Nema pravog načina da sve što želim da kažem iznesem logičnim sledom. Umesto toga, nasumično ću izneti opažanja koja bi trebalo da objasne izvesna razmišljanja i ponašanja i da objasne zašto su loše odluke nekad logične. Mislim da često samo teoretski sagledavamo pitanje siromaštva, način koji ne odgovara na pitanje zašto. Poznati su nam šta i kako i shvatamo da je to sistemski problem, ali veoma su retke siromašne osobe koje će problem siromaštva objasniti na sopstvenom primeru. Tako da ću sada to učiniti ja. Pokušaću bar.
Odmaranje je luksuz za bogate. Ustajem u 6 ujutro, odlazim u školu (imam pun broj časova, ali sam obavezna da se pojavim samo na dva), onda posao, posle toga odlazim po decu, zatim po supruga i trideset minuta posle svega toga imam na raspolaganju da se presvučem i da odem na drugi posao. Kod kuće sam oko pola sata posle ponoći i vreme posle toga posvećujem zaostalom gradivu iz škole i poslovima koje nisam stigla da završim u toku dana. U krevetu sam oko 3 ujutro.
Nije ovako svakog dana, doduše. U toku nedelje imam dva dana koja su oslobođena svih ovih obaveza. To vreme koristim za čišćenje kuće, maženje Gospodina Martinija, za druženje sa mojom decom i radujem se što to traje duže od sata, a nađem vreme i za domaće zadatke.
Tih dana u krevetu sam najčešće do ponoći, ali ako na spavanje odem prerano, ostalih noći neću uspeti da ostanem budna-narušiću ritam.
Sa drugog posla vraćam se autom, tako da ne smem da dozvolim sebi da budem pospana za volanom. Na poslu nikada ne dobijam slobodan dan, osim ako nisam prilično bolesna. Sve to ne ostavlja mnogo prostora za razmišljanja o tome šta zapravo radim, već me primorava da trčim od jedne obaveze do sledeće. Nemam vremena za planiranje.
Kada sam prvi put ostala u drugom stanju, živela sam u motelu. Sve što sam posedovala bio je mini-frižider bez zamrzivača i mikrotalasna. Primala sam socijalnu pomoć specijalno namenjenu siromašnim majkama i trudnicama, jela sam puter od kikirikija direktno iz tegle i smrznute buritose zato što je pakovanje od dvanaest komada koštalo dva dolara, te sam mogla da ih priuštim. I da sam imala šporet, ne bih mogla da napravim tako jeftine buritose. A bilo mi je potrebno meso, jer sam bila trudna. Možda nisam imala nikakvu prenatalnu negu, ali bila sam dovoljno pametna da znam da trudne žene treba da unose dovoljno proteina i gvožđa.
Inače, ja umem da kuvam. Kako bih završila srednju školu, morala sam da pohađam časove domaćinstva. Ipak, brokoli me plaši, jer da biste ga skuvali morate da imate šporet koji radi, činije, začine, a moraćete i sudove da perete, bez obzira na to koliko ste umorni, jer znate da bube vole prljave sudove. Kuvanje je potpuno nova i teško savladiva veština za veliki broj ljudi. I to nije baš dobro, ali je tako. I ako nešto zabrljaš u procesu pripremanja hrane, može se desiti da članovi tvoje porodice završe kod lekara.
Naučili smo da ne treba suviše da se trudimo kako bismo postali deo srednje klase. Ti pokušaji nikada ne izađu na dobro i zapravo učine da se osetiš još gore zato što si pokušao i ponovo doživeo neuspeh. Bolje onda i ne pokušavati. Više smisla ima nabaviti hranu za koju znaš da je ukusna, a nije skupa. Džank fud nam je dozvoljeno zadovoljstvo, zadovoljstvo koje možemo priuštiti – zašto bismo ga se odricali? Jer, tako je malo zadovoljstava koja su nam dostupna.
Organizacija “Planirano roditeljstvo”(američka neprofitna zdravstvena organizacija koja se koncentriše na reproduktivno zdravlje i zdravlje majki i dece) nalazi se na tri sata od moje kuće. Zbog tih silnih kilometara treba mi dosta novca za gorivo. Mnogo žena ne može sebi to da priušti, a i ako živi u blizini, sigurno ne želi da je drugi vide kako često odlazi tamo. Svesni smo da se roditeljstvo ne svodi na puko “imanje” dece, već da imati decu znači odgajati ih. I mi siromašni roditelji dobijamo decu zbog sličnih razloga kao i bogati ljudi. Nagon za razmnožavanjem i čitava ta priča. Nikome se ne dopada kada se siromašni ljudi razmnožavaju, ali ako abortiramo, onda nailazimo na još veću osudu.
Nema mnogo pogodnosti koje su dozvoljene nama, siromašnim roditeljima. Na primer, od kad je Patriotski zakon stupio na snagu, mnogo je teže otvoriti račun u banci, a bez računa u banci morate da se dovijate na koji način da unovčite ček, podignete svoj novac i platite račune. Većina motela uvela je pravilo “nemate kreditnu karticu – nema sobe”. Tako sam jednom lutala pet sati po kiši u San Francisku. Imala sam kod sebe skoro hiljadu dolara, ali nisam mogla da iznajmim sobu. Čak i to što sam nudila 500 dolara kao depozit i htela da ostavim i svoj mobilni telefon kao osiguranje na recepciji, nije pomoglo.
Niko ne razmišlja o tome da i siromašni roditelji mogu da padnu u depresiju. Morate razumeti da mi znamo da nikada nećemo biti odmorni i opušteni; nikada nećemo biti ispunjeni nadom; nikada nećemo otići na odmor, nikada. Znamo da sama činjenica što smo siromašni garantuje da nikada nećemo prestati to da budemo. I to nam ne daje mnogo razloga da radimo na sebi. Ne apliciramo za poslove jer znamo da nemamo dovoljno novca kako bismo izgledali dovoljno dobro da bismo ih i zadržali. Ja bih, eto, bila odlična sekretarica, ali više nego jedanput bila sam odbijena zato što se “ne uklapam u imidž firme”, što je u stvari eufemizam za “odj.b., bednice”. Dovoljno sam dobra da mi dozvole da kuvam hranu, sakrivena negde u nekoj kuhinji, ali mi šef nikada neće dozvoliti da poslužujem goste zato što se “ne uklapam u korporativni imidž”. Nisam lepa. Nedostaje mi nekoliko zuba, a moja koža izgleda kao kod ljudi koji žive na nikotinu i kafi i ne spavaju dovoljno. Lepota je nešto što dolazi sa novcem, ali i novac dolazi sa lepotom. Tako da nema mnogo smisla truditi se.
Kuvanje privlači bube, rekla sam vam već. Niko to ne shvata. Provela sam mnogo sati ubijajući bube i nabijajući njihova telašca na čačkalice, kako bih upozorila druge bube. Nije upalilo, ali je bilo zabavno.
“Slobodan” može biti samo bogat čovek. Sjajno je to što postoji kutija sa prezervativima u mojoj školi, ali većina siromašnih ljudi neće ni kročiti u kampus. Mi ne pripadamo tamo. Sagrađena je nova klinika? Super, ali mi bez zdravstvenog osiguranja i dalje moramo da plaćamo svaki pregled. Zato i ne idemo tamo. Uostalom, tamo svakako uvek dobiješ savet kako moraš da odeš kod specijaliste. Stvarno? Nama je potpuno svejedno da li taj specijalista živi ovde ili na Marsu, toliko su nam njegove usluge pristupačne.
“Popust” i “akcija” ionako se odnose na novac kojim raspolažeš i koji možeš da potrošiš, tako da mi ni to ne pomaže mnogo.
Ja pušim, što je skupa navika, ali takođe predstavlja najbolju opciju. Vidite, ja sam uvek, uvek iscrpljena, a cigareta je stimulans. Kad sam toliko umorna da nemam snage da napravim više nijedan korak, ja zapalim jednu i posle toga mogu da izguram još čitav sat. Kad se osećam besno, poraženo i nesposobno da završim još samo jednu stvar, mogu da zapalim i da se osetim malo bolje, makar samo na trenutak. To je jedino opuštanje koje mi je dozvoljeno. Nije pušenje dobra navika, znam, ali je jedina opcija kojoj imam pristup. Pušenje je nešto što me čuva da se ne raspadnem ili eksplodiram.
Linda Tirado sa ćerkom; autor fotografije – Kurtis L Leany
Ja donosim dosta loših finansijskih odluka i nijedna od njih nije značajna na duže staze. Nikada neću prestati da budem siromašna, pa kakve veze ima što ću nešto platiti više nego što bi trebalo? Nije kao da će mi štednja doneti doneti više novca. Ne sputava me to što ću spiskati pet dolara u restoranu brze hrane, već to što sam shvatila da sam siromašna i da ću to uvek biti. Siromašna. Ništa meni ne bi vredelo da vodim sumoran život izbegavajući mala zadovoljstva, kako bih jednog dana mogla da odem u kupovinu na veliko. Velika zadovoljstva meni nikada neće biti dostupna. Prosto, želiš na pravi način da proživiš pojedine dane svog života dok još imaš novca u džepu, jer bez obzira na to koliko si odgovoran, svakako ćeš za tri dana ponovo biti švorc. Kada nikada nemaš novac, taj novac gubi svoje značenje, svoju snagu. Pretpostavljam da se isto dešava i ako ga imaš u velikim količinama.
Siromaštvo je turobno i primorava te da zaboravljaš stvari ili da ih sećaš kao kroz maglu. Zato neki ljudi imaju četiri različita potencijalna oca, umesto samo jednog. Da bi preživeo, čoveku je neophodan kontakt sa drugim ljudima i zato tako očajno žudi da se poveže sa njima. Ne možete zamisliti koliko je jak nagon sebe učiniti korisnim. To stremljenje je važnije od hrane. I onda odete tim ljudima koji će učiniti da se, makar samo tako kratko, na sat vremena, osetite divno, ali to je sve što ćete dobiti. Verovatno niste kompatibilni sa tom osobom, ili bar ne na duže staze, ali tog trenutka oni vas čine snažnim i vrednim. Nije važno šta će se dogoditi za mesec dana. Ono što će se dogoditi za mesec dana verovatno će biti isto onako nevažno kao i stvari koje su se dogodile danas ili prošle nedelje. Ništa od toga nije važno. Ne planiramo mnogo, jer znamo da će nam planiranje samo doneti bol i slomiti srce. Najbolje je ne nadati se. Najbolje je da uzmeš ono što ti se pruža čim ga ugledaš.
Ne treba mi vaše sažaljenje. Sve što želim je da razumljivim jezikom objasnim na koji način siromašni ljudi donose neke odluke koje se, spolja gledano, čine užasnim. Ovakav je naš život, ovo su naši mehanizmi odbrane i ovo su razlozi zašto mi razmišljamo drugačije. Svakako je samoporažavajuće tako razmišljati, ali je sigurnije. To je sve što sam želela da kažem. Nadam se da sam uspela da objasnim.
UPDATE: Reagovanja na ovaj članak bila su mnogobrojna.
…
Možete me pronaći na Tviteru @killermartinis i preko imejla killermartinisbook@gmail.
Ovaj članak je postao veoma popularan. Ljudi traže da im pišem o tome na koji način mogu da pomognu. Posle dosta pokušaja ljudi da mi pošalju novac preko Pejpala, otvorila sam gofundme. Naći ćete ga ovde. Ovaj račun je brzo podivljao. Do danas, podigla sam sa tog računa onoliku sumu novca kolika su moja godišnja primanja. Ne mogu da pronađem za to bolje reči od h v a la v a m. Obećavam da ću se posavetovati sa profesionalcima koji će se postarati da ne zabrljam, već da vaš novac upotrebim za dobre stvari.
Molim vas, shvatite da sam ovo pisala kao primer za razmišljanja koja nas opsedaju. Većina nas ima dijagnozu kliničke depresije, a nemamo terapiju, lekove, niti bilo kakvu podršku. Samo nas savetuju da prebrodimo. I mi pronađemo mehanizme odbrane. Ne kažem da ljudi žive potpuno beznadežno, jer to nije u ljudskoj prirodi. Ipak, ovo su misli koje nikada nisu dovoljno daleko od nas, koje motre na nas i na svaku priliku koju mogu da iskoriste i da nas opsednu. Zdrav razum postaje njihov plen kada smo umorni ili slabi. Neprestano motrimo na ovakve misli, jer se bojimo da će one, ako ih glasno izgovorimo ili samo artikulišemo u glavi, postati stvarne i da ćemo teško moći da ih kontrolišemo.
Hvala vam što ste pročitali tekst. Drago mi je što u njemu vidite nešto važno, jer počinju da me zamaraju ljudi koji članak nisu ni pročitali, ali svejedno komentarišu. Za njih, razjasniću nekoliko stvari. Ne odnosi se sve što sam napisala ovde na mene. Zato sam napomenula da su ovo u pitanju zapažanja bez određenog reda, pre nego kompletna razmišljanja. Ukoliko zaista mislite da bi trebalo da abortiram ili da treba da držim svoje noge sastavljene, ako se pitate da li bih mogla da vam faksom pošaljem svoja dokumenta o državljanstvu ili ako sumnjate da li sam ja zaista siromašna samo zato što mogu da sastavim višesložnu reč, zamolila bih vas da pročitate komentare i proverite da li je neko, na način na koji vi to želite, dokazao to što tvrdite. Ne smetaju mi trolovi toliko koliko to što se ponavljaju, i ako već žele da kažu nešto, molim ih da to bude makar zanimljivo.
Ali, ako ste radoznali u vezi sa nečim o čemu sam pisala i zaista želite da razgovarate, neće mi smetati da se ponavljam, zato što su takvi razgovori u stvari veoma značajni i ne smeta ako se ponavljaju, čak je poželjno. Oni često mogu da budu veoma konkretni za onoga ko postavlja pitanja, a ja sam vrlo raspoložena da objasnim sve najbolje što mogu. Ne smetaju mi iskrena pitanja, jer ona predstavljaju razlog zbog kojeg sam i napisala ovaj članak.
Hvala vam svima, mnogo. Ne znam kako će moj život izgledati sledeće nedelje i, po prvi put, to je dobra stvar. Vi ste oni kojima zbog toga dugujem svoju zahvalnost.
Autorka teksta je Linda Tirado, mama i aktivistkinja
Ovaj post je prvi put objavljen na killermartinis.kinja.com
Možete je pratiti na blogu Bootstrapindustries
Tekst je prevela i prilagodila Sandra Đurić-Milinov, urednica internet stranice Centra za mame
Leave a Reply