Trenutno sam u raskoraku sa stavovima svog muža koji se ne slaže sa mnom u meni važnim stvarima. Nailazim na stubove kontraargumenata sa kojima se opet ja ne slažem, i tako u krug. Život će mnoge od nas postaviti u ovakvu situaciju i retke su one koje će je izbeći. Zato i pišem ovo danas. Iskreno, iz najbolje namere.
Kada se završava mamino mamovanje i kada mama može nastaviti da ostvaruje svoje lične želje i mogućnosti? Da li smo mi, žene koje dobrovoljno žele ninati i hraniti svoju decu osuđene da se tim poslovima bavimo dok ne umremo, ili se, ipak, možda, jednog dana možemo okrenuti sebi, kući, svojim prijateljima, hobiju? Verujem da ćete se sve složiti sa drugim delom ovog mog pitanja, jer – to je racionalno i prirodno razmišljanje. Bar ženama.
Slažem se da je teorija jedno, a praksa nešto potpuno drugačije. Nije to baš ni ženi jednostavno: ostaviti magičnu krpu i pozvati drugaricu ili odložiti peglanje i otići na predstavu. Ali ako ste pre prvog porođaja vodili računa o ličnim željama, biće mnogo lakše vratiti se starom načinu života. Naravno da ne mislim da kuća treba da pliva u đubretu dok ja kafenišem, ali takođe, ne mislim da ja treba da plivam u moru nezadovoljstva samo zato da bi mi kuća i bašta blistale.
Kako deca rastu, smanjuje se broj maminih obaveza i poslova vezanih za njih. Naravno, ako ste ih naučili da budu samostalni. Ja više ne nameštam deci krevete, ne spremam njihove sobe, ne hranim ih, ne kupam ih, ne igram se s njima… domaći pregledam samo mlađem detetu, i samo njega ponekad vodim u školu… jednostavno – imam više vremena da se posvetim sebi i svemu što MENE zanima.
I šta se onda desi kada patrijarhalni mužjak ne nalazi više svoju stvar na svom mestu? A bila je tu toliko dugo, dovoljno da se čovek baš navikne…zar ne? Ali, eto, nema je više. Šta da se radi? Ili bolje rečeno – ko će ovde šta da radi? Ko će da odustane i popusti, a ko će ispasti tvrdoglavi magarac? Ima li ikakvo popuštanje smisla i cilja?
Da li mame iz ove priče treba da budu mame do groba ili ono što jesu?
Zastrašujuće je fascinantno kako se mnogi muževi nađu u čudovišnom čudu kada se njihova dojučerašnja ženica = kućna pomoćnica = mamica = podrška, „odjednom“ promeni, pa sve nešto hoće, pa sve nešto neće… prosto ju je teško prepoznati. Iako su sve te „novootkrivene“ osobine potpuno identične onim osobinama u koje se to isto muško i zaljubilo, avaj! Ne! To nije to, to nije moja žena!
Tačna je rečenica moje drugarice koja kaže da „Nije lako živeti sa nama, ženama koje znaju šta hoće, koje svašta hoće od života, koje ne miruju.“ Ja mogu prihvatiti muško nerazumevanje ženskih osobina koje donose zlo i probleme, ali ne mogu nikako razumeti neprihvatanje postupaka supruge koja svojim delima ne ugrožava ni jedan segment zajedničkog života. Čak naprotiv.
Retko će me neka druga teorija odvratiti od ove: u pitanju je strah, strah koji se učaurio u neznanju. I ne mrda. Otkud bi? Možda će i zaboleti. Bolje ne rizikovati, nego nastaviti starim, ofucanim, dobro proverenim putem. Na njemu muškarci dobro znaju kako će se dočekati ako zatreba. Što bi se rizikovalo, pa pomerilo?
Takođe, tu je i onaj najprimitivniji strah od gubitka: one koja je na usluzi, koja postavlja, koja dočekuje, koja ne traži, koja je oslonac, koja piše domaći, koja još svašta neštoradi. Kako se snaći bez te?
Zanimljivo je i to da u raspravama na ovu temu ljubav nema šta da traži. Ona je nešto što se podrazumeva, što sine pa gasne, što je potpuno nevažno. Bitno je samo koliko poštovanja imate prema željama svog životnog saputnika, tj.prema njemu samom, baš takvom nesavršenom kakav jeste. Samo to.
Žene su generalno, mnogo fleksibilnija bića u svakom pogledu. Da li je u pitanju neki urođeni instinkt, bolja sposobnost rešavanja problema, snalažljivost… ili nešto peto – ne znam. Ali dokazi kako su žene uspele bez obzira na sve su na sve strane. Posebno majke. Posebno one koje žele sve bolje i bolje svojoj deci, koje žele biti dobar primer, koje žele ostaviti traga i uspomena, koje se ne ustežu i ne jadikuju, nego ludački grabe sve što mogu, od ovog dela puta zvanog život.
Ako je i neka od vas na sličnoj prekretnici, htela bih da podelim sa vama ovu misao: mi možemo odložiti ispunjenje svojih želja, možemo progutati još jedno objašnjenje, možemo sačekati neko bolje vreme i razmisliti još jednom, oprostiti svima koji su nam se našli na putu. Ali jednoga dana, ako se probudimo sede i ispijene od navika, moraćemo liku u ogledalu priznati da je to naša sopstvena, najveća životna greška, koju sebi nikada nećemo oprostiti.
Autorka teksta je Jelena Kovinčić, srećna majka i supruga, diplomirana vaspitačica, baštovanka, biciklistkinja, verna obožavateljka svega prirodnog. Piše na blogu Blago mog života.
Pročitajte i Rođendan za mamu.
Leave a Reply