Mame u poverenju: Kad mami treba vreme nasamo

Draga mama,

Ne možeš i ne treba sve obaveze da završavaš sama, sve vreme. Nemoj ni sve nedoumice ni probleme koje imaš rešavati sama. Piši našem psihološkom savetovalištu „Mame u poverenju” na upoverenju@centarzamame.rs. Naše psihološkinje odgovoriće na tvoja pitanja i nedoumice, kao i pitanja tvog partnera u najkraćem mogućem roku.

Pitanja se u anonimnoj formi dostavljaju uredništvu sajta Centra za mame, kako bismo mogli da ih postavimo na našu stranicu. Pitanja i odgovori su tako predstavljeni da u potpunosti štite privatnost osobe koja postavlja pitanje.

Ove nedelje na adresu našeg savetovališta „Mame u poverenju” stigao je mejl od mame kojoj nedostaje vreme nasamo.

Pitanje:

Imam dve ćerke; jedna ima 6, druga 4 godine. Ustanovili smo neku vrstu uređene svakodnevice, zajedničkih aktivnosti, ali ja nikako da učvrstim vreme samo za sebe. Uvek se osećam krivom kad želim da radim nešto sama, bez muža i bez dece. Imam osećaj da se sve oči okrenu ka meni kad god uzmem knjigu u ruke, odem u sobu da vežbam ili počnem da punim kadu. Kao da svi tada naprasno dobiju želju da razgovaraju sa mnom, da nešto radimo zajedno i sl. I ja se osećam užasno, ali užasno zbog toga, a onda i jako nervozno. Zbog toga ostajem sama do kasno, a onda sam sutradan umorna, i tako sve ide u krug. Dođe mi da sednem u autobus i vozim se čitavog dana, samo da mogu na miru da pročitam knjigu. Kako da im dam do znanja da nekad, tj. svakog dana želim po malo da budem sama i kako da se otresem tog osećaja krivice da nešto uskraćujem svojoj porodici ako se posvetim samo sebi?

Hvala unapred,

S.

Odgovor:

Draga S,

Hvala što ste ukazali poverenje našem timu psihološkog savetovališta za mame i na hrabrosti da podelite sa nama Vaše dileme, osećanja i probleme, koji verujemo da mnoge mame imaju ili će imati u iskustvu.

Kad je reč o Vašem problemu, razjasnila bih za početak da on ima dva dela, te ću svakom pristupiti posebno i pojasniti povezanost. Problem je emocionalne i praktične prirode. Kako svi mi, kao ljudi, ne možemo funkcionisati bez osećanja koje prate misli i akcije, ponekad je važno zastati i preispitati ista. Za nas je dobro da imamo osećanja, ali su neka od njih bolja po nas od drugih.

Naime, kada osećate krivicu povodom odvajanja slobodnog vremena za sebe, Vi usled tog osećanja najčešće odustajete od vremena za sebe i idete, kako kažete, u krug, odlažući svoje vreme za veče što rezultira umorom, a u trenutku odustajanja nervozom i onim što nazivate „užasno”.

Ovde bih predložila da se zapitate da li imate još neko osećanje povodom svog osećanja krivice. Naime, neke mame u sličnoj situaciji osećaju bes prema sebi ili na okolinu koja „ne razume i ne vidi šta im je potrebno”, a pojedine mame mogu doživeti depresivno raspoloženje kada ovakve situacije potraju.

Umesto osećanja krivice za Vas bi bilo dobro da osećate žaljenje i da Vam ne bude svejedno. Ponekad će Vam biti neprijatno i nelagodno što sebe stavljate na prvo mesto i to su poželjnija osećanja i reakcije. Pojedine mame ne žele da odustanu od svog osećanja krivice usled straha da će zauzimanje za sebe možda izgledati deci, drugima ili pak samoj mami kao da je ona „loša majka koja samo brine o sebi”.

Važno je prvo osvestiti da Vam osećaj krivice ne pomaže i da ga je potrebno zameniti zdravijom emocijom koju će pratiti funkcionalnije ponašanje. Naime, mama kojoj je žao što ponekad stavlja sebe na prvo mesto će to moći i da uradi, razumevajući da na taj način ona zapravo dugoročno čini pozitivnu stvar i za sebe i za porodicu. Da biste se ojačali u toj nameri, možete sebi napisati par argumenata zašto je dobro odvojiti vreme za sebe, kako će to koristiti Vama, a i porodici.

Npr:

Ako odvojim vreme za sebe, biću opuštenija, srećnija, zadovoljnija i, samim tim, kasnije bolje raspoložena da se posvetim porodici.

Mama koja voli sebe i poštuje sebe pokazuje deci zdrav primer da je poželjno voleti sebe i brinuti o sebi.

Mama koja ima svoje vreme pokazuje i umeće postavljanja granica koje su potrebne deci.

Mama koja brine o sebi pokazuje deci primer kako sutra da se i oni sami se zauzmu za svoje potrebe bez osećaja krivice.

Mama koja se opusti imaće i bolji odnos sa svojim suprugom, itd.

Za početak, mama koja ima vreme za sebe neće biti umorna, ostajati do kasno i prekinuće začarani krug koji samo vodi u nervozu.

Pojedine mame, a i Vi treba da preispitate i svoja razmišljanja na tu temu. Mame imaju potrebu da se žrtvuju za porodicu i veruju da kao mame one moraju svojoj deci biti stalno dostupne.

Zdravo roditeljstvo je umeće balansa pružanja deci ljubavi, bliskosti, sigurnosti i frustracije. Decu je zdravo učiti da ne može uvek biti sve po njihovom niti uvek dostupno, jer život nije takav. Ako im na lep način pokažemo to, oni će odrasti u ličnosti koje umeju da se nose sa problemima kao sa izazovima i biće spremni da istrpe ponekad frustraciju, bol, ili nelagodnost koje su sastavni deo života.

Dakle, potrebno je otkriti koja to razmišljanja imate kada osećate krivicu i promeniti ih u ona koja će Vas voditi u žaljenje i nelagodnost. Na primer, ako Vam je blisko razmišljanje: „Ne mogu da podnesem da se okrenem i odem u drugu sobu dok žele da se igramo, kakva bih ja to majka bila ako mi oni nisu najvažniji…” treba promeniti u „Teško mi je što ponekad neću izaći u susret željama svoje dece, ali mogu da podnesem tu neprijatnost i njihovu ljutnju, jer je za mene i njih dobro da učimo da se u životu ne mora ispuniti svaka želja i da nema ništa strašno loše ni pogrešno brinuti o sebi i pružiti sebi trenutke mira. Imam pravo da budem nesavršena majka i to što ponekad mislim na sebe ne čini me lošom osobom. Moje ponašanje im se možda neće dopasti u početku, ali je na meni da izdržim i da se prisetim zašto to radim. Imam pravo na vreme za sebe.”

Ovo je jedan primer gde se treba truditi da budete što logičniji, što realniji i da sagledavate koji način razmišljanja Vam više koristi, a koji manje. Misli poput „sve će biti super”, ili „ma mene to ne dotiče, briga me za njih” nisu dobre. Prvo, zato što ne mora biti sve super. Za početak i neće; to će poremetiti porodičnu dinamiku, a ljudi ne vole promene, te očekujte u početku protivljenje i nezadovoljstvo. Sa druge strane, nezainteresovanost za tuđa osećanja i potrebe nije dobra, jer nas sprečava da modifikujemo svoje ponašanje u slučaju da nam okolina ukaže da isto nije dobro (npr. ako preterujemo sa stavljanjem sopstvenih potreba na prvo mesto).

Drugi deo problema je praktični. Sada kada mama više nema krivicu, već joj je žao i neprijatno i ne boji se da će ispasti loša mama, može da napravi plan i obavi razgovore sa ukućanima. Deca su mala i treba se prilagoditi njihovom nivou razumevanja sveta. Posle ručka ili igranja, možete sesti i popričati sa njima. Npr, pitajte ih da li oni nešto vole da rade sami ili da li vole ponekad da se igraju sami bez prisustva roditelja, itd. I kada deca odgovore potvrdno, onda im objasnite da ste i Vi voleli tako da provodite vreme i da se odrasli isto tako lepo osećaju kada čitaju knjigu, imaju kupku, odu na trening. Deca vole da su njihovi roditelji srećni i nasmejani kao i oni sami. Pokažite im da ste Vi takvi kada imate vreme za sebe i oni će Vas podržati.

Jedno od praktičnih rešenja je da umesto kruženja po gradu u autobusu, ponekad odvedete decu kod familije ili u igraonicu na sat-dva. To može biti ritual jednom nedeljno.

Vrlo važno je da porazgovate i sa suprugom i objasnite mu zašto Vam treba vreme za sebe. Onda možete napraviti kompromis – Vi se bavite decom kada on radi nešto što voli sam, i obrnuto.

Kada ne osećamo krivicu, naš mozak postaje kreativan umesto da katastofizira i dolazi do pogrešnih zaključaka. Verovatno ćete i sami smisliti par načina da se organizujete. Možda ćete čak razgovor proširiti i na bližu porodicu koja Vam takođe može pomoći.

Ipak, za početak je važno da u svojoj kući, kada želite svoje vreme, i zatražite. Da, biće teško u početku. Biće i neprijatno i možda Vam se osećaj krivice ponovo javi, ali setite se zašto to radite. Vremenom će se ukućani navići da mama ima svoje trenutke mira i posle par nedelja to će biti normalno. Promene su teške u početku, haotične u sredini i divne na kraju. Zdrava i srećna mama, zdrava i srećna porodica.

Nadam se da sam uspela da Vam dam neke opšte smernice i ideje kako da pobedite ovaj osećaj i zauzmete se sa sebe. U slučaju da osećaj krivice opstaje uprkos naporima dok se ponašanje ne menja, onda je poželjno otići na razgovor kod psihoterapeuta kako biste  razmoritili jasnije šta je to što Vas koči, jer ljudi ponekad sa sobom nose i porodičnu zaostavštinu u vidu blokada i/ili brojne zahteve i iracionalna uverenja o sebi, svetu i drugima, što se u terapijskom razgovoru otkriva i menja.

Ako imate još neko pitanje, tu sam da Vam odgovorim.

Odgovor dala Bojana Obradović, psihoterapeutkinja

Vidi još korisnih pitanja i odgovora iz psihološkog savetovališta ovde.

Želiš da podržiš psihološko savetovalište „Mame u poverenju”? Postani članica ili član našeg Kluba mama.