Veza s mozgom

Drage mame, koliko se vaši muževi i partneri uključuju u negu, vaspitavanje i igre sa decom? 

Studije pokazuju da su najvoljeniji očevi oni koji provode vreme sa svojom decom, koji ih slušaju i imaju blisku vezu s njima. Međutim, tate vrše još jedan jak uticaj – uticaj na samopouzdanje i dobrobit svojih supruga ili partnerki kada sa njima dele obaveze oko dece, kada učestvuju ravnopravno u donošenju odluka, u igrama i vaspitavanju.
Prenosimo vam glas jednog takvog tate, tate koji je vaspitavanje svojih ćerki stavio na prvo mesto u svom životu. Mama se ni ne spominje u tekstu; verovatno je na kafi sa drugaricama. 😉

Veza s mozgom

Kada smo supruga i ja saznali da će nam i drugo dete biti žensko, nije bilo srećnijeg čoveka od mene. Kad imaš ćerke, koliki god ispao konj, bezuslovno će te voleti i verovati. Ista stvar je sa mamama i sinovima (predanja kažu). Da smo dobili dečaka, mislim da bih na njega preneo sve svoje nesigurnosti i ne bih ga naučio da dovoljno bude siguran u sebe. Sa devojčicama samo može da mi ide od ruke, iako će za par godina, sasvim sigurno obe uočiti million propusta koje sam kao roditelj napravio, i zamerati mi na tome do kraja života.

Deco trudim se, trudio sam se i trudiću se…

Pre par godina, kada je starija ćerka došla iz vrtića i demonstrirala nešto što liči na piruetu koju im je pokazala vaspitačica, svi u našoj bližoj okolini (babe, dede, tetke, ujaci) su u glas zagraktali – “Pošaljite je na balet!” Meni je ta ideja delovala suludo iz prostog razloga – mislim da dovoljno poznajem svoje dete. Sećam se trenutka kada je želela da bude “Pekan” (Betmen) gledajući tatu kako sa žarom koristi trenutke odmora i leči ožiljke od trauma branjenja  igranja igrica iz detinjstva.

Dugo nisam mogao da prepoznam talenat kod svog deteta i prvi, i najdublji nož u srcu su mi bile LEGO kockice, koje je moje dete njušnulo, uzelo samo čikicu i napravila mu čajanku. Budući da sam opsesivno kompulsivan, imao sam u glavi tačan redosled kompleta koje treba da kupim kako bih kompletirao seriju. Eno ih i dalje skupljaju prašinu – ni druga nije za njih zainteresovana. Da se ne lažemo – kupovao sam LEGO sebi a ne njima, kao i sve “bitnije” igračke.

Dolazimo do dela gde će me mnogi osuditi, a sigurno i moja deca jednog dana. Prestao sam u potpunosti da animiram i stimulišem svoje dete svim stvarima za koje bi pokazalo NEKU vrstu naklonosti. Strpljivo sam počeo da čekam da zaista izrazi postojano interesovanje za NEŠTO.

Ja stvari rešavam prilično spartanski: moje dete nema toliko sluha – falšira; moje dete nema toliko ritma – drma s guza na guz (izuzimajući piruetu koju je videla od vaspitačice); nije genije u klasičnom smislu te reči – desi joj se da uhvati loptu ili je šutne onako kako bi trebalo; ne trudi se da crta – žvrlja par minuta uzastopno; ne pravi figure od plastelina- mrvi po kući “kolačiće” koji se sjajno lepe za tepih…

Ali, moje dete voli da sluša priče, voli da joj se čita i meni to govori da će ono u čemu će biti dobra tek doći. Ako tako stvari stoje, neću da je zamaram ustaljenim obrascima i da primenjujem norme na nekome koga na svetu najviše volim.

Vraćamo se na balet – jer je to bilo u nekoj međufazi… Odvedemo je na jedan probni čas. Okupljeni roditelji, ponosni, instruktorka na zadatku, deca u pozi, sa stavom. Jeza me odmah prolazi, jer vidim svoju svakodnevicu u potpunosti prilagođenu malom detetu. Sve podseća na onu emisiju “Todlers & Tiaras”, gde roditelji vode decu na izbore za mis, ili kako se već to kaže…

Vrlo brzo shvatam da nema moje dete šta tu da traži. Od tih dvadesetoro dece, njih pet je zaista bilo talentovano, i ako nastave da se bave time sigurno će se klati do kraja života koja je od njih bolja. Ostala deca se trude, i pre ili kasnije će odustati ili se uzalud nadati, a pitanje je kako su dospela tamo – da li je to bila mamina ili bakina želja… Neko će reći da sve to nije važno i da je dete tu radi rekreacije. Pričaj ti to nekom drugom… I komunizam je savršen u teoriji, ne toliko u praksi. Meni tu nije zdrava atmosfera, a u zagušljivom prostoru se ne vežba! Tako najlakše pokupiš raznorazne infekcije.

Alternativa je došla “sama po sebi” (naravno da lažem i da je tu bilo pažljivo servirano)… Dete je zavolelo Meridu (riđokosa škotska princeza koja voli da jaše, ima luk i strelu i bori se protiv medveda). Odlično – gajimo feministkinju i iskreno sam za to! Želi je da jaše konja, postaje opsednuta medvedima. Vodili smo je na jahanje (šetnju konjem, da se razumemo – ne sport) a i to smo ljudima prestali da pričamo, jer mi se par puta učinilo da je neko prevrnuo očima verovatno misleći kako smo neki istripovani roditelji koji misle da je njihovo dete najposebnije na svetu i kako, stoga, tražimo retke i neuobičajene stvari kako bi se naše dete još više razlikovalo od ostale smrtničke dece. Lekcija naučena – ne pričamo o tome. Hajdemo opet nazad u Spartu – ovde nema takmičenja; mislim da će joj ovo pomoći da bude sigurnija u sebe, jer je ispod nje stvorenje hiljadu puta moćnije; u prilici je da oseti drugo biće i da uspostavi vezu sa njim; a što je najvažnije – ZABAVNO JE!

I sve je to sjajno funkcionisalo do ovog leta kada smo dete poslali u vikendicu sa babom i dedom, gde se tri nedelje družila sa nekom malo starijom komšinicom koja joj je rekla sledeće: “Merida je debela i ima debelu kosu. Prave princeze imaju dugu ravnu kosu i uzano lice.” Medvede je u sekundi otkačila, ali sa jahanjem ima popriličan problem. Ajde Jovo nanovo. Proveo sam sate smišljajući priču kako je tvrđava Golubac u stvari nekada bio zamak gde je živela princeza koja je odlutala od kuće, pa naišla na razne zmajeve koji su joj kasnije pomogli da se vrati kući i ona je onda za njih napravila kule na čijim vrhovima su oni svili svoja gnezda. Opsednutost medvedima se pretvara u opsednutost zmajevima, ali kruna od šišarki je morala da se koristi u svakoj vrsti igre. Ta kruna je postala neka vrsta našeg prećutnog kompromisa. Kupio sam joj uz svu tu priču i neke figurice i progutala je sa oduševljenjem to što sam joj servirao.

Ne možeš svoje dete spasiti od trendova i uticaja, jer će u nekom trenutku neminovno usvojiti opšteprihvaćene/ustaljene protokole i obrasce. Koliko god da se zaštitnički postaviš, nećeš pobediti, ali dok su još mali, i dok ih krojiš, možeš im usaditi sumnju. Efekat je sledeći: ono što sutra po pravilu treba da usvoje, ne usvajaju ne razmišljajući, ne postavljajući pitanja, ne sumnjajući. Ja zapravo konstruktivno lažem svoju decu i to ću nastaviti da radim do onog trenutka kada mi budu izgovorile reči da hobiti i zmajevi ne postoje, a ni da Deda Mraz nije stvaran. Siguran sam da će mi jednog dana, uskoro, zamerati što ih nisam odgajao “onako kako treba”, ali ja sam spreman da prihvatim svu krivicu. Do tada, na svaki pokušaj komšinice da nam se umeša u igre, na svaki pokušaj da moju decu uvere da treba da budu kao i svi ostali, ja koristim frazu koju učim i svoju decu da ponavljaju: “A jesi li ti rekla komšinici da ona nema veze s mozgom?”

Autor teksta je tata dve ćerke.