Kako posaditi Dragoljuba

Imali smo divno cveće u bašti koje je najviše mirisalo pred sumrak. Mirisalo je cveće, mirisale su jabuke, mirisalo je grožđe. I nanin sos sa paprikama i paradajzom iz kuhinje. Iz svog ranog detinjstva više se sećam nje nego mame. Sećam se mamine mekote u kojoj sam uživala pred spavanje. Mama je radila dosta, a nana je uvek bila tu. Ona je spremala doručak, ručak, večeru. Sa njom sam učila kako da zalivam cveće, kojoj vrsti je koliko vode potrebno, koje doba dana je najbolje za zalivanje, kako uhvatiti miris bosiljka, kada je grozd spreman da ga obereš.  Sa nanom sam išla u vinograd, u voćnjak, u baštu. Ona me je naučila kako da ispržim jaje. I rano je umrla. Kada govore o njoj, svi kažu da je bila stroga, ozbiljna. Tako je se i ja sećam. Sećam se da nismo mnogo razgovarale. Druge žene iz komšiluka bile su te koje su smišljale bajke za mene. Znam da bih je ranije razumela da je živela duže.

old-age-360714_1280

Život žena na selu nije lak. Svi imaju svoje zadatke, koji su, pravedno ili nepravedno, raspodeljeni među članovima domaćinstva. Sećam se da sam kao mala viđala dedu kako odmara, ali za nanu se ne sećam. Njen posao se završavao kasno, tek pošto deda uveliko zaspi. Ona nije birala za koga će se udati. Nije ni deda birao, doduše. Pošto je nana bila jedinica sa imanjem, udali su je za takođe imućnog mladića koji je imao starijeg brata. Tako se to nekad radilo. Prva dvojica sinova su im umrli kao bebe, a onda se rodila tetka, dete sa svetlošću u kosi, koži, imenu i naravi. Nekoliko godina kasnije, i moj tata. Oboje na nanu, svetli, blagi, nežni. I strogi. Tetka je umrla pre nekoliko godina, kada je dostigla godine koje je njena majka doživela. I nje se sećam stroge. Sećam se ozbiljnosti i ljubavi sa kojima je govorila o idejama u koje veruje, koje je živela. Bila sam jako iznenađena kada sam, posle njene smrti, u pismu koje je nana očito jako dobro čuvala, saznala da je ona sa svojih osamnaest godina bila veći borac za ženska prava nego što ću ja to ikada biti.

 

I tek tada sam sve shvatila. Crno na belo, i u pismu i mojoj glavi, postalo je jasno zašto je moja nana dosta ćutala, zašto je bila stroga i ozbiljna, postalo je očigledno zašto moja tetka nije želela život kakva je imala njena majka i sve druge žene na tom prostoru i u tom vremenu. Otišla je od kuće, odbivši da ispuni patrijarhalni obrazac  po kojem svako žensko treba da se uda za svoju priliku i da joj bude poslušno i pokorno. Ona, ne samo da je odbila da se uda za svoju priliku, već je odbila da se ikada uda i da bude majka. Tih davnih sedamdesetih godina, tetkin beg od tradicionalnog i podrazumevanog ženskog života prva je razumela njena majka.

 

Moja mama, gradsko dete, preuzela je sve obaveze i poslove domaćice kad je nana umrla. Preduzetnica i domaćica, majka i zemljoradnica, supruga, snaja, komšinica teškom komšiluku, udala se iz ljubavi i svaki dan joj je i dalje prekratak za sve što treba da uradi. Grubih peta i mekog srca hrabro i neispavano grabi kroz život. Uvek rad, rad i samo rad. Razumem je i na mahove se pretvaram u nju, ali se brzo vratim sebi.

 

Kao dete, često sam uviđala da se neke stvari neopravdano uzimaju zdravo za gotovo, kao date i sudbonosno predodređene, kako na ličnom, tako i na nivou zajednice. Bez mnogo muke, bez ikakvih predrasuda, jasno sam, od malih nogu, videla da nije odgovornost za sve uvek na ženi, dok su sve te žene nekako hrabro ispunjavale sve ono što su mislile da su njihove obaveze i odgovornosti. Glave porodica iz prikrajka, menadžerke iz senke, šefice kuhinja i upravnice imanja, vaspitačice i negovateljke, znale su da mogu da povuku, ako ne jače, onda duže, umele su da saslušaju, ali i da natpričaju, da mogu da peru, brišu, kuvaju i pevaju uspavanku u isto vreme.


e7b279be6a862d254f0e7cc4dde2874e_XLSakupljačice klasja, Žan Fransoa Mile

Ja nikada nisam želela sve to da budem, znala sam da neću tako živeti, jer meni je jezik uvek bio brži od pameti; malo je te divne ženske mudrosti u meni. Ako ništa drugo, znala sam da neću ćutati kad vidim ili osetim nepravdu. Bilo je tradicionalne strogosti u mom vaspitanju i podele na muške i ženske poslove između mene i mog brata zbog koje sam se žučno raspravljala i borila, ali meni se opraštalo kada odgovorim, meni su se odobravale beskonačne rasprave o filozofskim pitanjima kada je trebalo samo oljuštiti krompir. Kad bi mama rekla da sam ista svoj otac, uvek sam bila pomalo zbunjena, ali ponosna. Danas znam da nije potpuno u pravu. Ima mnogo mog oca u meni i ponosna sam na to, ali sam i njena ćerka i volim da mislim da sam ukrala pomalo od svake od tih žena koje imam čast da zovem svojim, jer svakog dana osećam u sebi njihovu energiju.

 

Danas, sa trideset šest godina, suština svega što sam htela je tu – divan muž sa kojim su došle i dve ćerke – verujem, ne slučajnošću ili nasumičnim sudarom zvezda. Mlađa ima onu istu svetlost u kosi, koži, imenu i naravi, a u obema vidim i osećam tu snagu, blagost i ozbiljnost. Kao ni nana, ni ja ne umem da smišljam bajke, ali umem da ih čitam. Moja bašta nije kao njena i ne može biti manja, ali je tu, i starija ćerka je pre dve nedelje u njoj posadila svog prvog Dragoljuba. Kao i moja mama, mislim da je rad moralizator života. Kao moja tetka, ubeđena sam da se protiv određenih postupaka i predrasuda mora boriti i živeti ideja u koju se veruje.


Autorka je Sandra Đurić-Milinov, urednica internet stranice Centra za mame.
Piše i na letnjeigraliste.wordpress.com

Comments

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *