Od svih mesta u našoj kući, u kuhinji se najlakše koncentrišem. Dok seckam, mesim, mešam, mutim, presipam, uvijam i izvijam, izmišljam, sledim uputstva i kršim pravila, uvek iznova pobeđujem sebe.
U kuhinji se osećam kao stvarateljka, kao večita studentkinja, kao vernica, kao alhemičarka.
Smirenje kakvo pronalazim u kuhinji, ne nalazim ni u čitanju, ni u muzici, ni u jogi.
Ja meditiram dok perem posuđe.
Za svaku vrstu hrane koju spremam, imam omiljenu muziku.
Mafini su najbolji ako se mese i peku uz Marvina Geja. Provereno.
Čorbe, potaži i supe ne bi tako glatko klizili niz grlo da nisu provreli uz Natalie Merchant. Mislim da im to radi boja njenog glasa, ali nisam sigurna još uvek.
Kuskus sa povrćem dobije pravu teksturu tek uz Arcade Fire. Neka me niko ne pita zašto. Ne znam.
Omiljeni banana bread ne mogu da mesim bez Bon Iver. Prosto, ne mogu. Dok ga spremam, ja imam jednu određenu vrstu misli u glavi. Moje misli tada nisu haotične, ne prepliću se, ne izmiču mi, ne vode me u ćorsokake. Banana bread bude najbolji kad ga ostavim da odstoji tokom noći, a onda ga ujutru, onako sočnog, grickam uz kafu, dok se opet čuje Bon Iver. Dužna sam im za pomoć od sinoć.
I ne žurim, jer znam da sa svakim zalogajem unosim u sebe čistu energiju, gutam deliće sunčeve svetlosti koji su ostali zarobljeni u biljkama od kojih je moj obrok sastavljen.
Odbijam da žurim.
Ono što izmislim i napravim, okuplja moju porodicu oko stola, donosi smeh i zadovoljstvo.
Tu gde ja spremam hranu, moja deca uče da prepoznaju ukuse, uče da se raduju mirisu hleba i voćnom kolaču.
Naša kuhinja tada postaje alhemičarska radionica, šamansko svetilište, verski hram.
Dok sedimo za stolom, zajedno učimo da mislimo o svakom zalogaju, postajemo svesni svakog udaha, reči i gesta.
Zato zajedno odbijamo da žurimo. Zato što je vreme suviše kratko.
Autorka teksta je Sandra Đurić – Milinov, urednica internet stranice Centra za mame i autorka bloga http://summerplayground.wordpress.com/
Leave a Reply