Biti mama negde drugde – u Engleskoj

 

Dve kandidatkinje u trci za britansku premijerku ove godine susrele su se sa pitanjem koje se nikada ne postavlja muškim kandidatima: „Da li smatrate da vas to što ste majka čini kvalifikovanijom za mesto premijerke?” Ministarka za energiju Andrea Lidsom iznela je to što je majka kao svoju prednost u odnosu na svoju protivnicu, ministarku unutrašnjih poslova, Terezu Mej, koja nema decu. Tereza je, ipak, ta koja je postala premijerka.

 

Koliko karijera ima uticaja na vreme rađanja u Engleskoj, pokazuje istraživanje od pre dve godine, kada je utvrđeno da su mame starije od 35 godina rodile 21% beba u Engleskoj i Velsu, a mame mlađe od 25 godina – samo 20% beba. 25 godina starosti ranije je smatrano primarnim vremenom za rađanje. Ovo je prvi put da su žene preko 35 godina prevagnule u porodilištima u odnosu na mlađe mame.

 

***

 

O tome kako je našoj mami u Engleskoj, piše nam Daniela.

 

U Londonu sam živela tri godine kao student, pre skoro deceniju. Ponovo sam otišla 2011. godine, zaposlila se, udala i 2012. godine postala „mama negde drugde”.

 

 

Trudnoća i porođaj u Engleskoj

 

Ushićena što sam na kućnom testu ugledala „dve crtice”, požurila sam kod svog lekara opšte prakse da sa njim podelim radosnu vest. On mi je, ne previše zainteresovan, objasnio kako ide procedura sa trudnicama: on će me uputiti u bolnicu na odeljenje akušerstva, gde će pratiti moju trudnoću i gde ću pohađati časove za trudnice. Moje je da sačekam pismo od njih sa datumom prvog razgovora. To pismo sam čekala do desete nedelje trudnoće, ali kako ga nisam dočekala, ja sam pozvala bolnicu. Ljubazna gospođa sa druge strane linije saopštila mi je kako ne mogu da me prime jer su njihovi kapaciteti za dan kada je predviđen moj porođaj (nekih 7 meseci unapred!) već popunjeni; izvinjava se i upućuje me nazad mom GP-ju (onom lekaru sa početka priče). Nakon par dana panike, bivam opet upućena u bolnicu, ovaj put Chelsea and Westminster Hospital, koja važi za jednu od najboljih u Londonu. Ta činjenica me malo smiruje, ali će se kasnije ispostaviti da sam jedva živu glavu izvukla… bolje da ne razmišljam o tome kako bi bilo u nekoj lošijoj…

 

Prvi dolazak u bolnicu predstavljao je upoznavanje sa babicom koja mi je objasnila da ću imati kontrole na svakih par nedelja, kada će mi proveravati krvni pritisak i težinu i slušati bebino srce. I to je to. U Engleskoj se trudnoća ne smatra bolesnim stanjem – nema potrebe za analizama krvi, brisevima, ginekološkim pregledima. Međutim, činjenica koja me je najviše iznenadila je da će me, ukoliko je sve u redu sa mnom i sa bebom, tokom cele trudnoće pratiti samo i isključivo babica, a kod doktora će me poslati ako se nešto iskomplikuje. Ja, na svu sreću, tokom trudnoće nisam imala ni najmanji problem, te sam tako odlazila samo kod babica, ali moram priznati da sam tokom dva boravka u Beogradu odradila „kompletne” preglede privatno, za svaki slučaj. Svaka trudnica ima dva ultrazvučna pregleda, jedan u 10 -12. nedelji i drugi u 20. nedelji. To, opet, ne radi lekar, već radiografski tehničar.

 

Na jednoj od narednih kontrola sa babicom sam razgovarala o svom „planu porođaja”. To je nešto kao spisak mojih želja/ideja koje imam za veliki dan: ko će biti uz mene tokom porođaja, kako želim da se porodim, ko će da preseče pupčanu vrpcu i slično. Objasnila mi je koje metode postoje za kontrolu bola; ja sam insistirala na epiduralu, ona na bazenu i onoj gimnastičarskoj lopti. Posle nekog vremena, ja i dalje pricam o epiduralu, a ona o TENS-u i masaži. U Velikoj Britaniji prirodni porođaj je nešto što se preporučuje, ali svakako želja majke za jačom anestezijom će biti uslišena. Takođe, porođaj kod kuće u prisustvu babice je vrlo zastupljen i promovisan (ja lično mislim ponajviše zbog smanjenja bolničkih troškova, a manje zbog samog komfora).

 

Časovi za trudnice koji se održavaju u bolnici su mi bili jako zanimljivi, a još više korisni. Tu se priča o svemu vezanom za samu trudnoću, porođaj i brigu o bebi. Edukovane babice su nas upoznale sa svim dostupnim vrstama porođaja i metodama za kontrolu bola, učile nas kako da se ponašamo tokom porođaja i šta sve da očekujemo. Takođe, praktično su nam pokazivale kako da bebu držimo, kupamo, dojimo; objašnjavale su nam zašto beba treba prvih šest meseci da spava u kolevci pored mame, a ne u velikom krevetu; vežbale nas kako da raspoznamo razlišite vrste bebinog plača, te koje znake kod bebe ne smemo da ignorišemo. Na časove za trudnice mogu da idu i buduće tate.

 

Moja beba nije žurila da ugleda svet, te sam ja prenela trudnoću nešto više od dve nedelje. Primljena sam u bolnicu za indukciju, koja prva dva dana nije dala rezultat. Trećeg dana su me „prikačili” na intravensku indukciju, dobila sam po želji epidural i zvanično smo bili na korak od porođaja. Svaka trudnica koja želi epidural biva smeštena u zasebnu sobu sa jednom babicom koja je zadužena za nju i bebu. Tako je meni pripao jedan devojčurak od nekih 18 godina (bar je meni tako delovala), sa simpatičnim osmehom kojim je pokušavala da prikrije strah i nesigurnost koji su bili više nego očigledni.

 

U Engleskoj je sasvim normalno da uz buduću mamu bude muž, mama, sestra ili prijateljica i retko koja porodilja se porađa sama. Sa mnom u sobi je bio moj muž koji je čak dobio i krevet, da može da dremne ako se stvari oduže. Moj porođaj se baš odužio i jačoj polovini je taj krevet baš dobrodošao. Krenuli smo sa indukcijom u petak posle podne i prvih par sati sve je išlo fino. Onda su počeli da se javljaju neželjeni efekti epidurala, pa neka krv gde se ne očekuje, bolovi gde im mesto nije, a grlić se nije otvarao. Meni se kao doktoru po struci situacija nije ni malo sviđala, a moja mlađana babica se nije usuđivala da budi dežurnog lekara u sred noći jer je CTG pokazivao da je beba sasvim dobro (kasnije sam shvatila da se stanje bebe uvek stavlja na prvo mesto, a mamino na… pa, ne znam na koje). Tako se moja agonija produžila do ranih jutarnjih sati kada srećom dolazi iskusni konsultant i saopštava mi da moraju da rade urgentan carski rez. Ne znam da li mi se tada tako samo činilo, ali mislim da sam na operacionom stolu bila za svega nekoliko minuta, a ubrzo nakon toga moj sinčić je bio u tatinom rukama. Carski rez se radi u pojačanoj epiduralnoj anesteziji. Bebu su dali prvo tati (možda zato što je bio bliži 🙂 ), a onda meni na grudi, i od tog momenta nas dvoje se više ni sekundu nismo razdvajali. Suprug je sve vreme bio uz mene i njegovo prisustvo mi je u tim trenucima neizvesnosti pružalo enormnu snagu i podršku. Neposredno pre carskog reza došla je i moja mama koja je unuče držala u naručju nakon nepunih pola sata.

 

Nakon porođaja, prebacili su me u sobu sa pet novopečenih mama, svaka je u posebnom boksu sa svojom bebicom u kolevci pored kreveta. Babice pomažu oko bebe savetima, ali majke sve rade same od prvog dana. Ne postoji mogućnost da se beba „odnese” kako bi se majka naspavala. Naprotiv, mislim da je tako nešto i zakonom zabranjeno, kao što je zabranjeno i da se bebi da veštacka hrana. Majke doje svoju decu (osim onih koje to izričito odbiju, ne bi li sačuvale mladalačku svežinu grudi ili sta već!?), promoviše se isključivo majčino mleko prvih šest meseci bez ikakvih dohrana, čak i bez dodataka vode. Na časovima za trudnice objašnjavali su nam da svaka trudnica ima mleka, da ne postoji trudnoća sa praznim grudima, kao i da nema medicinskog objšsnjenja za konstataciju da „majka nema mleka”.

 

Odlazak kući

 

Iz porodilišta su nas otpustili trećeg dana. Da biste izneli bebu iz porodilišta, morate da imate bezbednosno sedište za kola, bez obzira na to da li imate auto, ili se vozite javnim prevozom, ili taksijem; kolica i nosiljke se ne koriste za tu namenu. Inače, beba i dete do 12 godina u kolima moraju biti u svom sedištu, nikako u krilu odraslih.

 

Nekoliko puta smo primili lokalnu babicu koja je dolazila kući da pregleda dete i moj rez od operacije. Prvih godinu dana išli jednom mesečno na kontrole u lokalni zdravstveni centar gde su bebu merile babice, bez prisustva lekara. Te iste babice vakcinišu decu. U Engleskoj ne postoje kontrole kod pedijatra, a ako dete ima neki problem, vodite ga kod lekara opšte prakse (GP). Pedijatri su usko specijalizovani doktori koji leče u bolnicama ozbiljno bolesnu decu (slično, ni majke nemaju nikakve kontrole kod lekara opšte prakse ili ginekologa).

 

Široki povoj se ne koristi i bebama se oko trećeg meseca života radi kontrolni ultrazvučni pregled kukova. Preporučuje se da se deca oblače minimalno kako bi im se ojačao imunitet, tako da i tokom zime često možete videti bebe golih nožica. Kapu (koja glavu čuva našoj srpskoj deci) malo beba/dece nosi, a o šalu da i ne govorim.

 

 

Porodiljsko odsustvo, vrtići i briga o deci u Engleskoj

 

U Velikoj Britaniji trudnica ima pravo na šest meseci plaćenog odsustva. Zbog toga mnoge žene rade do pred sam porođaj, da bi kasnije mogle da budu duže sa bebom. Ukoliko žele, mogu dobiti i 12 meseci odsustva, s tim što drugi deo nije plaćen. Mene u Londonu, zbog tadašnjeg statusa, zakon nije obavezivao, ali sam dobrovoljno radila punih osam meseci, bila pokretna i bez ikakvih problema putovala do posla po sat vremena, što mi je mnogo značilo da ostanem aktivna do samog porođaja (da sam bila trudna u Beogradu, moje trudničko bolovanje počelo bi već u drugom mesecu trudnoće).

 

Zbog kratkog porodiljskog odsustva, deca kreću u jasle jako rano, često sa svega par meseci. Obdaništa su prilično skupa i nema velike razlike između privatnih i državnih ni po ceni ni po kvalitetu. Zavisno od posla kojim se roditelji bave, odnosno radnog vremena, deca mogu ići u vrtić svakog dana ili određenim danima, u celodnevni ili poludnevni boravak. Mesto u obdaništu, zavisno od dela grada u kome živite, potrebno je rezervisati mesecima unapred. Mame koje imaju dvoje i više dece često se susreću sa dilemom da li da se vrate na posao i svoju celu mesečnu (prosečnu) platu daju za obdanište ili da napuste posao i same čuvaju svoju decu.

 

 

Vrtići su manji nego kod nas, ali i grupe dece u njima, pa tako pet do sedam mališana pripada jednoj vaspitačici koja im je potpuno posvećena. Mnogo vremena se provodi napolju bez obzira na vremenske prilike; potrebno je samo dete adekvatno obući. Vodi se računa o zdravoj ishrani, nema slatkiša, na rođendanima se služe torte od voća, a svako jutro za doručak servira se ovsena kaša. Popodnevno spavanje je na podu, na tankim strunjačama. Pojam „promaja” ne postoji.

 

Pored vrtića, postoje „childminders”, žene koje u svojoj kući, pored sopstvene dece, čuvaju još nekoliko mališana, najčešće do sedam. Ta varijanta je malo jeftinija, možda pogodnija zbog fleksibilnosti, ali svakako da nosi i neke rizike sa sobom.

 

„Baka-deka servis” u Engleskoj praktično da ne postoji i sasvim je normalno da te iste bake i deke, čak i kad su u punoj zdravstvenoj formi, žive svoj život bez prevelikog uključivanja u odgajanje unučića.

 

U predškolsko, koje je u sklopu osnovne škole, kreće se oko 5. godine. I predškolska i školska nastava traju (okvirno) od 8.30 do 15 sati. Raspust u obdaništu ne postoji, a u školi je podeljen na nekoliko manjih odmora, najčešće po desetak dana svakog drugog meseca. Letnji raspust je kraći nego u Srbiji i traje od kraja jula do septembra.

 

Igraonice u Londonu ni prineti beogradskim prostorima za igru

 

U delu Londona gde mi živimo postoje razne grupe za upoznavanje. Mame dovode bebe od svega nekoliko meseci na druženja uglavnom organizovana u holovima crkvi ili manjim kulturno-sportskim centrima, koji su vrlo skromno opremljeni i bojama i sadržajima prilagođeni deci. Zapravo, jedna ili više žena koje zakupe prostor za tu namenu, na sat – dva donesu šarene šatore, stolice, kutije sa igračkama i na kraju druženja sve to pokupe. Dok se klinci igraju na podu, mame se upoznaju i druže uz kafu i čaj. Ove igraonice se organizuju u prepodnevnim satima i najveći broj mama čine „stay home mums”.

 

 

Fejzbuk je najčešći oblik komunikacije i najlakši način za umrežavanje mama. Postoje brojne grupe koje okupljaju mame iz određenog naselja ili roditelje dece iz istog obdaništa ili škole. Ono što ove grupe čini još praktičnijim (osim socijalnog dela) jeste poklanjanje i prodavanje polovnih dečjih stvari. Najnormalnije je da ono što vam ne treba oglasite za prodaju i u roku od par sati biće kupljeno. Tako roditelji sa nižim primanjima i oni koji ne žele da potroše mnogo para na prolazne stvarčice mogu kupiti dečja kolica, bicikle ili bazen za višestruko nižu cenu, a može se naći sve od igle do lokomotive, bukvalno!

 

Dečji rođendani se proslavljaju u malom krugu dece, opet u crkvenim holovima. Postoje i igraonice nalik našim, ali ja za ovih par godina nisam bila ni u jednoj koja bi mogla da parira beogradskim. Druženja vikendom su maksimalno redukovana; to je vreme za porodicu, pre svega za tate (svakako i brojne mame) koje preko nedelje rade i decu viđaju na kratko pre spavanja. Kad pomenuh spavanje, interesantna je činjenica da deca u Engleskoj idu jako rano u krevet, izmedju 19 i 20 sati. To se praktikuje iz dva razloga: jer je dokazano da razvoj navike dugog spavanjs povoljno utiče na bolju koncentraciju i rezultate u školi, ali i ostavlja roditeljima malo slobodnog vremena za njih same.

 

Naša priča

 

Svako ima neku svoju priču, a možda se neke mame iz Engleske neće složiti sa ovim tekstom ili će imati drugačija iskustva… Ovo je slika predstavljena iz mog ugla.

 

Svaki odlazak u inostranstvo, bilo da je poslovni, edukativni ili čak turistički, čini vas bogatijim i širi vidike, a postati i biti majka negde drugde je sigurno poseban izazov. Odlazak u bogatije i razvijenije zemlje pruža možda veću sigurnost i bolje organizovan sistem, ali, što bi naši ljudi rekli, „navika je čudo”. Meni je mnogo vremena trebalo da se na mnoge stvari u Engleskoj naviknem i da brojne razlike prihvatim; verujem da sam se dobro i uklopila, ali jaka nostalgija u meni živi i dalje. Muž i ja se trudimo da naše dete od rođenja provodi mnogo vremena u Beogradu, sa mnom ili sa bakom i dekom. Kad smo u Londonu, na moju veliku sreću, u mogućnosti sam da radim samo pola radnog vremena, tako da moj troipogodišnjak i nije pravi primer „na engleski način” podizanog deteta. Tatin posao nam takođe dozvoljava da više vremena provodimo zajedno i tako se trudimo da zadržimo harmoniju i toplinu beogradskog doma i 1691 kilometara daleko.

 

London je impozantan grad koji odiše veličinom, istorijski neprevaziđen, grad koji vam pruža nebrojeno mnogo mogućnosti u svakom pogledu, daje vam priliku da upoznate ljude iz najrazličitijih delova sveta i da radite najrazličitije poslove. Ipak, isti taj London je izuzetno surov i hladan, materijalno proračunat, grad koji ne postavlja porodicu na prvo mesto, već opstanak i zaradu. London je jedna od najvećih metropola sveta, ali među tih 8,7 miliona ljudi izuzetno je lako osetiti se usamljeno i otuđeno. Volim ja London i došla sam do stadijuma kada mogu reći da ga smatram svojom drugom kućom, ali Beograd sa mnom diše, Beograd je taj na čiji pomen meni zadrhti glas, Beograd je taj kome se uvek vraćam sa osmehom i iz koga odlazim sa suzom u oku. I moram vam priznati, meni je biti mama u Beogradu mnogo lepše nego biti mama negde drugde.

 

Tekst napisala Daniela, Viktorova mama

 

O tome kako je biti mama i u drugim državama sveta, čitajte ovde.

 

Tekst je deo serijala „Biti mama negde drugde” koji dokumentuje majčinstvo naših mama van Srbije. Serijal inicira i sprovodi Centar za mame, udruženje građana čija je vizija Srbija u kojoj mame nisu diskriminisane, gde je njihov značaj za zajednicu i društvo prepoznat i gde svaka mama ima mogućnost da ostvari svoj pun ljudski potencijal. Serijal medijski podržava Najbolja mama na svetu.

 

Želiš da podržiš objavljivanje ovakvih i sličnih korisnih tekstova? Postani članica ili član našeg Kluba mama.