Upitajte bilo koju mamu za nevidljive poslove koje obavlja i tačno će znati o čemu govorite.
To su stvari koje radimo za svoje porodice, stvari koje su neophodne, ali koje niko ne primećuje; beskonačan spisak malih zadataka na koje bi svako obratio pažnju tek ako uopšte ne bi bili obavljeni; psihičko opterećenje obavljanja svega, prisećanja za sve, obraćanje pažnje na sve emocije u vašoj porodici, kao i stalne brige.
Ne radi se samo o spremanju večere svake večeri, već o tome da znate šta ko voli, da odlučite šta ćete spremati, da u mislima napravite inventar svega onoga što se već nalazi u frižideru i ormarićima, da kupite namirnice i da znate koje večeri nećete biti kod kuće za večeru zbog fudbala. U pitanju je pakovanje ostataka u Taperver posude i mentalnom beleženju roka trajanja. Radi se o tome da smo mi te koje primećuju da se med prolio i ulepio sve i mi smo te koje čistimo prosuti med u tišini i, usput, bacamo stari preliv za salatu i nepojedenu testeninu.
Nevidljivi teret preuzimamo sa gomilom školskih obrazaca i rođendanskih pozivnica na pultu, sa kesom za užinu koju treba zameniti i cipele za školu koje postaju premale. Radi se o tome da mi vadimo letnju odeću iz fioka i ormana i zamenjujemo je pantalonama koje smo kupile pre dolaska hladnog vremena. Radi se o tome da staru letnju odeću treba prodati, pokloniti ili proslediti prijateljima. Radi se o tome da vaša deca treba da imaju uredno podsečene nokte i da se redovno šišaju.
Spisak zadataka se pomalo razlikuje kod svakoga, ali se nikada ne završava. Ponekad se radi o punjenju ormarića zalihama toalet papira, deterdženta za suđe, papirnih ubrusa, šampona i pasti za zube. Ponekad, pak, radi se o tome da se novi čajnik pojavi onda kada se stari razbije ili da bebisiterka dođe onda kada je veče za izlaske. Radi se o kupovini i uvijanju poklona za sve one rođendanske zabave, o poznavanju dece i roditelja na zabavi poimence i o tome da razumete kojeg klinca vaše dete izbegava i zašto. A, da, na isti način se realizuje i SVAKO letovanje.
A i dalje radite vidljive stvari.
Ali kada? Gospode Bože, ozbiljno, kada?
Bilo da ste proveli dan radeći van kuće ili u kući sa mlađim delom porodice, verovatno ćete biti dozlaboga zauzeti i vučeni u pet različitih smerova u svakom trenutku. Vaša jutra su haotična i vreme od 9 do 5 provodite ili u kancelariji ili sa svojim ljupkim, ali neverovatno zahtevnim potomkom. Zatim je tu večera, možda domaći zadaci, stavljanje na spavanje, i naposletku, slobodno vreme… koje uglavnom koristite za brigu o drugima.
Kada se prenem iz polusna u nekom od kreveta moje dece u 8.15 uveče, nakon što sam se onesvestila pored njih sa primerkom ,,Ježeve kućice’’ bačenim na pod, želim da okončam dan. Želim da poljubim glavicu svog divnog deteta, iskradem se iz njegove sobe i uronim u sopstveni krevet i u dugačak, dubok, neprekinut san.
To se nikada ne dešava.
Umesto toga, iskobeljam se iz njihovog toplog kreveta i panično tražim svoj telefon da proverim koliko je sati. Jurim u tržni centar pre nego što se zatvori, jer je moj sin prerastao svoju jesenju jaknu, a ćerka je pocepala sve svoje čarape. Kad sam već tamo, uzimam nove radne pantalone za svog muža i pokupim primerak romana koji mi treba za književni klub. Napuštam tržni centar i grabim kafu pre nego što se Starbaks zatvori, zatim idem pravo u samoposlugu koja radi non-stop da bih kupila hranu za celu sedmicu. Na putu do kuće, možda treba da sipam benzin ili da svratim u apoteku (koja takođe radi non-stop, hvala Bogu), jer sam zaboravila da uzmem rođendansku čestitku za zabavu za vikend ili poklon čestitku za onu divnu učiteljicu koja odlazi iz škole, a i ponestaje nam leka za snižavanje temperature za decu i flastera.
Uvek ima nešto. Obično ima mnogo toga.
Svakako, ima večeri kada ostajem kod kuće i gledam neku emisiju sa mužem ili igram igricu na telefonu sve dok mi se ekran ne zamagli pred očima. Ipak, mnogih drugih večeri, sastajem se sa prijateljicama na kafi ili im se (ređe) pridružujem na vežbama, prisustvujem sastanku saveta roditelja ili obavljam neku nasumičnu obavezu koju nisam stigla da završim tokom dana. Ponekad, ponesem svoj laptop u kafić i nadoknađujem zaostali posao. Drugih večeri, uputim se u knjižaru i lagano šetam među policama, uživajući u tišini.
Odvozila sam kola na benzinsku stanicu da napumpam gume u 10 sati uveče jer nisam imala kad preko dana. Prala sam veš u ponoć i pravila školske užine u jedan ujutro pre nego što bih se konačno srušila u krevet. Nema tog posla koji nisam obavljala u nenormalno vreme i nema te prodavnice koju nisam proklinjala jer se zatvorila u 9 sati uveče. A kuća mi je i dalje u haosu.
Nakon svega, znam da bi trebalo da odem pravo u krevet – ali ne radim to. Jer nisam imala nijedan jedini trenutak za sebe da samo POSTOJIM, sama, u sopstvenim mislima. Stoga uključujem TV u sitne sate, uzimam knjigu ili skrolujem kroz Instagram sve dok se ne opustim dovoljno. Tek tada mi se san čini prikladnim i mogu da se odmorim pre nego što sutradan budem počela da radim sve iznova.
Iako ima onih koji su baš kao ja, ima i naših jutarnjih pandana. Ne radi se o tome da ostanemo budne cele noći da bismo nešto uradile – radi se o uguravanju svog kompletnog odraslog života u onih par sati dok su vam deca u krevetu. Sve mi to radimo u nekoj meri. Za neke, to znači ustajanje u 5 ili 6 ujutru da bi vežbale, uživale u tišini u šolji kafe ili se organizovale za dan koji predstoji. Za mene, to znači da budem budna do koliko god treba, jer mrzim jutra više nego što trogodišnjak mrzi rukavice sa jednim prstom.
Kroz koje god doba dana da provlačite svoj spisak vidljivih i nevidljivih obaveza, niste same – negde tamo postoji mama baš poput vas, mama koja rovari po korpi punoj gumenih čizama u utorak uveče u 8.55. Postoji mama koja kupuje lepak u stiku i filc za školski projekat, kao i mama koja prebira po starim igračkama tako da može da ih prokrijumčari iz kuće pre nego što se deca probude. Takve mame su posvuda, sve vreme. One vole svoje decu više od svega, ali su iscrpljene do besvesti. Ako vidite jednu takvu, obavezno joj uputite smešak podrške – možda ga neće primetiti, jer je toliko prokleto umorna, ali solidarnost je prisutna i to je dovoljno.
Autorka teksta je Erin Pepler. Tekst prevela Nora Gashi.
Leave a Reply