Prema Zakonu o radu i nezi u Holandiji, žene uživaju mnoga prava kako bi porodice mogle da ostvare dobar balans između radnog vremena i vremena za svoje članove. Npr. ako trudnica aplicira za posao, nije dužna da obavesti svog potencijanog poslodavca o svom stanju, niti trudnica može biti odbijena za posao zbog toga što je trudna. Takođe, trudnice ne smeju biti otpuštene, kao ni porodije do 3 meseca po porođaju. U slučaju da rade po ugovoru koji se završava u ovom periodu, trudnice i porodilje imaju sva prava na zdravstveno osiguranje i bolovanje. Do 6 meseci po rođenju deteta, zaposlena mama ne sme da radi u noćnoj smeni, kao ni prekovremeno. Za mame koje doje, moraju biti obezbeđene odgovarajuće prostorije za dojenje na poslu. Ono što za Holanđanke predstavlja problem je to što žene, bez obzira na to da li su majke ili ne, vrlo često rade pola radnog vremena. Ovo ženama u Holandiji značajno otežava uspinjanje na korporativnim lestvicama. Delimično iz ovog razloga, samo par žena se nalazi u vrhu holandske industrije, a diskusija o tome kako i žene i muškarci treba da balansiraju život i karijeru, uvek je aktuelna.
Doselila sam se u Holandiju u šestom mesecu trudnoće. Moj suprug je dobio ponudu za posao, pa pošto u Beogradu nismo imali sjajne uslove za zajednički život, odlučili smo se da probamo život u inostranstvu. Za mene je to značilo još veću promenu nego što sam očekivala. Susret sa Holandijom, a pre svega sa njenom filozofijom trudnoće, porođaja i nege dece bio je za mene burno iskustvo. Osam godina i dvoje dece kasnije, mogu da kažem da kao i svaki sistem, i holandski ima svoje mane i prednosti. Ukratko bih ga opisala kao – potpuno drugačiji.
Zdravstveni sistem, porođaj i nega
U Holandiji je zdravstveno osiguranje obavezno za sve stanovnike i plaća se iz svog džepa. Svaka punoletna osoba je obavezna da mesečno uplaćuje premiju, izbor osiguravajuće kuće je slobodan, a osnovna cena je oko 90 evra po osobi. Ako bih izabrala moto pristupa trudnoći i porođaju u Holandiji bilo bi to „samo što prirodnije”. Prvih 12 nedelja nema pregleda, nema održavanja trudnoće, nikakvih intervencija, kako Bog da. I kasnije je pristup maksimalno prirodan i neinvazivan. Trudnoću vode babice, pregledi su jednom mesečno i svode se na razgovor sa trudnicom, ponekad merenje stomaka krojačkim metrom (kakav su naše bake koristile) i osluškivanje stomaka stetoskopom. Ultrazvučni pregledi se obave uglavnom dva puta tokom trudnoće, između 10. i 12. nedelje i ponovo oko 20. nedelje.
Porođaj kod kuće i dalje je tradicija, čak u pojedinim sredinama pomalo i nametnut, iako na kraju ipak sama trudnica bira. Interesantno je da osnovni paket osiguranja ne pokriva mogućnost porođaja u bolnici po želji porodilje, već samo ukoliko postoji medicinska indikacija. Ukoliko žena želi da se na svoj zahtev porodi u bolnici, važno je da unapred uzme prošireni paket, kako ne bi morala sama da snosi troškove porođaja. Zdrava trudnica sa urednom trudnoćom lekara uglavnom ni ne vidi. Ukoliko dođe do komplikacija, dobija uput za bolnicu i ginekologa, ali glavna osoba koja prati trudnoću i vodi porođaj je babica.
U prvoj trudnoći nisam imala izbora, živeli smo u malom mestu, na oko pola sata od Roterdama, i po principu poštanskog broja, pripao mi je lokalni zdravstveni centar sa mladom, ali veoma prijatnom i veselom babicom. Čim sam sredila boravišnu dozvolu i osiguranje, mogla sam da se registrujem u njenoj ordinaciji i do kraja trudnoće sam odlazila kod nje na preglede. Bebi se nije žurilo, ali ni babici, pa smo ušle i u 42. nedelju. Kada je porođaj konačno krenuo, babica je došla kod nas kući da me pregleda; prošle smo još jednom kroz razgovor „a da se ti ipak porodiš ovde”, ali ja sam ostala odlučna i isterala svoju želju da svakako odemo u bolnicu.
Smestili su me u jednokreventu sobu, za standarde u Srbiji veoma dobro opremljenu i udobnu (iako sam par meseci po porođaju pročitala da je baš ta bolnica bila izglasana za jednu od najlošijih u Holandiji). Nisam imala mogućnost da tražim epidural; te 2008. on je po zakonu još uvek bio isključivo diskreciono pravo ginekologa. Babici su pomagale jedna medicinska sestra i jedna učenica i svi su bili veoma ljubazni prema nama. Kada se beba rodila nisu je kupali, odmah je smela da sisa i zajedno su nas prebacili u sobu za oporavak. Beba je sve vreme bila uz mene, u svom plastičnom boksu na točkove. Po holandskom običaju poslužili su nam okrugli dvopek sa roze mrvicama (jer sam rodila devojčicu) i nakon nekoliko osnovih pregleda, pušteni smo iz bolnice istog dana, oko 7 i po sati nakon bebinog rodjenja. Ovo je standardna praksa u Holandiji – boravak u bolnici se svodi na minimum, zbog troškova.
Kada sam drugi put bila trudna, već smo se preselili u Hag i svesno sam izabrala da trudnoću vodim i porodim se u bolnici koja važi za jednu od najboljih u Holandiji. Interesovalo me je koliko će to drugo iskustvo biti drugačije (možda bolje, ili modernije, bliže ovom koje bih imala u Srbiji?). Ipak, moram da priznam da nije bilo većih razlika. Jedino što sam zbog brojnih komplikacija ipak stigla do lekara, čak sam imala i CTG nekoliko puta (jedina od mojih prijateljica ovde) i lekarka je na kraju odlučila da uradi indukciju. Ova bolnica je bila mnogo modernija i doteranija od one prve, ali u njoj su se rodile sve tri holandske princeze pa je taj sprat – porodilište i neonatologija posebno renoviran i uređen. Kreveti sa sto dugmića, monitorima za tv i internet, privatna kupatila uz svaki apartman, velike mogućnosti izbora hrane, posete u bilo koje doba dana. Ovog puta je na porođaju bio prisutan i lekar, doduše na samom kraju, i pošto sam izgubila puno krvi, bilo mi je dozvoljeno da provedem jos jednu noć u bolnici. Bebac je sve vreme bio uz mene i bili smo sami u apartmanu.
Posebna holandska tradicija je „kraamzorg” ili porodiljska nega. Svaka porodilja ima pravo na korišćenje usluga patronažne sestre koja nedelju dana dolazi u kuću porodice i obavlja sve poslove vezane za bebu, mamu, plus kućne poslove koji se direktno njih tiču. Recimo, spremaće majci hranu, ali ne i ostalim članovima porodice. Praće i peglati veš za bebu i majku, ali ne i ostali veš koji zatekne. Ove tete, kako sam ih ja zvala, pruže vrlo vrednu pomoć i podršku porodilji, ne samo oko dojenja, nege bebe, već i psihički. Meni je veoma prijalo da sa nekim razgovaram o svemu i svačemu, da mi malo pomogne da se smirim i vratim u svet oko sebe, jer sam oba puta nakon porođaja imala utisak da sam u nekom haotičnom tunelu.
Porodiljsko odsustvo, vrtići, pregledi i vakcinacije
U Holandiji porodiljsko odsustvo traje samo tri meseca. Srećna okolnost je što je moguće raditi skraćeno radno vreme ili na primer samo 3 radna dana (naravno, uz odgovarajuće smanjenje plate). Ovu opciju koristi većina majki i nije retko ni da žene napuste posao dok su deca mala. Vrtići primaju bebe uzrasta od 10 nedelja do 4. godine, kada se kreće u osnovnu školu.
Sa ćerkom jos uvek nisam radila, pa sam s njom bila kod kuće skoro dve godine. Sa sinom sam već morala da se vratim na posao, i uz korišćenje pumpe, uspela sam da ga dojim šest i po meseci, ali je celo iskustvo bilo veoma naporno, i za mene i za njega.
Vrtići u Holandiji su privatne ustanove, sa ujednačenim, veoma visokim cenama. Običaj je da dete ide u vrtić samo onih dana kada majka ide na posao, recimo tri puta nedeljno. Deo troškova vrtića roditeljima se refundira kroz povraćaj poreza, ali samo ako su oba roditelja zaposlena. Trošak za jedno dete iznosi otprilike polovinu plate.
Mi smo sa vrtićima imali različita iskustva. Sina sam iz prvog vrtića ispisala, zbog stalnog premeštanja osoblja; za tri meseca je promenio deset vaspitačica i bili su krajnje opušteni i svojeglavi po pitanju njegove nege i hranjenja. Recimo, zvala sam ih jednom dok je još bio beba i pitala da li su mu već dali mleko, na šta je hladan odgovor vaspitačice bio: „Ne, pa nije još plakao”. U drugom vrtiću je išlo bolje, ali za svakog ko je odrastao u Srbiji, pristup nezi dece u Holandiji mora da bude šok. Bebe i deca se puštaju da puze i valjalju se po podu i svi nose cipele sa ulice. Dve vaspitačice gledaju grupu od 12 dece, u vrtićima se ne služi kuvana hrana (jer se ona jede u 18 sati sa porodicom), tako da dete provede dan na voću, par sendviča koji se jedu oko podneva i na nekoliko slanih krekera koji su uzina oko 15.30. Igranje napolju se podrazumeva svakog dana, sve i ako pada kiša; ruke se peru retko, svi šetaju slinavi i musavi, ali to se smatra normalnim. Ne volim ni da se setim koliko sam puta pregladnelo dete pokupila u 18 sati uveče. Vaspitačica jednog od tih dana značajno naglasila da je taj dan „pojeo čak 3 parčeta hleba!”.
Deca do 4 godine starosti imaju pravo na besplatne preglede i vakcinaciju u „konsultacionim biroima”. Ovde ih prate medicinske sestre i lekari opšte prakse koji daju savete o ishrani, vaspitanju i nadgledaju roditelje da li pružaju adekvatnu negu. Ovi biroi su samo za zdravu decu, a u slučaju da je dete bolesno, ide se kod kućnog, tj. porodičnog lekara opšte prakse. Zdrava deca tipičnog psihičkog i fizičkog razvoja ne odlaze kod pedijatra.
U školu se polazi kada dete napuni 4 godine; ne čeka se septembar, već se deca priključuju prvom razredu tokom cele godine. Prva godina škole više je slična vrtiću nego školi, ali jednom kada je dete krenulo, očekuje se da dolazi svakog dana. Kada napuni 5 godina, postaje zakonski obavezno da pohađa nastavu i pritom nisu dozvoljena na primer putovanja van školskih raspusta.
Život sa malom decom u Holandiji
Divna stvar u Holandiji je što se sa decom ide svuda. Normalno je sa malom bebom izaći na večeru u restoran, recimo. Gradski prevoz je prilagođen kolicima, svaki toalet ima pultove za presvlačenje, a dojenje na javnom mestu je normalna pojava. Baka i deda servis je mnogo manje zastupljen nego u Srbiji, delom jer ljudi često žive daleko od roditelja, ali i zato što su porodični odnosi Holanđana udaljeniji od onih na koje smo mi navikli. Oba roditelja su podjednako uključena u živote dece. Često se vide tate sa decom na biciklu, na plivanju, u baby džimu. Deci se dozvoljava mnogo više slobode, a očekuje se više samostalnosti u ranom uzrastu nego u Srbiji. Sa druge strane, smatraju da je dete od 3 i po godine u pelenama sasvim ok. Samo bez pritiska, bez forsiranja, ponovo „što prirodnije”.
Druženje i umrežavanje
Pošto sam ja kao stranac došla u Holandiju, nemam ovde rodbinu, nisam imala još prijatelje, roditeljstvo je za mene u početku bilo vrlo usamljeno iskustvo. S godinama sam stekla drugarice, ali prve dve – tri godine su bile relativno puste u smislu druženja i podrške (osim kada su nam dolazili roditelji u posetu). Ovde nije običaj da se ćaska sa drugim mamama u parkiću ili igraonici; svako dolazi zbog sebe. Školski rođendani se slave po principu – koliko godina puniš, toliko dece možes da pozoveš. Za malu decu rođendani se uglavnom slave kod kuće, i nažalost, normalno je da i bliski drug ili drugarica ne budu pozvani ukoliko se ne uklapaju u dozvoljeni broj gostiju koji su roditelji odredili.
Na Fejsbuku ima mnogo grupa za povezivanje sa drugim mamama, sa različitim ciljevima – razmena saveta, iskustava, i ono što je veoma popularno – prodaja i razmena dečje polovne garderobe i igračaka. Kupovina polovnih stvari za decu je jako zastupljena; Holandjani ne vole da troše previše novca na ovakve stvari, pa će recimo jedan bicikl, dokle god je u voznom stanju, da promeni i po 3 do 4 mala vlasnika.
Moja deca jako vole da dođu u Srbiju ili da nama u goste dođu bake i dede. Istovremeno, vidim da se ovde osećaju kao kod kuće, jer ovo i jeste njihov dom. Ja mogu da kažem da sam se navikla i smatram da sam srećna što mogu decu da podižem u uređenom sistemu i zemlji u kojoj za njih postoji mnogo mogućnosti. Ipak, posebno mi bude drago i prelepo kada dođemo u Beograd i odvedem ih da se igraju na mom Tašmajdanu, pa ih onda gnjavim pričom „E, ovako je ovde i mama”.
Autorka teksta je Ksenija Gabrijel
O tome kako je biti mama i u drugim državama sveta, čitajte ovde.
Tekst je deo serijala „Biti mama negde drugde” koji dokumentuje majčinstvo naših mama van Srbije. Serijal inicira i sprovodi Centar za mame, udruženje građana čija je vizija Srbija u kojoj mame nisu diskriminisane, gde je njihov značaj za zajednicu i društvo prepoznat i gde svaka mama ima mogućnost da ostvari svoj pun ljudski potencijal. Serijal medijski podržava Najbolja mama na svetu.
Želiš da podržiš objavljivanje ovakvih i sličnih korisnih tekstova? Postani članica ili član našeg Kluba mama.
Leave a Reply