Poslednjeg dana u klasi postdiplomskih studija iz engleskog jezika, trebalo je da uradimo prezentaciju o našim ciljevima u karijeri ili nešto slično tome. Nekako smo morali da ustanemo i da pred pedesetoro ljudi izjavimo šta ćemo učiniti sa svojim životima. Jedan tip je blebetao o lingvistici staronemačkog jezika. Drugi je pričao o proučavanju Majkla Filda, pseudonima incestuoznih lezbejki, tetke i nećake, koje su pisale ode svom pekinezeru pod nazivom Vim Čou: Plamen ljubavi. Ostali su govorili o Emili Bronte ili romanima koje će napisati. Ali ne i Nel.
Nel je ustala i rekla da je završila sa svim tim glupostima. Nakon tog semestra, rekla je, planira da napusti studije, dobije decu i vodi organsku farmu.
Bili smo zaprepašćeni. Nel je kršila svako načelo feminizma kojem su nas učili: koristi talenat koji imaš, dosegni što više možeš, razbijaj barijere predrasuda ako ih ima. Vrediš samo onoliko koliko i delo koje stvoriš, i to delo koje stvoriš mora biti jednako onome što stvara muškarac. Možeš da radiš sve što i muškarci, a ostajanje kod kuće sa decom definitivno se nije uklapalo u tu sliku.
Ispada da sam i ja krenula Nelinim stopama. Napustila sam doktorske studije da bih ostala kod kuće sa svojim sinom. Nastavila sam da pišem, ali to nisam činila na štetu svoje porodice koja je rasla i za četiri godine se umnožila za tri sina. Umesto da dane provodim držeći predavanja o Fukou, ili o Čomskom, ili o opštem pisanju, ja stavljam gomile veša na pranje. Podučavam kod kuće; učim dečicu da čitaju i izvode naučne eksperimente sa prikupljenim tubama od rolni toalet-papira. Nosim vrećaste donje delove trenerke i šljampave haljine umesto kratkih sukanja i dugih sakoa. Nemam organsku baštu, ali uzgajam blatnjavi vrt prepun biljaka-mesožderki i heklam šeširiće za svoju decu.
Feminizam je digao ruke od mene, kao i od ostalih domaćica koje poznajem. Feminizam ne vidi naše podizanje dece, još manje sve što ide uz to, kao nešto vredno. Nema slave u tome, nema rušenja predrasuda u brisanju kake, ili u spremanju makarona sa sirom, ili u učenju azbuke. Nema vrednosti ni u dojenju, za koje biste još i pomislili da će biti hvaljeno u feminističkim krugovima zbog korišćenja ženskog tela za nešto što samo žene mogu. Avaj, to je samo kamen oko vrata, kao što kaže Huffington Post: ,,Dojenje je postalo poslednji legitimni ,,ženski posao’’ — jedini preostali argument za podelu poslova na muške i ženske koji dokazuje da je ženi mesto kod kuće sa decom.”
Briga se ne vrednuje. To je posao onih iz senke — kućnih pomoćnica, bolničarki, domaćica — kojima je potreban feminizam da ih uzdigne tako da mogu da pronađu svoje prave talente i svoje pravo ja. Besmisleno je da nas to može činiti srećnima. Implicira se da treba da radimo ono što mi želimo, a mi ne želimo da brinemo o nekom drugom. Kako bismo uopšte mogle da želimo tako nešto? Naša ideja o sreći je apsurdna za moderni feminizam.
Štaviše, feminizam nam govori da se ,,trošimo” u brizi. Čitanje Mačke sa šeširom, spremanje sendviča sa sirom i oslikavanje dečjih rukotvorina je traćenje našeg vremena i talenta. To je svakako traćenje našeg obrazovanja, ako ga uopšte imamo — kao da obrazovanje dolazi uz posebna ograničenja, kao da to nije svačije osnovno pravo, šta god odabrao da radi kasnije. Štaviše, mora da nas je patrijarhalno društvo ubedilo da je biti domaćica dobar izbor, da je to ono što želimo. Moderni feminizam podrazumeva da niko ne bi mogao istinski da želi da radi ono što mi radimo, tj. da stavljamo svoju decu na prvo mesto.
Moji izbori su podjednako zaprepašćujući kao i oni koje je napravila Nel. I ja sam savršeno zadovoljna izborima koje sam napravila. Niko me nije naterao na njih; napravila sam ih svojevoljno. I uprkos tome što sam sama odlučila da živim životom koji me ispunjava i čini srećnom, ja traćim vreme. Ljudi misle da svako može da ostane kod kuće i brine o deci (ne može). Svako može da podučava kod kuće (i opet, ne može). Ono što ja radim svakog dana zvuči kao posao za nekvalifikovanu radnu snagu, i odatle potiče taj osećaj traćenja vrednosti. Ljudi misle, ako svako može da radi ono što ja radim, zašto to ne bih prepustila drugima — vrtiću ili školi — i provela vreme negujući svoj unutrašnji život i podučavajući druge kako da rade isto?
Ali ja ne želim to da prepustim drugima. Meni se dopada moj posao. Nisam domaćica iz pedesetih godina prošlog veka čiji muž očekuje večeru na stolu kada stigne kući. Niko me nije naterao na tu ulogu. Ja sam je sama izabrala. I zbog toga što sam izabrala to ostajanje kod kuće sa decom kao ulogu koja je potpuno u skladu sa mojom vizijom samoostvarenja, i ostvarenja moje dece, tvrdim – da, to je podjednako feministički izbor koliko i svi drugi.
Zagovornica sam dojenja. Provela sam godine učeći žene kako da nose bebe uz sebe u nosiljkama i maramama. Želim da postanem liderka u organizaciji Attachment Parenting International. Želim da držim časove drugim klincima kod kuće. Imam bogat lični život, ali imam i sve ono što me kao feminističku aktivistkinju ispunjava. Samo, očigledno ne onu vrstu koja se izgleda računa. Jer znate, razgovor sa mladim majkama o intoleranciji na mlečne/sojine proteine može da promeni živote. Samo, ne onako kako to zamišljaju tradicionalne feministkinje.
Bila sam feministkinja na postdiplomskim studijama. I sada sam feministkinja. Odbijam da odbacim taj naziv samo zato što drugi tvrde da nemam prava na njega. Prisvajam ga za sebe. Prisvajam ga za sve druge majke koje su odlučile da ostanu kod kuće, koje su donele hrabru, svesnu odluku da brinu o deci u društvu koje obezvređuje i brigu i decu.
Ako feminizam znači pravljenje sopstvenih izbora, priliku da živite u potpunosti ostvaren život bez spoljašnjeg pritiska da radite ili budete nešto, onda smo mi feministkinje. I premda neki dani mogu biti naporni, iako ponekad poželimo da prodamo decu i pobegnemo u Vegas, zadovoljne smo svojim izborima. I naposletku, to je ono što feminizam i znači.
Autorka teksta je Emili Brodbent.
Tekst je prvobitno objavljen na Scary Mommy.
Tekst prevela i prilagodila Nora Gashi.
Leave a Reply