Ali

AUTOR Centar za Mame | U Glas mama

“ Mama, vikend je. Idemo u šetnju danas ili spremamo ručak kod kuće?“, pita starija ćerka.
“ Ostajemo kod kuće, tata radi”, odgovaram ja.
“ Pa, zašto opet?”, nije joj jasno.
“ Znaš kako nam je lepo da idemo u šetnju i da smo opušteni tada, znaš kako kupujemo sve one igračke koje ti jako voliš i plaćamo hranu koju nam konobar donese?, pokušavam ja da objasnim postavljajući pitanja.
„Ma, znam ja to, ALI…?”

Ah, to ALI! To, toliko uznemirujuće ALI. Neću, ali hoću.
Nije to samo jednostavno imaš – nemaš. Ne znam ni da li je to ono prokleto ljudsko da te više boli ono što nemaš, nego raduje ono što imaš. Imaš, pa ga negde izgubiš. Izgubiš ga dok vredno živiš.

Lepi, prelepi dani su to bili, on i ja šetamo, sami… Onako sporo, neodređeno, nebitno, ali smisleno razgovarajući o nama i o našem budućem životu, o ovoj divnoj dečici… razumevajući se u svemu.
I sada, daleko od tada, sve je okej. Podrazumeva se, zadovoljna sam. On mnogo radi, ima dva stalna posla, te se onda podrazumeva da sve poslove u kući preuzimam ja. Da ga ne opterećujem kad je tu, da ima vremena da se odmori. Mora tako, da bismo svi živeli normalne živote, zbog dece i njihove budućnosti najviše, podrazumeva se…

Ne možeš sve imati, ALI želim i žalim zbog toga što je odsutnost napravila takvu distancu, sebičnost. Da, ja sam majka, ljubav prema deci je prevelika, sveprožimajuća i sveispunjavajuća, ali moj muž je postao stranac, osoba koja svraća da se odmori. On, koji je često poslovno odsutan, i kada je pored mene ne raspoznaje šta je to što me muči, a što je još gore, ja se i ne trudim da to promenim. Kao da on više nije ni vredan moje spoznaje. Razmišljam tada, sama ću to rešiti, kao i sve ostalo, nema on vremena za to, tj. nije mu stalo.

ALI, dok smo davno šetali, praznih džepova, sa bogatim idejama i našim snovima, ovu prazninu, ili kako je drugi nazivaju, fazu u ljubavno – bračnom odnosu, nisam mogla ni da zamislim.

Mila