Vikend za nas

“Ovo je vikend za nas, ovo je vikend za svu našu decu…”

U četvrtom sam mesecu trudnoće. Čekam jednog dečaka. Trećeg. Brata, kako ga oni zovu. Tu reč, BRAT kažu čisto, lepo, sa kotrljajućim R. BRrrrat. Jako im je smešno kada vide moj stomak koji je tek počeo da raste, ali polako već preliva preko pantalona, taman da ljudima bude neprijatno da me pitaju da li sam trudna ili sam se samo malo “popunila”. A njima je to toliko smešno da u majice stave žuta kinder jaja i imitiraju me. A onda se naizmenično igraju bebe. Jedan legne, pa viče “meee, meee”, drugi dođe, pa mazi prvog po glavi i tiho mu šapuće: “nemoj bebo da plačeš, spavaj bebo, spavaj”. Pa se onda zamene: “hoću ja da budem beba sada.” Drugi zakmeči “mee, meee, mee”. Ja im kažem da zvuče kao jarići, a njima opet bude smešno.

Prve tri godine sa njima su, najblaže rečeno, bile izazovne. Mala razlika u godinama, tek godinu i po dana je često izgledala još manje. Imali smo dve bebe u kući, jedina je razlika bila u veličini tela i frekvenciji plakanja. Isto su pažnje zahtevali, obojicu je trebalo nahraniti, presvući, okupati, voditi napolje, uspavati… Koliko puta sam se pitala zašto smo to uradili i nama i njima. Ja nisam mogla da se podelim na dva dela, a podjednako sam im bila potrebna. Tešila sam sebe, kratko će trajati, međutim izjedala me je griža savesti. Bilo je teško. Ne toliko fizički koliko psihički. Tada sam imala 25 godina i mogla sam sve i sama. Nije mi trebala pomoć, pa zaboga, ja sam majka, ja sam odlučila da rodim. Mogu sve, skloni se, mogu ja, možemo mi. Nas dvoje u istom sosu. Jer smo se oboje odlučili na to. Možemo.

Prošlo je i to. Sada možda izgleda brzo, a tada je izgledalo kao večnost. Došlo je vreme da obojica, zajedno idu u vrtić. Verovali smo našem izboru vrtića, znali smo da su u sigurnim rukama. Oni će moći da im se mnogo više posvete nego ja koja sam već bila na izmaku snage. Falila sam sama sebi, želela sam da radim, bilo šta, da se osećam korisno. Čuvanje dece je tako izgledalo nebitno u odnosu na sve te stvari koje zaposleni ljudi rade. Ja sam samo bila kod kuće, samokuvala, samo spremala, samo čistila, samo išla napolje, samo ga držala za rukice dok prohodava, brala mu cveće, pokazivala mu kestenje i šišarke, a onda u slobodno vreme čitala samo o vaspitanju, o roditeljstvu o ishrani… O kako samsamo grešila.

Trebalo mi je neko vreme da se vratim u normalno stanje. Prošla kroz razne faze boravka i rada samo i isključivo napolju, preko stokholmskog sindroma i želje da budem samo i isključivo u stanu 24h dnevno, pa do nekog normalnog, balansiranog života. Aktivirala sam se i na drugim poljima, osnovala Putospektivu, obnovila kontakte, posvetila se fotografiji, počela da pevam u Horkestru… zapravo sam imala mnogo više snage nego što sam mislila, ali je trebalo usmeriti na drugu stranu.

I sada kadar opet na mene, u sadašnje vreme, sa bebom u stomaku. Uživala sam u mom vremenu i još uvek uživam. Volim da se ujutru svi zajedno probudimo, krijemo ispod jastuka, izbegavam jedni drugima zadah i trkamo ko će pre u toalet. Spremimo, spakujemo, da ih poljubim i kažem “lepo se provedite danas”, da spremim sebi doručak i čaj, obučem se, odem na posao, odem na fotografisanje, sređujem fotke, malo pišem, puno čitam, učim i istražujem…
Veliki su. Porasli su. Napokon se sve isplatilo. Sav trud, svaki podočnjak, svaka suza, bol u leđima i duši. Kada mi kažu “dobro jutro”, kada kažu “mama, dođi da te poljubimo”, ili “neću da idem danas u vrtić”, “neću da se kupam”. Uh, kako je to saznanje bilo iznenađujuće, da oni sada imaju stav i svoje mišljenje i od toga ne odstupaju dokle god ti svojim nadljudskim i nadroditeljskim moćima ne uspeš da situaciju okreneš u svoju korist. I da nije ni malo lako, ali ih zbog toga još više voliš i trudiš se da im ne slomiš tu snagu i volju da svoje isteraju do kraja jer će im trebati u životu.

Iako se krećemo čoporativno, svakoj jedinki i članu čopora je ponekat potrebno vreme odovojeno. Samo za nas. Samo za mene i njega. Samo za mene i samo za njega. Jer kažu “srećna majka, srećna porodica”, ali isto to važi i za oca. Taj vikend je bio njegov. Želeo je da ide na vožnju. Najzabavnije je kad idemo zajedno, ali smo odlučili ipak da bebu poštedimo efekta veš mašine u stomaku dok bi se truckali po blatu. Ostaću ja sa njima. Naravno da mogu da ostanem sama sa njim, kako to misiš? Pa i moja su deca, ja sam ih želela.

Naravno, nisam imala pojma šta da očekujem od vikenda. Momci nekad znaju da budu tako divni, a nekad nemogući. Nadala sam se prvom, strepela od drugog. Odlučila da budem što smirenija moguća, da spavam što više mogu, legnem kad i oni, da unapred sve razmišljam i planiram i da se, najbitnije, dogovaram sa njima. I tako je i bilo. Kada bi krenuli negde, sve mogućnosti bih u glavi već razmotrila, prešla put do tog mesta, zagvirila iza svakog ćoška, primetila sve potencijalne opasnosti i rekla im šta sve možemo raditi. I tek tako, jednostavno, sve je funcionisalo.

Trebalo je da idemo na rođendan, ali su se drugari iznenada razboleli i odložili slavlje za neki drugi vikend. Momci su se rastužili, ali smo našli rešenje – idemo negde na tortu. Samo mi.
A šta smo sve uradili pre te torte  je samo dokaz roditeljske manipulacije ili pak neizmerne ljubavi, kako god na to gledate.

To je bio naš vikend i ne mogu biti srećnija što se desio sada kada mi je bio najpotrebniji. Kada sam zbog raznih drugih aktivnosti mislima više bila za kompjuterom nego sa njima, kada sam zbog istih tih aktivnosti često i zaboravljala da sam trudna i sve čekala jedan tamo sledeći vikend ili onu nedelju tamo nakon sledećeg vikenda da malo odmorim, da radim nešto i za svoju dušu, da fotografišem za sebe… A sve sam to uspela sa njima. I da se odmorim i osvežim, sa njima povežem i beskrajno uživam u njihovom društvu. I društvu onih labudova, patkica, golubova, vrabaca i vrana koji su dolazili da ih hranimo.

Valjda ih zbog toga i rađamo, tome se nadamo. Da imamo ekipu, neke mališane koje ćemo pratiti kroz život, koje ćemo usmeravati i za koje ćemo činiti sve samo da vidimo njihove osmehe čak i kada ne budu više mališani. I ovaj tekst pišem i posvećujem sebi, da ga pročitam ponovo za godinu dana, kada nam posteljina bude mirisala na bebu, kada se budem saplitala o pelene, kada mi majica bude mirisala na (kiselo) mleko, kada se budem budila noću i pitala opet, “o zašto sam to uradila sebi, zašto sam to uradila njima…”. Uradila sam baš zbog tih momenata, zbog tih osmeha, zbog tih nestašluka i pametnih glavica. I opet bih sve isto.

Autorka teksta je Tamara Zidar, fotografkinja, programerka, zaljubljenica u putovanja i blogerka na geravodeli.com