptisto” na grčkom). Ovo važi sve dok se beba ne krsti u crkvi (najčešće oko prve godine života) i tek tada dobija svoje ime i zvanično (papirološki) i svi počinju da je zovu po imenu (dotada je zovu „moro”, što na grčkom znači beba).
U gradu u Srbiji u kojem sam rođena još uvek postoji institucija patronažne sestre. To su one divne žene koje nakon porođaja dolaze u kuću porodilje i pomažu joj da što lakše prebrodi prve dane sa bebom. U Grčkoj toga nema. Ukoliko želite takvu uslugu, moraćete sami da nađete ženu koja se time bavi i platite je na sat.
Nakon 2 ili 3 dana, došao nam je pedijatar. U Grčkoj se porodice mahom odlučuju za privatnog pedijatra, kod koga i danas odlazimo. Čini mi se da u Grčkoj deca primaju više vakcina nego kod nas i tamo nema one „vodi dete preko puta da dobije boginje” jer se za sve te bolesti danas deca vakcinišu. U Grčkoj su sve vakcine za decu besplatne. Pregled je do godinu dana bio svakog meseca, a naravno, po potrebi i češće. Od godinu dana, najčešće kod pedijatra idemo kada dete treba da primi vakcinu ili kada je bolesno. Naravno, ukoliko želimo, pedijatar može da dođe i kod nas, i ta usluga košta nas 10 evra više.
Podrška
Nakon porođaja, sa mnom je 3 meseca bila moja mama. Njena pomoć je, naravno, bila nezamenljiva. Ono da su majke Grkinje vezane za sinove i u sve se mešaju u mom slučaju ne važi. Moja svekrva je jedna divna žena koja nam je bila tu za sve što nam je bilo potrebno, kad nam je bilo potrebno, i potpuno je razumela to što želim da mi je mama tu.
Od muža i njegove porodice podršku sam uvek imala. Zato često volim da kažem da sam srećna žena. Rođenje deteta za mene je bilo jako velika promena, pa me je muž prvih mesec dana neumorno tešio. Nikada mu nije bilo teško da presvuče bebu, da je drži, uspaava, nahrani ili šeta. Odlično se snalazi u svim poslovima oko bebe i sa zadovoljstvom ih radi. Pomaže mi u svemu i tek sada vidim koliko je zaista važno da žena odabere pravog partnera, koji joj pomaže i podržava je u svemu.
Takođe, Grkinje veoma drže do sebe. Skoro svaka grčka porodica ima ženu koja im sređuje stan, tako da sam nekih kućnih poslova od početka bila oslobođena. 🙂
Ono što je kod Grka malo neobično je njihova želja da dete ima – sve. Za bebu/dete kupuje se samo najbolje i ne pita se šta košta. Osim što se kupuje najbolje, kupuje se i u velikim količinama, jer beba/dete mora da ima sve! Mogu da nabrojim na prste jedne ruke ono što sam ja bebi kupila. Za sve potrepštine, osim porodice, zaduženi su i prijatelji, jer Grci imaju toliko povoda za darivanje, naročito u prvoj godini bebinog života (rođenje, krštenje, rođendan, imendan…).
Ono što me u Grčkoj oduševljava je što, ukoliko mi se poklon ne dopada, imam 30 dana pravo da ga zamenim za šta god drugo želim u prodavnici/lancu prodavnica gde je taj poklon kupljen. Naime, u unutrašnjosti svake kese u kojoj je poklon zapakovan (a Grci su majstori za pakovanje poklona i često papir u koji ga zavijaju pre nego što ga ubace u kesu dodatno naparfemišu, pa mi nekad bude žao da ga otvorim) nalazi se jedna kartica na kojoj se nalazi šifra artikla, datum kada je kupljen i datum do kada može da se zameni, tako da beskorisni pokloni ne postoje!
Dostupnost mesta i umreženost mama
Ukoliko je beba mala i još uvek ne ide u obdanište, u Grčkoj postoji niz aktivnosti koje može da pohađa ili im prisustvuje. Od bebi plivanja, na koje može da ide beba od navršena 3 meseca, do bebi joge, muzičkih programa i posebnih institucija koje svakodnevno organizuju edukativne sadržaje za bebe i decu svih uzrasta. Ovo je odlična prilika da se naročito ja kao strankinja upoznam sa nekim mamama.
Atina je ogroman grad, što dodatno otežava druženje mama, jer ako ne žive u istom naselju, ne mogu da mrdnu bez kola! Uski trotoari, na kojima jedva da može i čovek da prođe, nisu baš najpogodniji za prolazak kolica, a tu su u grčke navike da se auto parkira gde god se nađe zgodno mesto, pa makar ono bilo pešačka ili biciklistička staza. Na pešačkom prelazu će vam, i kada je zeleno za pešake, auto veoma retko stati, pa morate da rizikujete, što nekada zaista može da bude veoma opasno.
Ja se većinom družim sa mamama koje su strankinje kao i ja. Naime, u Atini na Fejzbuku postoji odlična grupa koju su oformile mame strankinje koje žive u Grčkoj i koje bukvalno znaju sve. Toliko su moćne da su jednom velikom tržnom centru napisale pismo za nedolično ponašanje, koje je bilo čak i medijski propraćeno, jer je mami koja se u njemu našla bilo onemogućeno da nesmetano doji svoju bebu! Tako sam došla do jedne grupe mama koje žive u naseljima blizu mene i sa njima se i danas redovno družim. Osim nas 3 mame iz Srbije, tu su i mama Poljakinja, Libanka, Jordanka, Engleskinja, Južnoafrikanka, Holanđanka i Nemica. Sva ta kulturna šarenolikost nestaje kada počnu razgovori na mameće teme, oko kojih se odlično dopunjujemo. Osim takozvanih „play date-ova” odnosno okupljanja da bi naša deca zajedno provodila vreme, imamo i samo naše večeri, kada same odlazimo na piće ili večeru, dok naši divni muževi vode računa o našim mališanima.
Drugo mesto za upoznavanje mama je park. U delu Atine u kome ja živim svi parkovi su odlično uređeni i ograđeni, tako da nema bojazni da će dete negde da istrči. Uređenje parkova i njihovo održavanje u nadležnosti je opštine, koja ih redovno obilazi. Na svaki prigovor nekog od roditelja ili onog ko u park dovodi dete da je nešto pokvareno ili opasno za decu, izlaze na teren i menjaju u najkraćem mogućem roku.
Ono što me je negativno iznenadilo je stav mama Grkinja po pitanju obdaništa. Osim državnih, u Grčkoj postoji veliki broj privatnih obdaništa, što je opet davnašnja praksa. Ona su, naravno, i po nekoliko puta skuplja, ali se mame za njih odlučuju zbog čestih štrajkova privatnih vrtića, jer ako rade sebi ne mogu da dozvole taj luksuz da kada vrtić ne radi zbog štrajka, sa detetom sede kod kuće. Postoje i fondovi Evropske unije koji subvencionišu boravak dece u privatnim vrtićima, ali zahtevaju određena primanja.
Ipak, mame u Grčkoj smatraju da je greh poslati dete u obdanište pre navršene dve i po godine. Zato većina obdaništa nema jaslice, jer za njih ne postoji veliko interesovanje. Do tog uzrasta decu najčešće čuvaju baba i deda, ili ukoliko oni ne mogu, dadilja. Sećam se mame Grkinje koja je u obdanište dovela šestomesečnu bebu, jer je morala da počne da radi (u Grčkoj porodiljsko i trudničko odsustvo traju ukupno 4 mecesa, tako da se mame veoma brzo posle porođaja vraćaju na posao, ali to je već druga tema). Druge mame Grkinje bile su zaprepašćene njenom odlukom. 🙂 Moja devojčica je u obdanište krenula sa 14 meseci (ide na 4 sata) što je takođe bio mali šok za grčku porodicu, ali su ipak poštovali muževljevu i moju odluku.
Mogla bih ja još nadugačko o ovim temama, ali evo da zaključim da biti mama u Grčkoj nije toliko loše. Ono što ponekad bude teško je činjenica da nemam neku veliku pomoć, jer moja porodica nije blizu. Ipak, sve to nadoknadimo kada dođemo kod bake i tetke u Srbiju. 🙂
Autorka teksta je Ivana, mama koja piše na svom blogu Bebina mama
Tekst je deo serijala „Biti mama negde drugde” koji dokumentuje majčinstvo naših mama van Srbije. Serijal inicira i sprovodi Centar za mame, udruženje građana čija je vizija Srbija u kojoj mame nisu diskriminisane, gde je njihov značaj za zajednicu i društvo prepoznat i gde svaka mama ima mogućnost da ostvari svoj pun ljudski potencijal. Serijal medijski podržava Najbolja mama na svetu.
Leave a Reply