Zbogom, bebo

 

 

Počela sam da krvarim u nedelju.

Samo malo.

Znam da krvarenje u toku prvog trimestra trudnoće može da bude normalan simptom u normalnoj trudnoći. U svojim reproduktivnim avanturama imam dve trudnoće iznete do termina, pa sam takođe znala da ovo nije normalno za mene. Ali je normalno kod nekih. Nije mi smetalo da budem jedna od nekih jednom u životu.

Pa nisam mnogo brinula.

Kada sam se probudila u ponedeljak ujutru, prokrvarila sam toliko da je probilo odeću, sve do čaršafa.

Rajli je došao ranije s posla i krenuli smo u bolnicu.

Prvo moraju da vas zavedu u maloj kancelariji sa veštačkim biljkama na polici, pre nego što vas usmere da pratite znakove koji vode do ultrazvučnog aparata.

Pokušala sam da ostanem pribrana. Provlačila sam prste jedne kroz druge dok mi je nasmejana žena postavljala pitanja.

„U redu, izgleda da vam je overena zdravstvena knjižica?“

„Da.“

Pustite me da vidim svoju bebu

„Vaš muž je označen kao osoba koju možemo da kontaktiramo u hitnim slučajevima. Da li je to i dalje u redu?“

„Naravno. Da li je to u redu?“ Rezignirano okrećem glavu ka nečujnom Rajliju.

Beba takođe pripada i njemu.

„U redu. Sačekajte da proverim da li imam još nekih pitanja ovde…“

Da li je moja beba i dalje živa

„Dobro, ukoliko ova informacija vama i dalje deluje korektno…“

„Deluje.“

Ova beba je izgledala u redu

„…onda sjajno, dušo. Vas dvoje ćete krenuti levo odavde. Pratite znakove koji vode do sobe u kojoj se radi ultrazvuk tamo kroz taj dug hodnik, i baš pre izlaza skrenite levo, a zatim desno, pa opet levo. Mmmm… važi? Srećno.“

Imaš li sreće bebo

Krećući se dugim hodnikom, samo sam želela da prošetam do izlaza. Umesto toga, skrenuli smo levo, pa desno, pa opet levo. Bio je tu još jedan sto i još jedan dokument koji je trebalo da potpišem pre nego što su mi dozvolili da legnem.

„U redu, spustite pantalone na kukove. Gel na stomak, i evo nas.“

Tehničarka koji odrađuje ultrazvuk je tiha.

Možete li da vidite moju bebu

„Biće mi potrebno da ispraznite bešiku. Toalet je dole u hodniku. Kada se vratite, svucite sve od struka naniže i pokrijte se ovim čaršavom. Vratiću se čim se smestite.“

Rajli je pitao da li bi trebalo da krene sa mnom. Zabrinut je zbog mene. Odmah se vraćam.

Kada sam stigla u toalet i svukla veš, krv je potekla iz mene. Sada je to gusta krv koja oblaže unutrašnjost mojih butina, pre nego što stignem da sednem na WC šolju. Tu su i svetlo-crveni ugrušci. Mali i novi. Dišem duboko.

Ne mislim da je to moja beba

Nekoliko minuta da se sredim. Brišem delove sebe koji su pali na dasku WC šolje i pod. Vraćam se u ordinaciju, trudim se da se povučem što više, da umirim to prolivanje, u strahu da ne ostavim krv i na sestri.

Ponovo na stolu. Rajli sedi u uglu. Gleda me, i znam da zna. Ali majčinstvo – čak i kada se prolije iz tebe – je kao i bol. Nikada nisam naučila kako to da delim. Zadržavam pogled na plafonu.

Tehničarka pročišćava grlo.

„Da li možete da podignete zadnjicu i stavite obe pesnice ispod zadnjice? Ne mogu baš najjasnije da vidim.“

Mogu to, i radim, ali dok se pridižem, osećam crvenu liniju kako izlazi iz mene i odlazi do butina. Ne mogu to da zadržim. Izvinjavam se, ali ne znam da li me čuje.

Da li možete da čujete moju bebu

Ovo je suluda pozicija, pa ruke i noge kreću da mi drhte kad god pomeri sondu iz mene i pogleda u ekran.

„U redu. Da li ste spremni da pogledate?“

Drži ogledalo i dopušta mi da oslobodim nestabilne podrške jedno od mojih guzova. Držim ogledalo svojom levom rukom, nameštenog ka ekranu i trudim se da održim potpunu ravnotežu svojom zadnjicom i desnom rukom. To nije mala stvar. Moramo priznati naše pobede, kada ih osvojimo.

Razrešena dužnosti, moja leva ruka se i dalje trese.

Ne mogu da vidim svoju bebu

„Dakle, šta imamo ovde. I dalje je tu žumančana kesa. Tu je i veoma sićušan embrion. Ali je dve nedelje manji nego što bi trebalo da bude. I ukoliko i ima srčane akcije, slaba je. Mada je teško reći da li je uopšte ima. A sada… pa, i dalje ste trudni.“

Hoće li se beba održati?

Niko ne može da zna. Pitajte doktora. Još nekoliko testova. Sutra.

Krećemo, a na stolu za pregled ima krvi. Postiđena sam.

Postoji neka vrsta nade, još dva dana.

Pokušavam da te zadržim, bebo

Ali na kraju, krv je krenula brže, a grčevi su sezali dublje. Zaplakala sam nad WC šoljom, dok je budućnost curila iz mene. Nekoliko minuta da se sredim. Da obrišem delove tebe i mene koji su se razleteli po dasci WC šolje i podu.

Drago mi je što su deca bila i dalje u školi kada se desilo.

Žao mi je što nisam uspela da te pronađem bebo

Uvek sam se pitala zašto su žene toliko tihe kada su u pitanju pobačaji. Mislila sam da je to neki nepriličan stid. Ima i toga. Ali takođe ima još nečega. Majčinstvo je kao bol. Ne može biti podeljeno. Ne mogu da nateram svoje oči da pronađu one koje nastoje da me umire iz ćoška. Ali mogu da osetim da me gledaju, znam da me vide.

To je dovoljno.

Gledala sam TV danas ceo dan. Rajli je došao ranije sa posla. Izveo je devojke na krofne. Večerali smo večeru koju je drugarica ostavila sa porukom: „Ne treba da nam vratite nijednu od ovih činija.“ Najbolja moguća poruka.

Da li znaš da si mnogo plodnija nakon spontanog?

I da nakon jednog spontanog šanse da ćeš iskusiti i drugi, ne rastu?

Da li znaš da su mnoge žene u stanju da začnu tri meseca nakon spontanog?

Ili da možeš da počneš ispočetka već kada u krvi nema više trudničkih hormona?

Da li znaš da spontani nije ničija greška?

Da li znaš da ne verujem da su embrioni odabrane duše, pa da je sva to tuga zbog nade, a ne realnost i da bi to trebalo da umanji bol?

Da li znaš da zaista ne postoji način da sprečiš aktivan spontani pre dvanaeste nedelje trudnoće?

Da li znaš da što više žena priča o spontanim, manje će stigme biti? Više će podrške dobiti. A podrška znači nadu, ljubav i razumevanje.

Da li znaš da nada, ljubav i razumevanje pomažu?

Da li znaš da je tvoje telo čudesna mašina i da je embrion čudesna mašina i da verovatno oboje prepoznajete da embrion nije mogao da preživi zbog hromozomskih abnormalnosti koje nisu mogle da dozvole održiv život?

Što znači da spontani generalno nije greška, već pre znak da stvari dobro funkcionišu?

Danas znam ove stvari.

Ali sinoć. Sinoć, dok sam pratila Rajlija na stepenicama, morala sam da se držim za gelender.

Ta beba. Ona koja je trebalo da stigne 12. maja. Jedna od devojaka je nacrtala sliku i birala imena u toku večere. („Mama. Ova beba će ići u zoološki vrt sa mnom.“ „Šta misliš o Hejzl?“) Ta beba koja je trebalo da bude poslednja beba. Koju sam doživela kao nešto tako novo, kao da mi je prva. Ta beba, a ne ona koja će doći kasnije. Ona koju neću da imam. Mogla sam da je osetim. Mogla sam da je osetim na svojoj koži i u zubima. Imala sam mučninu zbog nje i vrtoglavicu sa njenim nestankom.

Tu si bebo

Morala sam da zaustavim i otresem njen miris iz svojih nozdrva i da podignem njene ruke iz svoje kose.

Zbogom bebo

Rajli je na vrhu stepenica i gleda dole. I dalje je zabrinut zbog mene. Osećam se loše što ne mogu da budem zabrinuta zbog njega.

„Dolaziš u krevet, Megi? Jesi li okej?“

Da. I ne još.

 

Napisala: Meg Konli, mama koja piše o pronalaženju vrednosti u životu, o vaspitavanju jakih devojčica, o intimnosti u braku, o pronalaženju sopstvenog glasa, o trafikingu… Čitajte je na njenom blogu.

 

Prevela: Milena Ilić Mladenović