Da li je moguće da mama zažali činjenicu da je mama i da ima decu? Sociološkinja Orna Donat prikupila je svedočenja 23 žene koje vole svoju decu, ali koje bi, s druge strane, više volele da ih nisu rodile. Ova svedočenja zadiru u ono o čemu se retko govori ili se ne izgovara, ali što je daleko češće nego što se misli u svim zemljama, a pogotovo u Nemačkoj.
Više od trećine univerzitetski obrazovanih Nemica ne rađa decu, što je jedinstvena situacija u Evropi. Svedočenja žena koje vole svoju decu, ali koje bi više volele da ih nisu rodile, preispituju radost materinstva u društvu koje od majki očekuje sve i gde majke očekuju od sebe – sve. Predstava da dobrobit dece zavisi prvenstveno od njihovih majki, a ne od društva ili očeva, duboko je usađen u nemačko društvo i pravi istinske prepreke ženama u građenju karijere. Majka koja se vrati u kancelariju, a da nije uzela porodiljsko od najmanje godinu dana (a poželjno je tri godine), najverovatnije će biti okarakterisana kao „Rabenmutter” – mama koja će „šutnuti” svoju decu u obdanište kako bi jurila za sopstvenim, ličnim ciljevima.
Politički diskurs je evoluirao otkad je Angela Merkel preuzela vlast i uvela nove zakone koji se fokusiraju na priraštaj tako što povećavaju broj obdaništa i obezbeđuju posebne naknade za očeve koji odluče da odu na porodiljsko odsustvo.
S druge strane, kulturološka promena dolazi sporije. Npr, najprodavaniji nemački list „Bild” je prošlog leta osuđivao žene koje „jure karijere, nose pantalone, piju smutije i vežbaju”. Novinar je još napisao: „Te žene izgledaju kao muškarci. One nisu majke. One se ne bude noću da uteše dete koje se plaši grmljavine i munja”.
Ukoliko vodeći nemački list oslikava stavove većine nemačkog društva, nije ni čudo što su neke Nemice odlučile da ostanu van ovih priča, u potpunosti se posvete svojim karijerama i odbrane svoje pravo da nemaju decu.
O tome kako je biti mama u Nemačkoj piše nam Suzana.
Uskoro će biti četiri godine otkako sam u Nemačkoj, u malom mestu u Bavarskoj gde živi otprilike 10 hiljada stanovnika. U Nemačkoj uopšte nije retkost sresti majke koje su prevalile četrdesetu i vodaju malo dete od tek koji mesec, a ni one koje su već sa četrnaest godina postale majke. Osim toga, majke se dele na one koje se posle rođenja deteta odriču karijere i prelaze na smanjeno radno vreme i one koje decu već sa godinu dana šalju u obdaništa i/ili zapošljavaju dadilje da se o deci brinu. Nemačka je zemlja kontrasta kada je u pitanju majčinstvo.
Trudnoća, porođaj i nega posle porođaja u Nemačkoj
Naša prva trudnoća bila je planirana i željena. Plus na testu nas je ipak iznenadio. Nismo dugo čekali i odmah smo zakazali pregled. Ovde svaki doktor ima svoju privatnu ordinaciju, a skoro sve preglede pokriva zdravstveno osiguranje. Po dolasku, trudnica odmah vadi krv, daje urin, meri kilažu i pritisak. Posle toga ide pregled. Pregledi su u početku na svakih mesec dana, do 30. nedelje pa do 36. svake dve nedelje i posle jednom nedeljno do kraja. Negde posle 30. nedelje obavezan je pregled u bolnici, kako bi tamo imali spremljene nalaze kada dođeš na porođaj.
Kako nisam imala nikakvih smetnji, kontrakcije su me, 14 dana pre termina, iznenadile. Posle poslednjeg dana u školici za trudnice, gde sam rekla da se osećam kao da sam u šestom mesecu, otišla sam sa suprugom na večeru, i tada su počele prve smetnje. Misleći da se telo priprema, otišla sam kući da spavam. Sutradan smo otišli kod svekrve na roštilj i moji bolovi su postali redovniji. Trpela sam bolove ceo dan i disala kako sam naučila, jer sam sutradan imala jako važan test iz nemačkog jezika i prvo sam htela njega da položim, pa onda da se porodim. Miloš je imao druge planove.
Negde oko 18 sati, kada je muž završio sa roštiljem, otišli smo u stan da se on spremi i da uzmemo torbu i krenuli u bolnicu. Kada smo došli tamo, iznenadili smo se, jer je bolnica puna trudnica koje su pred porođajem. Morali su da nas stave u sobu u kojoj se trudnice pripremaju i čekaju jače kontrakcije.
Suprug je sve vreme bio uz mene. Nakon toga, ušla sam u jednu od dve sale za porođaj koje su izgledale kao nečija dnevna soba. Tamo nas je čekala nasmejana babica. Naredna dva sata provela sam u vodi, koja mi je mnogo olakšala bolove. Pred sam porođaj morala sam ipak napolje. Sam porođaj je trajao 45 minuta, baš kako mi je babica i obećala. Doktorica je došla pred sam kraj i otišla pošto je porođaj prošao i posteljica ispala. Svu brigu o meni vodila je babica.
Prvu noć smo suprug i ja bili u porodičnoj sobi. Za malu doplatu bilo je divno imati svog supruga uz sebe. Maksimalno dve noći se može provesti u porodičnoj sobi. Posle toga se ide u obične dvokrevetne. Bolnica je mala, ali divna. Svi su dolazili da mi čestitaju na relativno brzom porodu. Sin i ja smo dobili sitne poklončiće od bolnice i od grada u vidu kremica, pelena, igračaka, pa čak i pakovanje kondoma.
Bolnica osigurava sve, od garderobe i pelena za dete, do uložaka i kremica i gelova za majke. O majci i detetu brinu se babice, patronažne sestre i sestre koje su na tom odeljenju. Redovno vas obilaze tri puta dnevno. Postoji bebi soba u kojoj možete na miru i daleko od svih da dojite svoje dete, a sestre su vam na raspolaganju da pomognu. Pre nego što beba napusti bolnicu, roditelji zajedno sa medicinskom sestrom okupaju bebu u vodi sa malo maslinovog ulja. Maslinovo ulje je veoma cenjeno ovde. Majke koje su šivene posle porođaja dobijaju hladne uloške natoljene maslinovim uljem kako bi rane pre zarasle.
Podrška države
U toku trudnoće, svaka buduća mama može da izabere jedan pripremni kurs koji će plaćen od strane zdravstvenog osiguranja, tipa trudnička joga, plivanje za trudnice ili školica za trudnice. Posle porođaja, skoro da je obavezan kurs na kome se nove majke koncentrišu na to kako da vrate svoje unutrašnje organe i mišiće na mesto. Takođe je besplatan. Ja sam išla u školicu za trudnice i bilo mi je divno. Tamo je bilo deset žena koje se spremaju da po prvi put postanu majke i jedna nežna babica koja sve objašnjava.
Bolnica kojoj pripadamo pravi svakog prvog u mesecu dan otvorenih vrata kada možete obići sve prostorije kroz koje prolaze trudnice i majke, kao i sve babice i doktore koje rade na tom odeljenju. Babicu možete izabrati pre porođaja ili će za vas biti zadužena ona u čiju smenu zapadnete. Nakon otpusta iz bolnice babica vas obilazi svaka dva dana, kako bebu tako i mamu, koliko god dugo vi to želite.
Za one majke koje nemaju nikakvu pomoć, moguće je obezbediti i spremačicu koja pomaže u kući prvih dana. Socijalno pokriva te troškove. Kako sam imala majku i svekrvu pored sebe, nije mi bila potrebna ta vrsta pomoći.
Porodiljsko traje ukupno 14 meseci. Majka može, međutim, da uzme pune tri godine odsustva ukoliko ima sigurno radno mesto. Poslodavac je dužan da je čeka i čuva njeno radno mesto, čak i ako majka odluči posle, recimo, dve I po godine opet da bude trudna i uzme još tri godine. Nije retkost da se otac i majka podele, pa majka bude kod kuće prvih osam meseci, a otac drugih šest. S obzirom na to da sam ja u vreme trudnoće bila nezaposlena, ja sam svojih 12 meseci iskoristila, a moj muž je uzeo dva meseca. Za ta dva meseca dobio je 67 odsto od plate a mi smo vreme iskoristili da odemo do Srbije i provedemo vreme sa našim porodicama.
Dečji dodatak prima svaka majka. Ove dve godine je od 184 evra, početne sume koju sam ja primala, porastao na 190 evra za prvo i drugo dete, 196 za treće i četvrto i svako sledeće 221 evro. Uz to se prima i roditeljski dodatak; kod majki koje su zaposlene to iznosi jedan deo njihove plate, a kod nezaposlenih majki je to minimalna suma od 300 evra, do isteka porodiljskog.
Posle 16. Meseca, svaka majka koja odluči da svoje dete ostavi kod kuće, dakle, da ga ne šalje u jaslice, i da ne radi ili radi povremeno, dobija 150 evra od svoje pokrajine, kao neku nadoknadu i podsticaj. To traje do detetove treće godine, kada se podrazumeva da dete kreće u zabavište.
Umreženost mama i aktivnosti za malu decu
Sa devojkama sa kursa ostala sam u kontaktu i danas – redovno se okupljamo. Sasvim je normalno ovde da se majke sreću i davno nakon što su bebe prerasle u odraslu decu i ne idu više sa njima na druženja.
Osim toga, postoje i grupice za majke i decu u kojima se jednom nedeljno deca između šest meseci i tri godine igraju, a majke malo druže i razmenjuju iskustva. Svako selo ima takvu grupicu. Mi smo išli u našem selu, ali je grupa bila zatvorena i majke su se predobro poznavale, pa se nisam osećala dobrodošlo. Nakon toga smo prešli u jednu u gradu u kojoj se dva dana u nedelji 2 do 3 sata igramo i razmenjujemo iskustva sa drugim mamama. Tu sam isto našla dve prijateljice koje su se, kao i ja, nedavno doselile u grad i nisu imale mnogo poznanica.
Takođe, u svakom mestu postoje sportska druženja na kojima deca od dve godine mogu jednom nedeljno da dođu u obližnju sportsku salu u kojoj su za njih pripremljene sportske sprave, kao i program prigodan da se deca izmore i fizički aktiviraju.
U proleće i na jesen postoje takozvani „Buvljaci” u Nemačkoj, gde majke prodaju polovne stvare svoje dece, od garderobe do igračaka, flašica i svega vezanog za decu. Održavaju se u holovima škola ili opština i veoma su popularni. Nemice se ne stide da kupe polovni dečji bicikl ili Lego. Garderobu takođe. Čak su i babice preporučivale da se za početak bebama uzme polovna garderoba – isprana dovoljno puta da ne sadrži štetne farbe, a bebe tu garderobu toliko brzo prerastu da je skoro kao nova. Deca se rado odriču svojih starih stvari kako bi skupila džeparac za nove igračke. 🙂
Sve moje prijateljice su Nemice ili strankinje, naših skoro da ni nema. One se drže ili u svojim grupicama ili ne posećuju nikakve programe, pa se nismo susretale. Ono što moram da napomenem je da među većinom Nemica uglavnom nema spontanog druženja – sve mora da se zakaže nedelju ili dve ranije. Sa komšinicom koja živi ispod mene i ima malu bebu moram da dogovorim dan kada ćemo popiti kafu. Nedostaje mi srpska spontanost, ostalo ne.
Dostupnost mesta u Nemačkoj
Wasserburg je mali grad u kojem postoje tri igrališta u starom gradu i još po igralište u svakom delu grada. Sva su dobro održavana i čista. Mi ih rado posećujemo. To nam dođe kao ekskurzija kada se uputimo na igrališe van centra.
Autobusi imaju posebno mesto za dečja kolica i sasvim je normalno da se majke voze sa decom, a da nikome pritom ne smetaju.
Pojedini kafići i drogerije imaju mesto za presvlačenje beba između toaleta, tako da je dostupno i majkama i očevima da presvuku svoju decu.
U jaslice mogu biti ostavljene bebe od tri nedelje do tri godine starosti. U našem mestu nije velika lista čekanja, ne mora se, kao na primer u Minhenu, upisati u obdanište ili zabavište još pre nego što se dete rodi. Kod nas je dovoljno godinu dana ranije.
Grupice su obično od po dvanaest dece na dve vaspitačice. Broj varira od ustanove do ustanove. Moj sin će tek sa tri godine krenuti u zabavište.
Moglo bi se još mnogo toga pisati ali, nakon četiri godine, navikla sam se na stvari ovde. Postoje stvari koje su bolje nego u Srbiji, a postoje i stvari koje su previše uređene i striktne i koje mi ne odgovaraju potpuno. Ipak, bez puno razmišljanja, odlučili smo da krenemo da radimo i na drugom detetu. 🙂
Tekst napisala Suzana Kaurin Vidaković
O tome kako je biti mama i u drugim državama sveta, čitajte ovde.
Tekst je deo serijala „Biti mama negde drugde” koji dokumentuje majčinstvo naših mama van Srbije. Serijal inicira i sprovodi Centar za mame, udruženje građana čija je vizija Srbija u kojoj mame nisu diskriminisane, gde je njihov značaj za zajednicu i društvo prepoznat i gde svaka mama ima mogućnost da ostvari svoj pun ljudski potencijal. Serijal medijski podržava Najbolja mama na svetu.
Želiš da podržiš objavljivanje ovakvih i sličnih korisnih tekstova? Postani članica ili član našeg Kluba mama.
Leave a Reply