Sudeći po broju razvoda, teško je sačuvati porodicu u današnje vreme kada se život svodi na prilagođavanje i preživljavanje. Usled jurnjave za novcem i rastrzanosti između brojnih obaveza, supružnici se udaljavaju, a za decu nalaze sve manje vremena.
Ipak, mislim da se ja dobro snalazim u vodama kao što su brak i roditeljstvo.
Obična sam žena i mama koja smatra da su deca najveća investicija u životu, te porodicu stavljam na prvo mesto. Uspela sam da sačuvam porodicu, da izgradim „svoj mali svet i oko njega kineski zid“. Pa ipak, veoma sam zabrinuta jer znam da ne mogu u potpunosti da zaštitim porodicu od spoljnih uticaja, jer porodica je pre svega deo društva, a u tom društvu je nasilja sve više i to u različitim oblicima. Sistem vrednosti je ozbiljno narušen.
Ovo je moja priča o tome kako se, kao mama, borim da sačuvam svoje mentalno zdravlje i izvedem decu na pravi put, suočavajući se svakodnevno sa različitim oblicima nasilja.
Zvuk alarma označava početak mog radnog dana. Istog trena iskačem iz kreveta kao po naredbi. Suprug i ja prvo razvozimo decu u vrtić i školu, a zatim nastavljamo na posao. Zbog nervoznih, bahatih, nedisciplinovanih vozača, nerado sedam za volan automobila. Srećna sam što suprug i ja imamo isto radno vreme, pa volan prepuštam njemu, a ja pustim neku laganu muziku i pokušam da odremam. To je moj način da se ne nerviram suočavajući se svakodnevno sa odsustvom saobraćajne kulture i nasilnim vozačima. Kada stignem na posao, kažem:„Dobar dan“, jer meni je dan već uveliko počeo i uvek se nadam da će zaista i biti dobar, to jest, manje stresan nego prethodni. Ali, ne počinje svaki baš najbolje. Kolega me dočeka sa rečima: „Dobro je da nisi bila juče. Upao onaj deda u kancelariju, besan. Izgleda da te pomešao sa Vesnom koja je učestvovala kada se njegov sin razvodio. Ja sam mu objasnio da si ti morala po službenoj dužnosti da ih pismeno obavestiš i i da ti nisi ni radila ovde kada se njegov sin razvodio, ali on uporan: „To je ona mlada, plava iz sudnice…“. Na kraju sam uspeo da mu objasnim“. Danas me čeka i sastanak stručnog tima koji se po običaju oduži zbog nemogućnosti kolega da nađu zajednički jezik. Uvek se pitam zašto su ljudi toliko netolerantni u odnosu na mišljenje različito od njihovog. Zašto jednostavno ne kažu: “Ok, ja ne mislim tako ili žao mi je što ne možemo da se dogovorimo, ali ja ipak ostajem pri svom prvobitnom mišljenju ili mislim da grešiš, ali ti svakako imaš pravo na svoje mišljenje“? Mora li se svaki put vređati, omalovažavati onaj ko se ne slaže sa nama, ko misli drugačije? Da li je jedini način da dokažemo da smo u pravu, da „ispljujemo“ onoga ko misli drugačije?
U toku pauze, glavna tema o kojoj kolege pričaju je fudbalska utakmica prekinuta zbog tuče navijača. Tema „Nasilje na sportskim događajima“ sve je češća tema na poslu. To me jako brine. Brine me budućnost mog deteta koje obožava sport. Moje dete mašta o danu kada će ga tata odvesti na stadion da uživo gledaju i navijaju. On voli da gleda utakmice više od crtaća i ljuti se kada isključim televizor na pola utakmice jer su tamo neke čike počele da se tuku…
Do kraja radnog vremena ima još mnogo, a ja osećam da mi je i ovo do sada već mnogo stresa za danas.
Kako se nositi sa tim? Kako nastaviti dalje? Zatvorim se u svoju kancelariju i gledam sliku svoje porodice na radnom stolu. Vidim srećnu, zagrljenu porodicu, nasmejana lica moje dece i podsetim se da je to ono najvrednije u mom životu. Da, želela bih i treće dete, ali se plašim da ostanem u drugom stanju jer se pribojavam da bih mogla ostati bez posla. Prošli put kada sam ostala trudna, tražili su mi da radim u dežurnoj smeni.
Na povratku kući, svraćam u školu i u vrtić po decu. Moj stariji sin je primeran, odličan učenik. Neko bi pomislio, blago meni. Isplatili su se trud i posvećenost deci, sada mogu da odmorim i da uživam, mislite. Međutim, mom sinu probleme pravi dečak koji niti je lepo vaspitan, niti je odličan. Šutira mu stolicu, udara ga u lakat dok ovaj drži olovku u ruci kako bi išarao svesku, kida mu rajsferšlus na pernici, naziva ga pogrdnim imenima, šalje mu preteće poruke putem sms-a, nagovara druge da se ne druže sa njim… Učiteljica mnogo toga vidi i zna, ali mu ne može ništa. Ne sme ni sa časa da ga izbaci… U međuvremenu, požalim se drugim roditeljima, i šta čujem: „Pa nije to nasilje, to je više vršnjačko koškanje“, „Previše si ti bolećiva, pa nije ga niko pretukao“. Još zabrinutija, pitam se:“ Zašto neki misle da je fizičko nasilje jedina vrsta nasilja? Treba li da čekam da mi se sin vrati krvav iz škole da bi me shvatili ozbiljno? Zar niko ne zna da se nasilje ispoljava u različitim oblicima? Šta je sa emocionalnim/psihološkim , socijalnim, seksualnim nasiljem?
Na putu od vrtića do kuće, mlađi sin mi prepričava doživljaje iz vrtića: „Moj najbolji drug danas nije došao, pa sam bio par sa Janom. Ona mi je poklonila ovu sličicu da bih joj i sutra bio par… Neee, pa Jana ti nema svog para kada idemo napolje. Bude joj par vaspitačica ili joj nađu neko dete iz Cecine grupe. Devojčice neće da se druže sa njom. Kažu da liči na dečaka i da se ružno oblači zato što nosi pantalone i trenerke od starijeg brata.“ Tada mi bude jasno zašto mala Jana svako jutro plače kada je mama ostavlja u vrtiću. Kako je surovo to što je tako mala devojčica već u tako ranom uzrastu izložena diskriminaciji i odbacivanju.
Stižem sa decom ispred zgrade i srećem komšinicu iz prizemlja, profesorku u penziji. Žali se da je maltretira grupa dece. Zvone joj na vrata, viču: “Matora, debela…“ , a zatim pobegnu… Jutros joj ubacili vodenu bombu kroz prozor i pogodili pravo u televizor. Dobro je da televizor nije bio uključen. To su isti oni klinci koji juče oštetiše kamenom šoferšajbne na parkiranim automobilima. Kamere sve snimile. Nekima od njih poznajem mame, ali šta da radim i kome da se žalim, kad je javna tajna da oni tuku te iste mame. Čak i kada se radi o punoletnim počiniocima, plaše se komšije da prijave nasilje, jer će im bezbednost biti ugrožena. Sudski procesi su spori, a kazne male. Veliki i ozbiljni problemi, ali ko još ima vremena da razmišlja o tome?
Žurimo kući da ručamo. Isuviše sam gladna i umorna, a čekaju me još brojne obaveze: kuvanje za sutra, odvođenje dece na treninge, pomoć oko izrade domaćeg, kupanje, pričanje priče za laku noć… Tek kada padne mrak, uspevam malo da se opustim. Pričam deci priču za laku noć. To im je omiljeni ritual i skoro jedini način da se opustim i oslobodim stresa. Obožavam da se ušuškam i zagrlim sa decom. Dovoljno mi je da oseti miris njihove tek oprane kosice, pa da mi bude lakše.
Gledam svoju usnulu decu kako spavaju i pitam se kako da ih zaštitim u ovom surovom svetu. Shvatanje da ne mogu sasvim da zaštitim svoju decu od nasilja čini me nespokojnom. Mogu samo da ih pripremim za realnost najbolje što znam i umem. Pratim internet portale o roditeljstvu, mamama, deci, gledam televizijske emisije, čitam knjige, upijam savete, neprestano se preispitujem i razmišljam. Kao i svaka mama, najviše brinem za decu i njihovu budućnost. Iako sam prisutna u odrastanju dece, ne stižem da dovoljno vremena aktivno provedem sa njima, da im se posvetim kao što bih želela. Pored toga, što su deca starija, to manje vremena provode u kući, a sve više u školama, dnevnim boravcima, na treninzima, rođendanima, sve su više usmerena na vršnjake, medije, internet, a sve to ima uticaj na formiranje sistema vrednosti kod njih, i to sistema vrednosti koji se razlikuje od njihovog porodičnog.
Brine me saznanje da se već u predškolskom uzrastu deca vrednuju po onome što imaju, a ne po onome što umeju. Od prijateljice koja radi u vrtiću čujem da su „izašla iz mode“ ona lepo vaspitana, kreativna deca, koja vole da crtaju, slažu lego kockice, pazle, igraju se loptom… Sada takva deca bivaju etiketirana kao dobra, ali nesnalažljiva, neborbena, a sa druge strane navodi primer dečaka koji im se ruga, ruši kućice od kockica, uništava sveske i bojice, otima i sakriva loptu i koji se dočekuje rečima : „Gde si care, kakav dasa, koja si ti faca!“ Sada se, neretko, takva deca karakterišu kao zabavna, slobodna, prodorna, snalažljiva, i tek kada se drznu da dignu ruku na mamu, babu ili vaspitačicu ili je opsuju, tek tada ih smatraju problematičnima; tada odjednom prestaju da budu zabavna. Pitam se zašto se roditelji žale tek kada deca krenu u školu i za sve često krive školu. Ta deca u školama su ista ona deca koja su pre par godina išla u vrtiće. Slažem se sa zaključkom da sve potiče iz porodice. Samo, imam utisak da se naglasak stavlja isključivo na odnos dete – roditelj, a da se zaboravlja da srećna deca rastu u srećnim brakovima. Setite se samo onih priča kada se roditelji svađaju oko novca, pa tata pobesni i sruši trpezarijski sto, mama počne da plače, a dete sve to posmatra… Međutim, ono što je za mene poražavajuće je saznanje da nasilje nad mamama ponekad počinje baš u samom trenutku kada one postaju mame, nehumanim odnosom u samom porodilištu.
Osećam da sam kao mama pod velikim pritiskom, jer imam utisak da se od mene očekuje da budem idealna mama koja sve stiže, koja nikad ne greši, koja sve drži pod kontrolom, kojoj se nikad ne desi ništa nepredviđeno. Ne živim u idealnim uslovima. Sećam se kada smo kao podstanari živeli u garsonjeri. Deca su se igrala i učila u istoj prostoriji u kojoj sam ja pekla i kuvala. Od mene se očekivalo da obezbedim bezbedno, a u isto vreme i stimulativno okruženje za razvoj dečjih potencijala. Kako bih stigla da zadovoljim potrebe oba deteta, često sam bila primorana da istovremeno obavljam više poslova. Bilo je situacija kada sam pomišljala da bi mi bilo lakše da kao neke mame dozvolim deci gledanje crtaća i igranje igrica po ceo dan. Za mene ništa lakše, ma čula ih ne bih. Ali, onda se setim da su deci na televiziji i internetu dostupni i oni crtaći gde se agresivno ponašanje glavnog junaka nagrađuje. Odlučila sam da ne idem linijom manjeg otpora, već nastavljam da se trudim da budem što bolja mama svojoj deci, iako zbog toga često trpe moj san i zdravlje. Verujem i nadam se da će se moj rad i trud isplatiti.
Zbog brojnih obaveza, moj suprug i ja gotovo ne stižemo ni da se vidimo u toku dana. Zato gledamo da iskoristimo ono malo vremena kada deca odu na spavanje da se posvetimo jedno drugom. Jedva dočekamo naših pet minuta da se šćućurimo jedno drugom u zagrljaju, da otvorimo duše, da se požalimo jedno drugom, zatražimo savet, čujemo mišljenje onog drugog, podelimo brige i strahove. Ne pričam to zato što očekujem da nas suprug kao Supermen zaštiti od nasilja i nepravde; znam ja da je pojedinac nemoćan sam u borbi protiv nasilja. Samo tražim da me sasluša. To mi pomaže. Oslobađam se napetosti kada mu ispričam ono što me muči i brine. To je moj način da sačuvam svoje mentalno zdravlje. Kada me pitaju: „Kako uspevaš kada ne piješ, ne pušiš, ne uzimaš lekove za smirenje? Pa, nasilja ima svuda oko nas – u saobraćaju, na radnom mestu, vrtićima, školama, ulicama, sportskim događajima…?“ ja pokušam to ovako da objasnim: „To vam je kao kada uđete u neku prostoriju i kažete kako vam tu nešto veoma neprijatno miriše, a onda nakon izvesnog vremena provedenog u prostoriji, sve manje vam smeta taj neprijatan miris jer ste se adaptirali“.
Ja sam ćerka, sestra, supruga i mama. Zovem se Sanja, ali ne želim samo da sanjam o lepšoj stvarnosti. Želim i zaslužujem lepšu stvarnost.
A vi?
Autorka teksta je mama dvoje dece
Leave a Reply