I taman kad sam pomislila da je sve gotovo, da sad mirno mogu da čekam da mi stigne prva uplata za roditeljski dodatak, jedan poziv ponovo je pokrenuo lavinu, jer naravno nedostaje, pogađate, jedan papir.
Najinteresantnije je to što da kada sam prošla čitavu ponižavajuću torturu prikupljanja dokumentacije i kada sam je odnela u 27. marta, službenica ju je detaljno pregledala, rekla da je sve na mestu i onda ljubazno komentarisala moj parfem. Od tada je prošlo dve nedelje i onda dobijam poziv od „Milanke pravnice“, koja kaže: „Fali vam kopija lične karte“. Kako znam da sam papir sa očitanom ličnom kartom već dostavila, mislim da im još treba i kopija!? Odnese moj suprug tu kopiju, međutim, ljubazna službenica kaže da lična karta treba da se očita… i tako se i ja isvađam preko telefona sa dotičnom, a ona mi kaže ja sam „ta i ta“, to vam je rekla „Milanka“, ali ne možemo mi sad da pregledamo tu dokumentaciju, jer Milanka nije tu. Pa gde će vam duša!? Pa, da li mislite da nas interesuje “ko je ko“ i „šta je kod koga“ ???
Sigurna sam da svaka majka ili otac koji su prolazili kroz ovaj pakao znaju o čemu govorim.
Kada skupite svu tu dokumentaciju i predate je, osećate se kao da ste skinuli neki ogroman teret sa leđa. Prvi put normalno udahnete vazduh tek kada izađete iz poslednje ustanove na čitavom ovom putu.
Neverovatno je da nigde ne postoji pravo uputstvo kuda i kojim redom treba prikupljati dokumentaciju, da li u socijalnom, da li u sudu, da li u opštini, već jednostavno vam preostaje samo da molite boga i, ako ste naročito srećni, imaćete nekoga u okruženju ko je kroz isti proces već prošao, pa vas već upućuje.
Neprestano se priča o natalitetu. Upravo je ovo jedan od razloga, pored uslova u kojima se žene porađaju i kroz šta sve prolaze, zašto neki i ne pomišljaju na više dece. Samo vas odjednom zapljusne strašna realnost zemlje u kojoj živimo.
Na početku ovog putešestvija, prvo sam otišla u socijalno, što je naravno bila potpuno pogrešna adresa. Onda saznam da moram u sud, kako bih dobila potvrdu da nisam lišena roditeljskog staranja. Ne bih znala da objasnim ni šta taj dokument zapravo predstavlja i ko je procenio da je neophodan.
Taj dokument se može dobiti SAMO u sudu na Novom Beogradu, tako da, ne daj Bože, da ste bez auta, živite na drugom kraju grada, da nema ko da vam pričuva dete, da vam muž radi ili ga uopšte i nemate ili da recimo imate blizance, što je bio slučaj sa ženom koju sam videla, pa nije mogla da prođe kroz vrata Suda gurajući dupla kolica… I da, tamo morate ići DVA PUTA… I još nešto, pre nego što uđete u sud, očitajte ličnu kartu (u tri primerka, biće vam potrebno) u BARACI pored suda , tamo su me uputili, pošto oni u 21. veku nemaju čitač, tako da će vam to doći kao hladan tuš kada stignete na red na trećem šalteru po redu u sudu, što se meni desilo sa sve bebom od 4 meseca u naručju!
Na jednom šalteru uzmete zahteve, u pošti platite taksu od 190 dinara, sve to lepo predate sa OČITANOM ličnom kartom na trećem šalteru i onda za par dana pokupite svoj lepi papir na četvrtom šalteru.
Druga stanica je opština. Izvadite izvode za svu decu, kopirajte i overite, kao i izvod za sebe i muža (možda će vam tražiti u socijalnom, kod njih se nikad ne zna, jer ne radi sajt!?) i državljanstvo.
Moram reći da sam imala sreće što sam sve radila u opštini Zvezdara, koja je jedna od retkih, dobro organizovanih ustanova.
Sledeće je socijalno na opštini na kojoj živite. Tamo ponesite potvrdu od suda, kopije izvoda i očitanu ličnu kartu. Mada, nije isključeno da će vam tražiti još nešto. Ja sam imala i tu „sreću“ sa ženom koja je radila tamo, jer je nedostajao moj izvod, za koji nigde nisam ni pronašla da je potreban, pa mi je „izašla u susret“ da ga donesem kada budem dolazila po gotov dokument od njih. Ali sam morala i u opštinu da se vratim po isti, po drugi put.
I na kraju odlazite sa svim dokumentima u 27. marta i zamolite ih, obavezno, da DOBRO pogledaju da nešto slučajno ne fali, kako ne biste došli u situaciju kao ja na početku ove priče.
Dakle, naoružajte se strpljenjem. Krenite u ofanzivu čim budete došle sebi nakon porođaja, jer verujem da nekome ni šest meseci nije dovoljno da sve privede kraju.
U ovaj rat sa administracijom ljudi kreću trbuhom za kruhom i naoštreni inatom da i oni uzmu nešto što je već njihovo, što im pripada. Iskreno, ne mogu ni da zamislim kako ovaj proces izgleda u slučaju neke samohrane majke, bez automobila ni mogućnosti da nekome ostavi svoju decu na čuvanje. Strašno, Srbijo! Supermen bi ovde bio malo dete u odnosu na izazove koji se stavljaju ispred ovdašnjih roditelja.
Autorka teksta je Aleksandra Paunić, mama jednog dečaka i jedne devojčice
Leave a Reply