Pepeljuga – kada deca odu pre roditelja

Voleo je Pepeljugu. Bio je istinski dečački zaljubljen u nju, bez stida da to prizna pred svima. Sviđala mu se i jedna, sramota me je da priznam, plava pevačica narodnih pesama, na koju smo naišli slučajno jedno veče na televiziji. Bila je zaista prelepa. Odmah mu je zapala za oko. Sa dugom raskošnom plavom kosom i svečanom crvenom haljinom izgledala je kao princeza. Pošto je tražio da je vidi ponovo, morala sam da zapamtim kako se zove. Nekada vas deca nateraju na stvari koje sami nikada ne biste pomislili da možete da uradite. Ona je danas udata žena, ima i dete. I dalje peva, ali nema je u medijima kao pre. Kad god naiđem na vest o njoj na nekom internet – portalu ili je vidim na televiziji, osmehnem se i poželim joj sve najbolje. Jer ona je ipak prva životna simpatija našeg sina.

Bio je slab na nežne plave žene koje su podsećale na princeze. Pepeljugu je voleo tako stvarno, da smo morali da mu kupimo posteljinu sa njenim likom. Takođe, nikada neću zaboraviti kada je na hodniku, dok smo čekali rezultate njegove krvne slike po ko zna koji put, ugledao ženu plave kose u zrelim godinama, doteranu i mirisnu, i iskreno odreagovao, postidevši se nespretno, sa širokim, toplim osmehom na licu dok je tražio da se sagnem do njega da bi mi šapnuo u poverenju: “Baš je ‘epa ova teta!”. Njegovo besprekorno opažanje, pored mnogih drugih stvari, budilo je osećanje ponosa u meni. Nisam verovala da ima mnogo istine u onoj poslovici “Kakav otac – takav sin”, sve dok mi nedavno muž nije ispričao, kada smo se preselili u kraj u kom je on inače odrastao, kako se, jednog dana pre mnogo godina, pošteno zakucao u ogroman betonski stub, pošto je kao prosečan pubertetlija spazio zgodnu ženu na ulici preko puta. Glasno se smejem toj priči svaki put kada prođemo pored pomenutog stuba, i pitam se sa grčem u grudima, da li bi se nešto slično desilo i Milanu, kroz koju godinu, da je sa nama…

Projurili smo danas pored tog stuba, smejala sam se opet istoj priči… Prema rečima mog muža, ispričanoj po ko zna koji put. Zaista ne lažem, zaista je zaboravim iznova i iznova, iako je stvarno simpatična, a on naravno ne veruje… Dok smo jurili za našom kćerkicom koja se vešto migoljila između dece i lopti koje su letele svuda naokolo, javio mi se neki drhtaj u grudima, odjednom, nepredviđeno i … posmatrajući mnoštvo srećne dece, srećne zbog same činjenice što su tu u tom trenutku, što postoje, grlo me je steglo i zadržala sam suze, iako se odavno ne trudim da ih zadržavam, i pomislila sam kako je i onda bilo ovakvo proleće, prelepo i toplo, vedro i čudno mirno, onda kada je odlučio…

Uskoro će Uskrs, doba godine kada smo najtužniji. Ne zbog Uskrsa kao Uskrsa, nego zbog onoga što nam se u vreme tog velikog verskog praznika desilo… pre skoro pune četiri godine.

Uvek se tešimo da nije patio, da ga nije dugo bolelo, da nije bio nepokretan i izmenjen, da je… ako je to uteha, a jeste, svaka mrvica za koju može da se pomisli da je uteha – jeste uteha, da je otišao onda kada je on to hteo, kada je bio spreman. Sve pre toga, njegova bolest, naša porodična agonija, naša žestoka borba, naša odlučnost da ga ne damo, patnja i bol, sve što se dešavalo ranije bilo je priprema za odlazak.

Trajala je, sada znam, godinama, samo da bi nas uputila u tajne koje postoje, samo da bi nas naterala da verujemo, da pogledamo na drugu stranu, da vidimo da postoji druga strana i da shvatimo da nije sve onako kako izgleda.

Da se ljubav nikada ne završava.

Da je večna.

Da ljude upoznajemo s razlogom koliko god kratko da se zadrže u našim životima.

Da ništa nije slučajno.

Da koliko god nam bilo teško to da priznamo, da sve što nam se dešava, dešava se da bismo nešto novo naučili.

Da moramo da prihvatimo, kako život – tako i smrt.

I činjenicu da je ona samo deo svega onoga što čini naše postojanje.

Jer, kako inače objasniti rođenje naše kćerkice baš na Svetski dan borbe protiv raka iako je trebalo da se rodi malo kasnije, kako objasniti pukotinu na prozorskom staklu u novom stanu koja se pojavila tačno na njegov rođendan i kako objasniti trenutak u kojem naša kćerka danas, posle šetnje i razmišljanja o njemu, od svih igračkica iz slatkiša izvuče baš onu, za koju je, od svih princeza on jedino znao. U istoj onoj plavoj haljini i sa istim onim osmehom sa kojim nam se pre četiri godine smešila sa njegove posteljine… Kao da iz tog čarobnog osmeha progovara njegov, kao da kaže da je tu, da ne brinemo, da verujemo, da naučimo da prihvatimo da život, i kad se završi, na neki čudan način, mnogima neobjašnjiv, ipak traje…

Kao da je vodio sestrinu ruku dok je birala slatkiš i naveo je na pravu stranu samo da bi nam opet dokazao… da bi ostavio trag, skoro da mogu da se zakunem da sam ga čula kako se slatko smeje dok smo otvarali igračkicu, dok se naša mala kćerka nestrpljivo vrpoljila na stolici i kad smo, pogledavši se s prepoznatiljivim prećutnim odobravanjem u očima, naišavši još jednom na toliko željeno čudo, dokaz da je ljubav veća od svega, veća od nas, veća i od života i od smrti… ugledali baš nju – ljubav života našeg rano preminulog sina – Pepeljugu.

Autorka teksta je Ana Zec – Kuntić, mama jedne velike i jedne male devojčice, kao i jednog dečaka, sada njihovog anđela – čuvara.