Jedna sam od onih srećnica koje u trudnoći pate od prekomernog povraćanja ili, medicinski rečeno, stanja koje se naziva Hyperemesis Gravidarum. Kada sam prolazila kroz ovo stanje, vrlo malo informacija i ličnih iskustava sam mogla pronaći na netu. Pretpostavljam da su sve trudnice bile zauzete povraćanjem ili aktivnim zaboravljanjem istog. Zbog toga sam dobila želju da podelim svoje iskustvo sa malobrojnima koje se susreću sa ovakvom trudnoćom. Niste same!
Ako ste i kojim slučajem čule za hiperemezis sigurna sam da je za to zaslužna Kejt Midlton, supruga princa Vilijama, koja je obe svoje trudnoće u prvom tromesečju preležala dostojanstveno povraćajući, jer, da se razumemo, ipak je ona vojvotkinja.
Šalu na stranu, vrlo mali broj žena, tek 1-3%, ima čast da svoju trudnoću započne, a još ređe i završi ovim stanjem i u totalnoj agoniji. Ono što vam doktori često govore je da se ne zna tačan uzrok ovom stanju, ali da povraćanje ukazuje na zdrav i žilav plod i da ne treba da brinete dok god povraćate. Zbog toga što uopšte nisam bila upoznata sa hiperemezisom, neretko su me doktori ipak gledali ispod oka i tretirali po šemi – ma vi ste nama samo malo “osetljiviji” (čitaj: uobraženi hipohondar).
Međutim, obe moje trudnoće su izgledale ovako: saznam da sam trudna i već u šestoj nedelji kreće konstantna muka i povraćanje do 30 puta na dan, bolovi u želucu i stomaku, borba sa dehidracijom, gubitkom težine, malaksalošću, depresijom, infuzija ujutru i uveče, plakanjem u pauzama i tako tačno 10 nedelja, kada muke prestaju iznenada kao i što su i počele. Većina trudnica oseća mučninu i povraća po nekoliko puta u prvom tromesečju, ali ovo “specijalno stanje” podrazumeva da, ako sam unela dva gutljaja vode, povratiću zamalo litar pitajboga čega za samo par minuta i posle toga cediti suvu drenovinu iz sebe do same žuči kroz agoniju nekontrolisanog napinjanja utrobe da izbaci ama baš sve iz želuca i to tako na više desetina puta na dan.
U prvoj trudnoći sam posle dva dana konstantnog povraćanja, muke i bolova završila u Zvezdarskoj bolnici, patologija trudnoće (neka veza), gde su mi konstatovali ovo famozno stanje, dali infuziju i neki čarobni lekić od kojeg je sve prestalo! I naravno, kao kod svakog normalnog baksuza, vratilo se trečeg dana! Za ta dva dana pauze nisam ni jednom povratila, skoro da mi i nije bilo muka, a mogla sam da jedem i pijem po malo. Posle par nedelja šetanja bolnica-kuća, agonija, pa manja agonija, pa red nabeđenih, neprofesionalnih zdravstvenih radnika svih vrsta i njihovih komentara tipa: ”Ti se se nama malo uplašila je l’ da?!” (kao da sam histerično čeljade, a ne žena trideset i kusur godinica) i pobedničke izjave gastroenterologa iz Kliničkog centra da mi se to sve dešava jer nisam venčana u crkvi ?! mužić i ja odlučujemo da nema više zezanja.
Zajedno sa ginekologom koji mi vodi trudnoću, a koji do tada nije imao takav slučaj (šta će, mlad je još), počinjemo ozbiljnije da istražujemo na netu i registru lekova i medikamenata sve o čarobnom leku koji su mi dali u Zvezdari. U pitanju je Kitril, antiemetik koji se daje pacijentima na hemioterapiji radi sprečavanja mučnine i povraćanja. Spada, po Američkoj FDA trudničkoj kategorizaciji lekova, u B grupu, poput velike većine drugih lekova, što znači studije na životinjama nisu potvrdile rizik za fetus, ali studije na trudnim ženama naravno nisu rađene. Da ne glumim da znam baš sve detalje o farmakologiji, a i trudim se da budem odgovorna, preporučujem da sami istražite detalje mojih navoda.
Pošto se moje stanje tada već pogoršalo, uz odlaske na privatnu kliniku ujutru i uveče na infuziju, ispucale vene, gubitak težine, potpunu malaksalost, bolove u želucu i ostale čarobne draži ovog stanja, zajedno sa ginekologom odlučujemo se da intravenozno uzimam najmanju dozu Kitrila, koji smo tada (2009.) kupovali u državnoj apoteci za neku pristojnu sumu. Mene je ovaj čarobni lekić radio dva puna dana i na treći sam ga primala. Zašto je to tako ni sad ne znam, jer iskustva drugih sapatnica u svetu su malo drugačija. Žene širom sveta za prekomerno povraćanje u trudnoći primaju Zofran (koji mi tada u Srbiji nismo imali) nekoliko puta na dan i naravno uz obaveznu infuziju. Za tih punih deset nedelja vaskolike muke i psihičke i fizičke, nisam stigla ni da se radujem svojoj trudnoći i toliko dugo željenom detetu, jer sam gotovo sve vreme ležala sklupčana na krevetu ili na patosu sa lavorom i mirisnim stikom u ruci, jer mi je sve strašno smrdelo i teralo me na povraćanje, mojim mukama je iznenada došao kraj. Trećeg dana mi je bilo dobro i nisam otišla na infuziju, pa tako četvrtog i petog i znali smo da je hiperemezisu odzvonilo. Tada sam bila šesnaesta nedelja i ostatak trudnoće je prošao fantastično, sve do porođaja, ali o tome drugi put.
Druga trudnoća – naravno, isti scenario. Šesta nedelja, ali sad smo stariji i pametniji i naravno pripremljeniji. Te 2013. saznali smo da lek postoji i u tabletama (juhu, iglama i infuziji je odbrojano!), ali kao i uvek, u mom slučaju, ne lipši magarče do zelene trave, više ga nema na našem tržištu, ni u državnim ni u privatnim apotekama. Prodaje se samo u jednoj vrlo sumnjivoj i poznatoj privatnoj apoteci u centru Beograda za koju svi znaju, a o njoj niko ne priča. Tako, praktično na crno, kupujemo tabletice za slične pare kao i prvi put, uz to da se unapred najavimo i zatražimo količinu da nam se pripremi. (!?) Nije nam svejedno zbog atmosfere “dilovanja”, ali nam objašnjavaju da to nije ništa strašno i da je trenutno takva situacija sa lekovima u zemlji. Opet uz konsultaciju sa istim ginekologom koji mi vodi i ovog puta trudnoću, uzimam istu, minimalnu dozu Kitrila na tri dana. Ovog puta pokušavam da uzimam i manje količine i da vidim koliko ću izdržati torturu, a da se ne dovedem u stanje dehidracije. Kao i prošli put, muke su prestale iznenada, u šesnaestoj nedelji.
Drugi put mi je bilo znatno lakše, jer sam za deset nedelja ukupno povratila koliko sam prvi put za samo jedan dan, a i znala sam da će kraj relativno brzo.
Šta je deset nedelja agonije naspram veknice ljubavi koju ćeš voleti i gajiti ceo život?! I ne plaćaš neku visoku cenu kad znaš šta donosiš na svet. Platila bih je još koji put, u stvari, da budem iskrena, možda još samo jednom, a imam i prelepog trogodišnjaka koji mi skače na leđa dok povraćam, imitira me i valja se od smeha. Ostatak druge trudnoće prolazi nešto teže, bebac je tvrdoglaviji i liči na princezu na zrnu graška, sve mu nešto smeta i stalno me rihta da promenim položaj ili smanjim muziku. Kontam, biće diktator za medalju i nisam se prevarila. Porođaj je prošao u najboljem redu, onako kako se samo poželeti može. Pu, pu, što bi rekle babe, deca lepa ko anđeli, zdrava ko dren i radosna kao da su dobili premiju na lutriji.
Autorka teksta je mama koja je od skoro u svetu mama blogerki i to, kako kaže, samo zato što se na većini portala i u magazinima plasira vrlo sličan i “ružičast” sadržaj o roditeljstvu. Njen ugao podrazumeva iskrenu, vrlo otvorenu (na granici ukusa ponekad) priču o tabu temama.
Više tekstova ove mame pročitajte na ibcmother.com
Leave a Reply