Mame rade 24 sata dnevno

AUTOR Centar za Mame | U Glas mama

Mame rade 24 sata dnevno

Dok jednom nogom ljuljam bebu u ležaljci, pošto ima užasne grčeve, u krilu držim laptop i pokušavam da počnem sa pisanjem ovog teksta o mom, mogu reći, potpuno novom svetu od pre dve godine i devet meseci, koliko ima moj stariji sin.

Moram na početku napomenuti da sam, od kad sam dobila jedno, a pre dva meseca i drugo dete, sazrela i postala bolja osoba, ali i luđa! To će sigurno svaka iskrena mama potvrditi i prepoznati se. Luđa sam, jer ne znam često „gde mi je glava“ od obaveza  i radnih zadataka koje sam uglavnom sama sebi nametnula i svojevoljno prihvatila. Među te zadatke spada i ovaj, pisanje tekstova o mom “običnom” životu u ulozi mame. Za taj zadatak moj muž još uvek ne zna, a ne znam ni kada ću smoći snage da mu kažem, jer ne smem da spomenem da imam još nešto, pored svih redovnih i neredovnih obaveza. U suprotnom će me sigurno on i cela moja porodica zvanično proglasiti ludom!  E, pa da se na početku ovog putovanja predstavim.

Moje primarno zanimanje je teniski trener i time se bavim poslednjih deset godina. Sa suprugom sam pokrenula teniski klub „Step in“ i moj deo posla obuhvata rad sa decom, organizaciju, pisanje blogova i ažuriranje stranice kluba i još mnogo toga.  Kao i kod svakog drugog ko se bavi nekim privatnim poslom, obaveza nikad ne manjka.  Mi smo porodično oko toga rastrzani skoro 24 sata dnevno, 7 dana u nedelji.  Samim tim, ja sam kao i mnoge druge žene u ovoj zemlji bila skoro do kraja svoje i prve i druge trudnoće „na terenu“. E sad, kad to kažem, mnogi se zapanje, jer misle da sam igrala tenis, ali je moj posao uglavnom rad sa malom decom,  gde nema udaraca i trčanja, iako sam na nogama tokom čitavog treninga i aktivna. Takođe, vrlo brzo posle oba porođaja bila sam opet u akciji. Naravno, svega toga ne bi bilo bez pomoći mojih roditelja. Pored ovog posla u klubu, član sam upravnog odbora Teniskog Saveza Beograda i koordinator sam programa TENNIS 10s za decu…volonterski… i to je bio moj izbor.

Moje sekundarno zanimanje, više hobi, je pravljenje slatkiša, čuvenih cupcakes-a, cake pops-a i još mnoštva zanimljivih kolačića u raznim oblicima, bojama i različitih ukusa. Moja stranica na Fejsbuku ima više lajkova čak i od stranice našeg kluba. Sve je počelo sasvim slučajno i sada to radim vrlo često dok mi je sin u vrtiću, a beba spava. I to je moj izbor. Moj muž često kaže da sve to ostavim, jer je nekad previše naporno i odražava se na mene. Vremena je malo i uvek mi nedostaje da bih postigla sve što želim i volim.

Pored svega, imam i divnog muža, koji mnogo radi, ali je u svakom svom slobodnom trenutku posvećen deci i meni, i od kojeg imam neizmernu podršku i razumevanje za sve što radim.

I za kraj, evo kako izgleda jedan moj prosečno zauzet dan:

Oko 6 sati ustajemo, jer takav tempo diktira Stefan, moj sin, što me baš i ne raduje, ali nemam mnogo izbora. U to vreme obično dojim i Bjanku, koja ima malo više od 2 meseca, a onda sledi spremanje doručka i Stefana za vrtić, ispijanje hladne kafe s nogu (verovatno svima poznata disciplina). Onda sledi,redom: skupljanje veša, prostiranje veša, nameštanje kreveta, rasklanjanje sudova, pranje sudova, peglanje… Između svega toga, sve što jedna beba zahteva, ja ispunjavam. Zatim, pravljenje kolača (ako ima potrebe, a ima često). Odlazak na pijacu, pešaka,brzim hodom gurajući kolica (da ostanem u kakvoj – takvoj kondiciji).  Povratak kući, spremanje ručka i sve što ide uz to, što svaka žena zna, druženje sa Stefanom, odlazak na teren sat ili dva i rad sa decom, povratak, kupanje i uspavljivanje dece… i onda, ako imam snage, pročitam nešto ili pogledam televiziju ili mnogo češće zaspim čim spustim glavu na jastuk, a onda spavanje po maksimalno 2, 2 i po sata. I tako do 6 ujutru, pa onda sve ispočetka.

I nisam ja nikakva super žena, već potpuno obična mama, sa smenom koja traje 24 sata, koja se često, kao i mnoge druge mame, pita da li negde greši i da li radi prave stvari i kojoj ova država često sve otežava, umesto da olakšava, ali i o tome ćemo drugom prilikom.

Pričaćemo još, kad obaveze dozvole!

Aleksandra Paunić