Danas me boli jajnik, što znači da se moja bolest vratila. To znači da moram ponovo kod doktora, znači da će verovatno da me operišu. Ponovo. Ja sam uz svoju decu zaboravila bolest, ali nije ona mene.
Moji blizanci sede pored mene. Napunili su 15 meseci. Sede tu i igraju se, gledaju me, smeju se. Da li osećaju moj bol, moju tugu? Da li osećaju da zbog bolesti verovatno više neću moći da budem majka? Da će oni najverovatnije biti prvi i poslednji? Oni su moje najveće ljubavi.
Slikam ih.
Opet.
Hiljadu puta na dan.
Grabim svako moguće sećanje. Na ove dane. Na vlas kose, pogled nežni, osmeh lepi.
K’o mrve zlata. Šljokice sreće i ponosa. Menjaju se tako brzo.
Zaustaviti vreme.
Sačuvati svaki trenutak.
Da li ću ljubiti još jedanput tako malu ručicu? Sve moram da sačuvam. Za moje stare dane. Da se zamotam u toplo ćebe ljubavi. Ćebe. Da! To mi treba! Ušivena moja sećanja, zauvek!
Francuska zima stiže. Biće nam hladno. Napravicu dva mala ćebeta! Ja ih tako zovem zato što se od ljubavi prave, pa su topli. Realno su prekrivači, “couette”. Svako će imati svoje! I kad porastu, spojiću ih i napraviću sebi jedan veliki. Dogovoreno!
Drugarica mi je pričala kako je napravila “Baï jia bei”. Kineska tradicija. Svaka prijateljica joj je poslala po krpicu. Stotinu kockica za stotinu lepih želja. Prelepa ideja, ali ja nemam sto prijateljica. Sve da ih i nađem, nije to to. Potreban mi je materijal!
Pidžame. Njihove! Zeke, majice, pantalone. Pun ormar, prepune kese. Godinu dana ponavljam sebi i drugima kako ću ih dati ili prodati. Samu sebe lažem! Svu tu ljubav prodati za nekoliko evrića?! Ili samo proslediti drugima. Ne, ne. Njihovi osmesi, njihovi mirisi još uvek su u toj odeći. Eto mi materijala.
Vadim sve. Prve pidžame. Prvi mesec. Kako je moguće da su bili tako mali??? Zeke za prevremeno-rođene bebe! Imali su kilo i po. Kako sam se namučila da nađem te prve stvari! Sve im je bilo veliko!! A sad tako malecno!
Ovo čuvam, ovo sečem.
Ovo čuvam, ovo sečem.
Šarene majice još nose njihove mirise. Ovu je Damjan nosio dva meseca. Matiji su tako lepo stajale ove pantalone. Ovu sam toliko volela. Plače mi se. Cela prva godina. Gomila sećanja.
Sedim. Gledam odeću. Pored mene su makaze. A sta ako sve uništim? Nemam ni mašinu za šivenje. Luda sam.
Šta ako sve uništim, ako sve to iseckam uzalud? Neke stvari ne mogu da sečem. Ok. Ali ove druge? S kojom da počnem? A šta ako ne uspem? Ako ne uklopim dobro boje?
Ne smem da ne uspem. Ne smem da uništim. Ne smem da ih ostavim u ormaru da kupe prašinu!
Danas je 21. avgust. Iseckala sam 70 kockica od 15×15. 2 puta 35. 4 dominantne boje. Sivo, plavo, bež, žuto.
Pet drugarica mi pomaže i počinjem da ih šijem. Ručno.
Držite mi palčeve.
Autorka teksta je Cecilia Brun, obična mama sa neobičnim idejama
Leave a Reply