Kada sam rodila prvo dete, zapravo od prvog dana kada sam saznala da sam u drugom stanju, naoružala sam se knjigama o roditeljstvu, o odgajanju i vaspitavanju dece, svesna da je preda mnom najlepši, ali i najodgovorniji životni zadatak – roditeljstvo! Kao večiti štreber, bila sam ubeđena da ne mogu da pogrešim ukoliko se budem vodila nekom od tih utvrđenih i ,,isprobanih’’ metoda i da treba samo u moru teorija i priručnika izabrati onaj pravi.
Ubrzo po rođenju mog sina, koji je bio i ostao dete van svih pravila, upravo ti priručnici, umesto pomoći, ubrzo su postali razlog moje velike frustracije i nervoze izazvane osećajem da nisam dobar (čitaj ,,uspešan’’) roditelj, jer se moje dete ne ponaša i ne živi ,,po knjizi’’. Nakon početne zbunjenosti i frustracije, shvatila sam da je svaki čovek, pa tako i svako dete priča za sebe, te sam (na njegovu sreću ☺) prestala da ga upoređujem sa drugom decom, a priručnike o roditeljstvu odložila sam na policu.
Oslobodivši se tereta koje sa sobom nosi vaspitavanje ,,po knjizi’’, počela sam više da se oslanjam na svoju intuiciju i da dete vaspitavam ljubavlju i sopstvenim primerom, ali sam isto tako vremenom, tokom njegovog odrastanja, često nailazila na probleme koje ljubav i strpljenje (tzv.,,to je faza, proći će’’) ne mogu da reše. Odgajanje deteta na ovaj način neprimetno se pretvorilo u preteranu popustljivost i sve češće sam se nalazila u ćorsokaku. U takvim situacijama, za koje nisam bila pripremljena i koje nisam znala kako da rešim, hvatala sam sebe kako reagujem na isti način kao moja mama i izgovaram bukvalno iste rečenice koje ja kao dete nikako nisam volela.
I posle neka neko kaže da se roditeljstvo ne uči! Uči se, ali iz jedinog primera koji znamo, a to su naši roditelji. Bez obzira na to što često ne želimo da ponovimo njihove greške u našem vaspitavanju, na kraju krajeva, ipak učimo na greškama, ali nažalost samo na svojim sopstvenim.
Zato sam sada, kada sam ponovo, posle 6 godina, postala mama, ovoga puta jedne devojčice, ipak rešila da se vratim priručnicima o roditeljstvu, bogatija za lično iskustvo koje mi daje osnovu za kritički pristup. I dok moji anđeli spavaju, sedim okružena gomilom knjiga o vaspitavanju dece i uz šolju čaja razmišljam o rečenici jednog našeg poznatog pisca da se i iz loših knjiga ipak može nešto naučiti.
Nataša Ivanović
