Samo trećina Australijanki kaže da su njihova očekivanja vezana za majčinstvo donekle ispunjena, a tek 67% njih smatra da je vredelo to što su, kako bi bile mame, morale da žrtvuju svoj poslovni život. I u Australiji postoji dosta nezadovoljnih mama koje ostaju kod kuće da brinu o deci zato što ne mogu da zarade onoliko koliko zarađuju njihovi partneri. Ako one, kao i većina žena, ne zarađuju koliko i njihovi partneri, skoro je izvesno da ih nikada neće dostići. Istraživanje sprovedeno u Australiji pokazuje da bi 88% žena u potpunosti podržalo mamu (svoju prijateljicu) koja želi da se vrati na posao ukoliko ona zarađuje više od svog partnera, ali bi samo 40,97% žena podržalo mamin povratak na posao ako ona zarađuje manje od svog partnera. Kada se uzme u obzir činjenica da samo u jednoj od četiri porodice u Australiji žena zarađuje više od muškarca, zaključak je da je u većini slučajeva žena ta koja ostaje kod kuće, van poslovnih tokova, a da su njihove prijateljice sasvim u redu sa tim.
O tome kako je biti mama u Australiji piše nam Ana.
U Australiji živim već dve godine. To je divna zemlja koja pruža osećaj sigurnosti u svakom smislu te reči. Nakon godinu dana boravka u Melburnu ostala sam trudna, planirano, tako da suprug i ja nismo bili iznenađeni, već srećni, presrećni.
Biti trudnica u Australiji
Prvu vest o trudnoći dobila sam od lekara opšte prakse, tzv. GP nakon detaljno obavljenog testa krvi. Doktorka, koja je inače ne nosi doktorski mantil, na klinici mi je detaljno objasnila sve sledeće korake i kako će izgledati mojih sledećih devet meseci vezano za preglede. Klinike su privatne, jako lepe, besplatne i dostupne svima koji imaju zdravstvenu knjižicu. Od svoje doktorke sam dobila preporuku za vitamine koje treba redovno da pijem, uobičajene savete vezane za održavanje trudnoće i uput upućen najbližoj bolnici u kojoj će se porožaj obaviti. Ultrazvuk se obavlja u posebnim privatnim klinikama i danas se plaća, mada je ranije bio besplatan. Taj pregled obavljaju tehničari i ukupno se radi tri pregleda; prvi odmah nakon potvrde trudnoće, drugi između 10. i 13. nedelje, a treći između 18. i 20. nedelje, kada se saznaje i pol deteta. Rezultati ultrazvuka se šalju doktoru opšte prakse.
Nakon prvog obavljenog ultrazvuka, dobila sam poziv iz bolnice i njihovu potvrdu da ću biti primljena. U bolnici sam prvo upoznala babicu koja mi je objasnila da ću ginekologa videti tek na porođaju. Kako su mi rekli, ukoliko trudnoća bude bez komplikacija, onda će je voditi babica, a vrlo moguće i sam porođaj, ako sve bude išlo glatko i ako porođaj bude prirodni. Potencira se prirodni porođaj, kao i gas prilikom porodjaja, a ne epidural. U bolnici su dostupni različiti kursevi koji su besplatni: časovi pilatesa za trudnice, pripreme za porođaj, razmene iskustava. Moram da priznam da nisam išla ni na jedan kurs. U bolnici su mi dali mogućnost da biram babicu koja će voditi moju trudnoću i prisustvovati porođaju. Izabrala sam jednu koja je radila na klinici blizu moje kuće. Jako mi se dopalo to što je bila dostupna 24 sata svih 7 dana u nedelji, naravno za savete putem telefona. Preglede smo zakazivale, u početku na dva meseca, na sredini trudnoće na svakih mesec dana, a na kraju trudnoće – na svake dve nedelje. Pregledi su bili uobičajeni – merenje krvnog pritiska, kilaže, bebinih otkucaja srca, saveti, razgovor o načinu porođaja koji želim (u vodi, sa ili bez epidurala; čak daju i mogućnost porođaja kod kuće, kao i prisustvo supruga na porođaju)! Pri kraju trudnoće u bolnici se obavlja detaljan pregled krvi i to je sve od pregleda što me je čekalo.
Biti porodilja u Australiji
Pošto sam dobila bolove u devetom mesecu, pozvala sam svoju babicu, dogovorile smo se da se za par sati nađemo u bolnici kad bolovi postanu učestaliji. Sa mnom je krenuo i suprug, uz dogovor da bude uz mene na početku. Izabrala sam sobu u kojoj sam želela da se porodim. Uslovi su stvarno divni; u sobi se sama porađaš, postoji TV, kupatilo… Na moje pitanje: „Da li imam vremena da se istuširam?”, babica je odgovorila da možemo da dočekamo bebu i u tuš kabini ako to želimo. Jako su opušteni u vezi s tim, naravno, kad se sve odvija bez komplikacija. Ne postoje pravila kao kod nas da moraš da se porodiš u krevetu. Sama sam birala položaje, sve vreme uz muziku i gas koji mi iskreno nije mnogo pomogao ni smanjio bolove. Epidural nisam dobila, jer me je babica sve vreme ubeđivala da ne treba i da će se sve brzo završiti, kako je uostalom i bilo. Babica je malo vremena provodila sa mnom u sobi, a na moj poziv kad su bolovi bili jaki dolazila je i obavljala pregled, tako da mi je društvo sve vreme pravio suprug. On inače prvobitno nije želeo da prisustvuje porođaju, ali je na kraju ipak ostao. 🙂 Nakon kraćeg vremena, porođaj je završen bez komlikacija uz prisustvo babice i supruga koji je sve vreme bio uz mene. Bebu su, uz moje odobrenje, samo obrisali (kupanje preporučuju nakon par dana), obukli su je i dali je tati. 🙂
Široki povoj u Australiji ne postoji. Odmah nakon porođaja dobila sam lekove protiv bolova. Smestili su me u sobu zajedno sa bebom. Uslovi u bolnici su zaista fenomenalni, svi su jako ljubazni, odazivaju se na svaki moj poziv iz sobe, a i hranu sam sama birala. U bolnici sam ostala dva dana, i to na moj zahtev, jer sam mogla da izađem i četiri sata posle porođaja jer je porođaj bio bez komplikacija. Beba se može izneti iz bolnice uz uslov da u kolima bude propisno postavljeno bezbednosno sedište. U bolnici nismo dobili nikakav poklon za bebu, ali se dobija novčana isplata (mnogo manja nego ranije), ali ipak korisna.
Nega i život posle porođaja
Kod kuće nas je posle dva dana posetila ista babica, a videli smo je još jednom nakon nedelju dana. Ostale mesečne preglede obavljali smo na posebnim klinikama, takođe kod babica. Vakcinaciju obavljaju doktori opšte prakse, kao i pregled majki nakon porođaja, tako da sve ovo vreme ginekologa nisam ni videla. 🙂 Sve se radi na „što prirodniji način”.
Ono sto se dosta razlikuje u odnosu na Srbiju je način ishrane bebe u prvih godinu dana – ranije se kreće sa uvođenjem raznovrsne hrane.
Majkama i bebama su dostupni centri za okupljanje sa ostalim mamama i bebama, radi razmene iskustava i vežbi uz bebe. Ima mnogo prelepih parkova, biblioteka gde se deca, kao i mame, okupljaju i druže. Ipak, najveći deo dana i igre se odvija iza, a ne kao u Srbiji, ispred kuće.
Svaka mama dobija primanja za decu, tako da mamama koje imaju dvoje i više dece ta primanja budu kao prosečna plata. Ta novčana sredstva se dobijaju do 16. godine, tako da mame koje ne žele da rade, mogu da se opuste i posvete samo svojoj deci i hobijima, jer su ta primanja sasvim dovoljna da pokriju osnovne stvari za njihove malisane. Vrtići su skupi. U većini slučajeva država pokriva 50% troškova, ali nekim mamama se i to ne isplati, pa ostaju kod kuce i brinu o svojoj deci.
Kao mlada mama, u Australiji se osećam jako sigurno. Ono sto mi pruža taj osećaj je to što su deca veoma srećna i ispunjena, što se zaista može sve priuštiti deci, što su im dostupne razne aktivnosti u kojima mogu da se ostvare, svaki slobodan trenutak se kvalitetno može iskoristiti s detetom (parkovi, sport, dečji festivali, odlazak na plažu, pecanje na jezeru, itd) Mi tako i provodimo vreme s našim detetom i na taj način se družimo i sa prijateljima. Naravno, tu su i dečji rođendani, kada se i najčešće okupimo sa prijateljima i proslavimo na naš „srpski način.” 🙂
Tekst je napisala mama Ana.
O tome kako je biti mama i u drugim državama sveta, čitajte ovde.
Tekst je deo serijala „Biti mama negde drugde” koji dokumentuje majčinstvo naših mama van Srbije. Serijal inicira i sprovodi Centar za mame, udruženje građana čija je vizija Srbija u kojoj mame nisu diskriminisane, gde je njihov značaj za zajednicu i društvo prepoznat i gde svaka mama ima mogućnost da ostvari svoj pun ljudski potencijal. Serijal medijski podržava Najbolja mama na svetu.
Želiš da podržiš objavljivanje ovakvih i sličnih korisnih tekstova? Postani članica ili član našeg Kluba mama.
Leave a Reply