Brazil je zemlja u razvoju i najveća država u Južnoj Americi, peta po površini i populaciji u svetu. Broj stanovnika je u 2015. godini procenjen na 205,338.000 ljudi. Ipak, stanovništvo u Brazilu stari, a stopa fertiliteta opada. Statistiku verno oslikavaju društvene promene. Na primer, sedamdesetih godina u Brazilu, žene iz klase sa srednjim i visokim primanjima rađale su decu u drugoj deceniji života, dok danas žene odlažu rađanje za treću deceniju, kada dostignu finansijsku i profesionalnu stabilnost. Iako 97% žena ima dostupnu prenatalnu negu, a 99% žena se porađa u porodilištima, kvalitet medicinskih usluga u tamošnjim porodilištima nije ujednačen. Majke sa višim primanjima mogu sebi da priušte vrhinsku negu i uslove, dok onima sa nižom platežnom moći nisu omogućeni isti uslovi. Interesantna je činjenica da se samo 10% trudnoća završi vaginalnim porođajem.
Jasminka je živela u Rio de Žaneiru u Brazilu 30 godina i tamo rodila svog sina pre 13 godina. Njen zdravstveni plan joj je omogućio savršeno iskustvo porođaja i postporođajne nege.
Zdravstvene ustanove u Brazilu
Svi mi koji imamo uslova idemo u privatne klinike, bolnice i kod privatnih lekara u Brazilu, to i činimo. Državne klinike su užas, pune su i prepune, malo je lekara, a mnogo pacijenata, leži se i po hodnicima, a nemaju ni adekvatne uslove kada su u pitanju tehnički aparati. Iz tog razloga u poslednjih tridesetak godina razne kompanije osnovale su različite zdravstvene planove koji se plaćaju mesečno i daju pravo na privatne bolnice, laboratorije, lekare itd. Tu se radi o različitim paketima koji se izaberu ulaskom u plan. Ja sam imala jedan od najboljih i najskupljih planova za dobre lekare i bolnice. Međutim, bez obzira na plan, želela sam najboljeg doktora koji nije bio ni u jednom od tih planova i plaćala sam posebno njegove konsultacije, ali sam istovremeno u planu imala najbolje bolnice i laboratorije.
Porođaj u Brazilu
Kada sam ostala u drugom stanju, bila sam presrećna i veoma opuštena jer sam znala da ću imati najbolju asistenciju u svakom pogledu. Za bolnicu u kojoj sam se porodila, moglo je da se kaže da je hotel sa 5 zvezdica. Imala sam, samo za sebe, ogroman apartman sa hodnikom, sobom sa trpezarijom, terasom, samo mojim kupatilom u sobi, kaučom za pratioca, najmodernijim krevetom sa hiljadu dugmića, svakog dana nova posteljina, kablovska televizija, fiksni telefon, itd. Bolnica već prvog dana odmah slika bebu i objavi sliku, bebino ime, težinu i dužinu, ime roditelja i datum rođenja, tako da prijatelji i rodbina mogu da vide bebu na sajtu bolnice. Naravno, tu su i dopuštene svakodnevne posete u bilo koje doba dana.
Trudnoća je bila fantastična, bez ikakvih problema. Rutinski su tekle konsultacije, pregledi, ultrazvuk, itd.
Sa doktorom koji je vodio moju trudnoću dogovorila sam se da porođaj, zbog mojih godina i zato sto je beba sedela, bude carski rez sa epiduralnom anestezijom. Moj sin se rodio sa 3,2 kg i 50 cm iako sa samo 8 meseci, jer je požurio, pa mi je pukao vodenjak. Čim se to desilo, javila sam se doktoru, a on je tog dana već bio u bolnici jer je imao jos neki porođaj, tako da smo muž i ja direktno taksijem otišli do bolnice. Tamo je već sve bilo spremno za moj dolazak. Posle doktorovog pregleda i potvrde da porođaj bude odmah, njegov anesteziolog me je preuzeo i odmah su me uveli u operacionu salu gde se sve veoma brzo i bezbolno odigralo. Moj sinčić se rodio i dobio Apgar ocenu 10.
Tretman u porodilištu
Kada je reč o lekaru i njegovoj ekipi, mogu da kažem da su bili fantastični, veoma profesionalni i jako pažljivi. Ovo poslednje mi je naročito ulivalo veliko poverenje. Dobro se sećam da sam dan po porođaju, prilikom jutarnje vizite, rekla svom doktoru: „Dr Karlos, ako je ovo porođaj, želim da se porađam svakog dana!” Tog prvog dana odmah sam mogla da se istuširam, a medicinska sestra me je čekala ispred kupatila sa peškirom u rukama. Kada sam je pitala šta je to, rekla mi je da me čeka da me obriše i zaprepastila se kada sam joj rekla da sam se sama već obrisala. Objasnila mi je da to nisam smela da radim, jer ne bi trebalo da se savijam. Meni ništa nije smetalo, čak sam tog jutra otišla do sprata gde su bile bebe, da vidim kako kupaju i previjaju mog sina. U Brazilu bebe ne uvijaju u pelene kao vekne, već im odmah oblače odelca, tako da su im rukice slobodne.
Pedijatar i doktor su nas konstantno i svakodnevno obilazili. Doktor je čak je hteo da me otpusti već trećeg dana, pošto sam se odlično osećala, ali sam ga ja zamolila da ostanem u bolnici bar još jedan dan jer mi je bilo super.
U bolnici sam svakog jutra dobijala jelovnik i mogla da biram šta želim tog dana za doručak, ručak i večeru. Imala sam i užinu dva puta dnevno. Jednom, kada su mi za užinu doneli neke kekse i sok, što ne volim, vratila sam ih i naručila ovsenu kašicu koja mi se jela. Vrlo brzo je stigla kašica, a osoblje se izvinjavalo što me nisu unapred pitali šta želim.
Po porođaju su me pitali da li želim da beba bude sa mnom u sobi ili kod njih. Pošto sam bila jako umorna, rekla sam im da bih želela da bude kod njih te prve noći, a sledećih dana kod mene u sobi. U mojoj sobi je bio mali boks, kolevka u kome je moj sinčić spavao. Kada je bio sa mnom u sobi, medicinske sestre su dolazile odmah na svaki moj poziv kada je bilo potrebno da mu se menjaju pelene ili da se presvlači.
Neverovatno je koliko su svi ti detalji u tim momentima važni i koliko doprinose brzom oporavku.
Moj zdravstveni plan mi je davao pravo da imam pratioca, pa je moj muž sva ta 4 dana proveo sa mnom u sobi (na kauču na rasklapanje koji je bio namenjen za pratioca) tako da je cela porodica bila na okupu od prvog dana.
Oporavak kod kuće i dojenje
Pošto sam u firmi dala otkaz još pre trudnoće, jer je moj posao bio stresan i naporan (izvršna sekretarica predsednika kompanije), mogla sam da dojim mog sinčića i dojila sam ga 8 meseci. Zaposlene žene u Brazilu, nažalost, imaju samo 3 meseca trudničkog bolovanja tako da posle tog perioda ne mogu da doje, jer su odsutne po ceo dan.
U Brazilu postoji jedna organizacija koja sakuplja majčino mleko i omogućava ženama koje ga nemaju da doje svoju decu tim mlekom barem prvih meseci.
Briga o deci i umreženost mama
Pošto nisam radila, bila sam sa sinčićem konstantno, sve vreme, i imala sam kućnu pomoćnicu koja mi je pomagala. O državnim jaslicama u Brazilu nema ni govora. Ima ih malo i one su za najsiromašnije. Privatnih ima raznih I, iako po raznim cenama (u zavisnosti od dela grada i da li dete ostaje ceo dan ili samo pola dana), ipak su dosta skupi. Generalno, ko radi, ostavlja decu u privatnim jaslicama i bira one prema svojim finansijskim mogućnostima. Ko je u prilici, a ima mnogo ljudi koji jesu, unajmljuje kućne pomoćnice koje čuvaju decu kod kuće.
U kraju gde sam ja živela, što je kvart više srednje klase, većinom su bile nezaposlene mame i bebi siterke, tj. kućne pomoćnice koje su brinule o deci. Naravno, družila sam se svakodnevno sa njima, jer smo izvodile decu u jednu veliku baštu, koja je zapravo bila više park nego bašta, i tamo razmenjivale iskustva. Zbog velikog nasilja u Riju, nisam se mnogo udaljavala od te bašte i svoje ulice, a iz tih istih razloga sve više tamošnjih novih zgrada ima svoje igralište (to je jedan ceo otvoren sprat u samoj zgradi, specijalno napravljen za decu) gde majke izvode svoju decu. Pošto su u Brazilu retke familijarne zajednice, ređi su slučajevi gde bake i deke čuvaju decu.
Autorka teksta je Jasminka koja danas živi u Beogradu. Njen sin danas pohađa 6. razred osnovne škole u Beogradu, a Jasminka radi u jednoj softverskoj kompaniji kao menadžer prodaje za Brazil.
Tekst je deo serijala „Biti mama negde drugde” koji dokumentuje majčinstvo naših mama van Srbije. Serijal inicira i sprovodi Centar za mame, udruženje građana čija je vizija Srbija u kojoj mame nisu diskriminisane, gde je njihov značaj za zajednicu i društvo prepoznat i gde svaka mama ima mogućnost da ostvari svoj pun ljudski potencijal. Serijal medijski podržava Najbolja mama na svetu.
Leave a Reply