Prema istraživanju iz 2008. godine, u Češkoj je teško uskladiti poslovni i privatni život. Stopa fertiliteta je niska (1.45 u 2013.), a veliki broj majki male dece nije zaposleno zbog nedostatka ustanova za brigu o deci. Razlika u visini plata za žene i za muškarce je 2013. bila 22.1%, što je mnogo veća razlika od proseka u Evropskoj uniji gde iznosi 16.3%. Prema broju nezaposlenih žena koje brinu o detetu mlađem od 6 godina ili o odrasloj osobi sa nekom vrstom invaliditeta, Češka je treća u Evropskoj uniji. Zato je češka vlada usvojila Strategiju za jednakost između žena i muškaraca 2014 – 2020. za koju se očekuje da će pozitivno uticati na uspostavljanje rodne ravnoteže na tržištu rada.
Od kada živimo u Pragu, u Češkoj Republici, ja sam maminka, a u formalnim situacijama sam i „matka“. Deca ciče po ulazima dozivajući me u vokativu (što mom osetljivom uhu zvuči još tanje) „maminkooo“. Moja balkanska krv, uzavrela, šiklja iznutra i neretko vri, ali to se spolja ništa ne vidi. Ladna ko špricer posmatram kako mi se dete valja po podu učionice, boso i čupavo i nisam jedina, kao što nije ni moje dete jedino. Iskreno, nemam pojma kako podnosim neautoritarno gajenje dece u kome sam ponikla i ja i moja majka i njena majka i sve tako do askurđela.
Vaspitavanje dece
U našoj kući se znalo, kad te majka oslovi punim imenom, vrag je odneo svaku šalu. Nakon toga, još jedino ćeš dobiti arkitčki topao pogled i to bi uglavnom bilo to. Možemo se pozdraviti.
Zbog toga mi ne možete zameriti što sam svu svoju decu (i muževe) podvrgla sličnim sistemima: bolje da te ne oslovim krštenim imenom, najbolje je da te uopšte ne pogledam, a ako se to ipak dogodi… pa ne, gledaj da se to ipak ne dogodi.
Koliko sam ja uspela da primetim, maminke se ovde dosta slabo „zagledavaju“ u decu, oslovljavaju ih deminutivima (koji su inače komunikacijski kanal u češkom jeziku, a i narodu), a deca (ako zanemarimo valjanje po podu) su i pored toga pristojna i fina. I meni je još uvek čudno…
Moj maminluk je na tom frontu pretrpeo ozbiljnu rekonstrukciju koja mi i danas teško pada – izaći iz tog „ja te rodila – ja te ubila“ moda u kom sam i sama ponikla i vaspitavati bez biča i korbača. Teško je, neopisivo je teško. Naročito u danima kada sam rastrzana između posla, poslova i poslića, između sve dece i kućnog ljubimca, između sna i budnog stanja, između svih svađa i ljubavnih izjava koje ne čujem ili nisam bila kadra da izgovorim. Daleko je lakše „pogledati“ dete, sačekati mirno da se dete prestravi i nastaviti oficirski u korak sa sobom. Dete pod konac je, zapravo, prestravljeno dete. Bilo mi je potrebno vreme da to shvatim.
Od tada, puštam decu da se valjaju po svim podlogama koje ljudski mozak može zamisliti i trudim se da se fokusiram na misli koje me opuštaju, dok mi se brada cima u levo, što je zaostali tik od tog mog prametoda vaspitavanja dece, od koga svesno odustajem. Mama koristi Arijel i Bromazepam, deco, samo se vi valjajte.
Ipak, u nekim drugim stvarima, ostajem velikomajka, stub porodice, teško je kiretirati kompletan odnos prema porodici i roditeljstvu kroz prvu generaciju emigranata. Nek ostane malo posla i za druge. Dakle, prkoseći svim zakonima fizike, ja se u ovom novom okruženju petljam u sve što me se tiče i što me se ne tiče. Od toga kada je ko počeo da ide na depilaciju u sedmom razredu, ko donosi užinu i nosi starke do decembra, pa do toga ko u razredu ima alergiju i na šta, kako bi rođendansko posluženje bilo adekvatno za sve. Pitajte me za porodični background dece s kojima se moja deca druže. Nema šta ne znam. To mi valjda daje privid da stvari držim pod kontrolom.
Briga o deci i vrtići
Češke škole i vrtići imaju stalnu potrebu za učešćem roditelja u svim tokovima – od proslava svih praznika, do uređivanja objekata (galantnog finansijskog učešća), do organizacije dobrotvornih buvljaka i sličnih manifestacija, a naročito za svakodnevna kretanja razreda gde je učiteljicama uvek potrebna pomoć dve do tri majke. Sjajna je povezanost zajednice i porodice, sve do trenutka kada broj dece ne pretekne materu, te ona zadihana poput kojota trči od školsko-vrtićkih obaveza do svog posla, ne zanemarujući staru dobru rernu, tu staru korisnu spravu iz koje zdravi i ukusni kolači ispadaju kao začarani. Malo sutra. Uglavnom gledam da me niko ne vidi dok, sve češće, u obližnjoj pekari kupujem krofne punjene pudingom. Negde sam pročitala da do 25-te, mlad čovek može u sebe da trpa šta god, ništa mu biti neće.
Čak i s kupovnim slatkišima, priznajem, odlično balansiraju mama Čehinje. Baš poput svih zapadnih mama organizuju život svoje porodice promišljeno i spuštaju dizgine u ruke tata Čeha koji je retko kvalitetan operativac (moram da ih pohvalim). Jednom prilikom sam pitala jednu ovdašnju drugaricu da li kuva svaki dan, ali mi je odgovorio njen muž i to u prvom licu: „Ne kuvam svaki dan, možda jedno dva do tri puta nedeljno“, dok ona nije ni uzela pitanje u razmatranje. On je inače na porodiljskom odsustvu, dok ona radi i to je bio njihov drugarski dil – prvo dete čuvam ja, drugo ti.
Porodiljsko odsustvo se zapravo ne zove baš tako već više kao vreme za negu dece. Ono traje neretko do 3. detetove godine što je pokriveno s nekom skromnijom sumom novca, te je veoma popularno rađanje dece jedno za drugim, između ostalog, i zbog toga što se za isti vremenski period dobija onaj razumniji novčani iznos i ta porodična organizacija potom ima više smisla.
S tom vrstom organizacije povezan je i rad vrtića kojih nema dovoljno, baš kao i kod nas, a jaslica ima više nego duplo manje jer nije praksa da se deca šalju u jaslice već se nalaze razna rešenja za dete kako bi u vrtić krenulo s tri ili više godina. Babičke i dedičke su veoma u modi, tako da imate decu za koje ni ne znate kako im izgledaju roditelji.
Iako su Česi narod koji se žali na sve i svašta, a posebno na državu i ono što dobijaju besplatno, nama, istraumiranima, ovdašnja organizacija dana s decom izgleda kao čista premija. Vrtić u koji ide moje dete, a koji je državni i koji košta ukupno nešto oko 2000 dinara, izgleda kao najmoderniji privatni vrtić u Beogradu. Dok privatni vrtići ovde koštaju ne manje od 500 eura mesečno, meni i dalje ne izgledaju kao neko luksuzno rešenje.
Početkom godine ste dužni da uplatite jednu određenu sumu novca (negde oko 60 eura) i taj iznos pokriva sve dodatne troškove tokom godine, a koji se tiču odlazaka u muzeje, pozorišta i na sportske događaje – koji su zaista redovni, oko pet puta mesečno. Fotografije snimljenje na svim tim događajima roditelji kasnije skidaju iz vrtićke arhive koja je pokrivena šifrom.
U vrtić se inače ulazi s čipom, malim parčetom plastike koji dobijete pri upisu, a preko koga se vrši kontrola – kada dete dolazi u vrtić, što naročito ima veze s kašnjenjem što zaista ne podnose.
Mi takođe ne volimo da kasnimo, ali smo više puta svedočili ozbiljnim raspravama između roditelja mučenika i: kuvarice, pomoćne radnice, vaspitačice i direktorke. Svi se osećaju pozvanim da kažu svoje mišljenje roditelju koji je zakasnio. Bez obzira na razlog.
Roditeljska solidarnost i umreženost
Roditeljska solidarnost, nešto na čemu praktično počiva gajenje dece u našoj zemlji, ovde je svedena na korektnu saradnju u kojoj jedni drugima na neki način prodajemo slobodno vreme. Dakle, roditelji preuzimaju drugare i na vikend i na spavanje, ali se uzvratna usluga očekuje i tu nema šuma. Što bi naši stari rekli, ruka ruku mije.
Koliko sam puta osetila u Beogradu podršku i razumevanje jer sam sama s decom, to ovde nikada nisam osetila. U prevozu se roditelju s malom decom ne ustaje, osim ukoliko majka sama ne zamoli. Ne pomaže joj se s kolicima, ukoliko sama ne zamoli. Ne pušta se preko reda baš nigde, čak ni ako je trudna do zuba. Ali ukoliko se sama aktivira i organizuje da joj neko ustane, da uđe preko reda, neće biti nikakvog problema. Malo nam je trebalo da uđemo u fazon (pravili smo se fini), ali sada suvereno vladamo ovim krajem grada. I dopada mi se to – ako tražiš, dobićeš. Ne znam šta rade manje prodorne žene, ali pretpostavljam da u svom ženskom stilu jednostavno – izdržavaju, kao i sve druge žene, na bilo kojoj tački planete.
O gospodi doktorima u Češkoj Republici
Putem networkinga sam dospela do pedijatrijske linije koja zadovoljava moje šizofrene potrebe (šta mislite da li ćemo ovoga puta uspeti s homeopatijom ili ipak da primenimo antibiotike nove generacije od kojih će nam tri naredna kolena biti ćelava i imati zadah na stare baterije). To mi je baš bilo važno, kako da nađem pedijatra-srodnu dušu, koji će me bezgranično razumeti, ali i usmeriti kad počnem da bulaznim.
Na sreću, zdravstvo je ovde savršeno organizovano (za moje pojmove, Česima naravno dosta toga smeta). Svi lekari su zapravo u svojim privatnim ordinacijama i njihov rad je pokriven drzavnim zdravstvenim osiguranjem. Plaća se zaista nešto sitno i dodatno, kao na primer CRP test koji inače možete da kupite i u DM prodavnici i da obavite sami (a i košta isto). To upravo znači da morate izabrati pedijatra, što činite preko preporuke i uz čitanje preporuka na internet strani koja sadrži kontakte svih lekara u zemlji, a gde sistematični sugrađani dolaze da daju svoje cenjeno mišljenje o njegovom radu. Istovremeno, pedijatri (a i svi drugi lekari) rade u nekom originalnom radnom vremenu, a to znači da u svim ostalim situacijama idete u dečju klinike gde vam je zagarantovan celovečernji program. Kako smo i sami više puta bili u situaciji da zaglavimo na klinici, na koju se svi žale (naravno), naše iskustvo je sasvim ok. Od komunikacije, usluge do efikasnosti.
Ovo je pravi trenutak da se oslika kako izgleda funkcionalni sistem koji kontroliše prodaju antibiotika. Dakle, na naš opšti užas, ne postoji „komšinica“ koja će nam prodati antibiotik niti bilo koji drugi lek (čak i za neke ženske probleme) što nas je podstaklo da iz rodne grude na truli zapad krijumčarimo, osim plazma keksa, argete paštete i – amoksiklav. Nek Bog poživi komšinicu i CRP kućni test, ali toliko možemo i sami.
Situacija s vakcinacijom je potpuno ista kao u Srbiji, a oni nemaju Slađanu Velkov. Dakle, kako se ko informiše, kako koga pucaju fleševi teorije zavere… reklo bi se, normalna situacija. Postoje pedijatri koji će vam dati ćagu da dete upišete u vrtić lažirajući vaš karton vakcinacije i postoje oni koje to ne smete ni da pitate. Osim vakcina koje su obavezne, postoji paleta dodatnih vakcina od kojih svaka zvuči sve luđe od prethodne, tako da me ne bi čudilo da se na meniju uskoro nađe i vakcina za lokne ili plave oči, što će vam u kratkom roku omogućiti da posedujete baš onakvo dete kakvo ste oduvek sanjali plaćajući jedan Loknaprix ili slično.
Porođaj
Kako se ni jedno od moje dece nije rodilo ovde, informacije o porodilištima se svoje na „rekla kazala“. A meni se čini da žene odande izlaze brže nego što ulaze. Epidural je besplatan, a svaki dodatni luksuz poput sopstvenog apartmana ili boljih obroka, dodatno se plaća. Za razliku od naših krajeva, ovde babinje nisu popularne, te su bebe na ulici od rođenja, uglavnom zavijene u marame na majčinim grudima.
Prilagođenost gradskog prevoza i dostupnost mesta
Dobro organizovan gradski prevoz (četvrti na svetu po dobroj organizaciji) omogućava majkama s decom da funkcionišu baš kao i da su same (ulaz u tramvaje za kolica i mesto za kolica). To je ujedno i veoma bitan faktor koji porodicama s decom omogućava slobodu organizacije. Dok sam u svom gradu bez automobila praktično bila onemogućena da se krećem, ovde sam i zaboravila da auto imam.
Isti princip dostupnosti važi i za druge sadržaje u gradu, kao što su izložbe ili muzeji. Ali bih naročito istakla zaista veliki broj programa za decu (pozorišnih i muzičkih) koje ne možete da pokrijete i uz najbolju organizaciju. Tu ostaje prostor i za sportske aktivnosti koje su veoma popularne i koje su čest izbor za slobodan vikend. Naravno obavezna kaciga, za bilo koju aktivnost, kao simbol dobre organizacije i kvalitetne opreme koja prati svakog ozbiljnog češkog rekreativca koji prvo odabere sport, a onda kupi najnoviju opremu iz kataloga.
Mi se u toj slici izdvajamo na prvu loptu. Ako uopšte ponesemo kacigu, ona je verovatno prevelika, premala ili ne može da se zakopča. Ostalu opremu da ne komentarišem, možda u sledećoj generaciji zablistamo.
Dnevna organizacija jedne mame
Iako se nalazim uglavnom sama u stranoj zemlji s puno dece (i psom), dnevna organizacija mi je lakša nego u Beogradu. Deca ne idu u školu po smenama, već su zapravo svakog radnog dana zajedno u školi od 8 do 15 sati (a u vrtiću još sat vremena dodatno). Kako u školi postoji menza i uobičajeno je da sva deca ručaju, pet radnih dana nedeljno me oslobađa kuvanja ručkova i pripremanja obroka tokom dana. Dobra ponuda kulturnih i sportskih sadržaja uspešno prikriva moju roditeljsku nekreativnost, a dostupnost zaista velikih i raskošnih gradskih parkova omogućava deci i psima da se kvalitetno istrče pre nego što bivaju zatvorena na ograničene kućne prostorije. Ako izuzmemo zaista brljive klimatske uslove i nikad dovoljno novca u džepu, naš život u Pragu vratio nas je u nekakvu „normalu“ koja nam je nedostajala u Beogradu.
Nostalgija
I tako, živeći dan po dan, shvatam usput, pa mene nikako da uhvati taj čuveni nostalgični grč. Ne u ovo doba Skype-a, Viber-a, Whatsupp-a… meni uopšte ne nedostaje rodna gruda.
Ne nedostaju mi drugarice sapatnice, naši četovi su i dalje živopisni, a po potrebi i grupni i imaju dejstvo koje prkosi svim meridijanima.
Ne nedostaju mi porodična okupljanja; štaviše, obožavam samotna popodneva u kojima mi ne idemo nikuda i – niko nam ne dolazi! Uživam u fantastičnim mogućnostima koje mi pruža jedno obično dugme na mišu, a pomoću kojeg rođaci iz mog vidokruga nestaju kao da nikada postojali nisu – za njima ostaju samo mehurići na mom skrinsejveru.
Realno, nedostaje mi jedino mršava ruka moje majke da pospremi naš prljav veš koji se danima vuče po spavaćoj sobi, nedostaje mi da se đubre baci samo (opet ga ona baci tiho i nenametljivo) i da se čarape i helanke zakrpe tamo gde su najtanje. Ali ako uzmemo u obzir da je reč o najčistijem sebičluku, onda je naš preseljen život spasio moju majku i produžio joj život, te smo negde tu opet u balansu i nema prostora za tugu.
Što znači – dobro smo. Dobro je i moje materinstvo i njihovo detinjstvo. Umereno udaljeni od Beograda i dalje se osećamo kao da smo „tu“, a trenutno centrirani negde u sredini Evrope, ne osećamo se kao da propuštamo bilo šta.
A i sve češće se pitamo – gde bi smo mogli dalje da idemo. Čeka li nas neka druga obala ili neki drugi grad, od čega bi smo tamo živeli i koliko koštaju neki manji stanovi…
Kako su drska ova moja deca, mislim se, odjednom im se smanjila planeta, a tek što su koraknuli iz ušuškanog krila majčice Srbije. Savladavši jedan pa i drugi jezik, osim svog maternjeg, dobili su krila koja će tek da traže svoje…zaključujem to i zamišljena i zadovoljna.
Jer biti mama uopšte, a naročito biti mama negde drugde, van proverenih uslova mog grada, mog Beograda, za mene, zapravo, od početka znači samo jedno – pokazati im kako se leti.
Autorka teksta je Tamara O. mama i autorka bloga GagaBlues – porodična fantastika i druge priče. Živi i radi u Pragu, Česka Republika. Mama je četvoro dece. Decu, biljke i životinje obožava. Hobi ima i rado ga se seća pošto slobodnog vremena više nema.
Tekst je deo serijala „Biti mama negde drugde” koji dokumentuje majčinstvo naših mama van Srbije. Serijal inicira i sprovodi Centar za mame, udruženje građana čija je vizija Srbija u kojoj mame nisu diskriminisane, gde je njihov značaj za zajednicu i društvo prepoznat i gde svaka mama ima mogućnost da ostvari svoj pun ljudski potencijal. Serijal medijski podržavaNajbolja mama na svetu.
Leave a Reply