Bilo mi je potrebno neko vreme da shvatim šta znači biti ja u ulozi majke. Uvek sam ponavljala sebi da nikada neću izgubiti sebe u majčinstvu. Moj cilj je bio da ne dozvolim da me majčinstvo poremeti i da ostanem dovoljno jaka da zadržim sve one delove sebe koje sam pažljivo „pronalazila” tokom svojih dvadesetih. Sada, kad se osvrnem, shvatam da su to bila samo moja naivna razmišljanja o tome šta majčinstvo jeste, tj. šta sam tada mislila da će majčinstvo biti. To su bila prirodna razmišljanja koja potiču iz potrebe da se odbranimo i straha od onoga što predstoji. Na dan kada sam otkrila da ću postati majka, osetila sam se kao da sam istovremeno u toplom zagrljaju i da sam upravo razbila glavu o zid od cigala. Shvatila sam da skrećem sa jasno zacrtanog puta na manje preglednu stazu, punu nepoznatog, ali i koliko će ta staza biti jedinstvena.
Ne postoji propisani način za „bavljenje” majčinstvom. Svako ima različita iskustva, i to u mnogo većoj meri nego što bih ja to ikada mogla da razumem. Nekim ženama ono savršeno leži, ali se drugima čini kao da pokušavaju da uguraju okrugli oblik kroz četvrtastu rupu. Više sam naginjala ovoj drugoj grupi, ali se ponekad činilo i da mi ide neočekivano lako. Međutim, za mene je bilo najteže to što sam provela više od dve naredne godine ponovo otkrivajući sebe na svakom nivou. To je bilo putovanje kakvo nikada nisam naslućivala, niti sam mislila da će trajati toliko dugo, putovanje koje je bilo nešto najteže kroz šta sam prošla, putovanje zbog kojeg se osećam blagoslovenom što sam ga iskusila, kao i zbog sebe koju sam otkrila u tom procesu, putovanje zbog kojeg ne bih mogla biti više zahvalna nego što jesam sada.
Mislila sam da će, nekako, celo to putovanje biti vezano za to da zadržim vezu sa svojim starim ja. Pogrešno sam razmišljala da je staro ja ono koje ću želeti da zadržim. Neko vreme i jesam. Želela sam da zadržim delove sebe za koje nisam shvatala da su neverovatno sebični. Želela sam da se držim devojke koja je posmatrala svet kao nešto što pripada samo njoj i sa čim može da radi šta god poželi. Želela sam da zadržim devojku (da, devojku) koja je MISLILA da zna šta želi. Kako sam bila glupa! Ono što sada shvatam je da je majčinstvo odgurnulo tu staru mene na razne divne i bolne načine samo da bih otkrila novu sebe punu ljubaznosti, ranjivosti, požrtvovanja, raširenih ruku, sebe koja prihvata nesavršenosti i čije je srce otvorenije nego što sam ikada mislila da je moguće. Bilo je potrebno vreme da oslobodim staru sebe, da je pustim da nestane u daljini, da se oprostim od nje i da prihvatim da se nije radilo o zadržavanju mog starog ja, već o učenju da prigrlim i volim ovu novu i bolju sebe koju mi je dalo majčinstvo. Kada su žene govorile o gubljenju sebe u tom procesu, želele su da kažu da su naučile kako da otkriju sebe unutar majčinstva i novi oblik koji su njihova srca dobila, da nisu izgubile strasti koje su ih činile sposobnima da budu divne majke. Govorile su o osluškivanju svojih srca čak i u mahnitosti majčinstva i o ponašanju u skladu sa svojim potrebama tako da ne izgube ono što ih je učinilo onakvima kakve jesu na tom putovanju. Sada shvatam da se nije radilo o borbi za zadržavanje starih navika, već o učenju kako da ja budem ja u novom načinu života. Radilo se o prepuštanju i otvaranju sebe tome da pronađem prostor (mnogo prostora) za ovu novu ulogu koju imam i želim u svom životu.
Bilo je trenutaka u kojima bih provodila po čitav mesec, osećajući se kao da je ceo svet protiv mene. Imala sam ,,jadna ja” stav prema životu. To je dovelo do najveće svađe koju smo Majk i ja ikada iskusili u našem braku. On je radio danonoćno na nekom projektu, a ja sam bila mama puno radno vreme, pokušavajući istovremeno da uspostavim ravnotežu između majčinstva i svoje karijere. Bila sam ogorčena zbog vremena koje je provodio nasamo da bi mogao da radi.
Bila sam ozlojeđena na Hejsa za to što me je ,,odvlačio” od posla. Mrzela sam svet, jer je činio da izgleda moguće da se sve to radi. To ni po čemu nije bio svetao period mog života i, zapravo, boli me kad pišem o onome što sam tada osećala. Jednog dana je to sve doseglo vrhunac između Majka i mene. Sve je bilo podstaknuto nečim jednostavnim, npr. da nije oprao suđe, i tada sam počela da shvatam koliko je moje opažanje bilo pogrešno. Izgubila sam sebe u talasima majčinstva, zato što nisam stvorila odgovarajući prostor za tu ulogu u svom životu. To se lako dogodi kad ne postoji plan i kad ne znaš kakvo je tvoje novo ja, ili šta mu je sve potrebno da bi bilo najbolje moguće. Kada pogledam unazad, žao mi je zbog tih osećanja i stvari koje sam govorila tih dana. Omalovažavala sam žrtve koje je Majk podnosio i potpuno izgubila iz vida empatiju koju je trebalo da osećam prema njemu, ali kada za to nema mesta jer ne znate ili ne shvatate kako da saopštite šta vam je potrebno da biste se osećali celom, uopšte nije iznenađujuće što se tako nešto dešava.
Taj dan je sve preokrenuo. Ta svađa je bila prepuna suza i dubokog uviđanja toga kakva sam mogla da postanem da nisam odvojila vreme da pustim tu staru sebe koja je bila mlada, nezrela, naivna i sebična. Mislim da se sve mi kao mame mučimo da odbacimo taj deo sebe u potpunosti. To naše staro ja ima tendenciju da promoli glavu onda kada nismo zdrave ili kada izgubimo ravnotežu sa onim što nam je potrebno da bismo bile najbolje moguće. To nije nešto što se dešava preko noći i ne mislim da staro ja ikada nestane u potpunosti. Znam to, jer ga još uvek osećam u vazduhu kad god mi se život uzburka.
Od tog dana, radim na tome da otkrijem svoje novo ja, svoje novo srce, svoj novi um, svoju novu dušu koja se probudila onog dana kada je taj mališa došao na svet. Naučila sam toliko o tome ko je ta nova ja i koliko sam zahvalna što sam je pronašla. Ona je razlog što sada znam da želim da budem pola vremena mama, a pola vremena preduzetnica u ovom periodu svog života. Ona je razlog što lakše pronalazim lepotu u nesavršenom. Ona je razlog što mogu ovde da pišem. Bilo je potrebno vreme da to uvidim, ali ta nova ja kakvom se sada predstavljam, bila je moguća samo zbog majčinstva. Nijedan drugi veličanstveni trenutak u mom životu nije mogao da me dovede dovde na taj način i, Bože, toliko sam zahvalna zbog toga! Kao što sam već rekla, nekim ženama se to desi ranije, a nekima je za to potrebno više vremena. Ja sam shvatila da previše pokušavam da se držim onoga što je bilo, umesto da prigrlim ono što je napravilo razliku.
Sada razumem na šta su mislile žene koje su mi govorile kako te majčinstvo menja. Bilo mi je potrebno 15 meseci da zaista shvatim tu promenu u sebi, da je prihvatim i prestanem da joj se opirem. Možda je druge mame prihvataju ranije. Možda je činjenica što nam se Hejs dogodio ranije nego što smo očekivali učinila da prihvatanje duže potraje. Možda sam ja samo neko ko se suviše opire. Ne znam, ali zaista verujem da to putovanje i sve što sa njim ide dolazi i traje onoliko brzo koliko i treba. Ono što sam pak naučila, jeste koliko je važno da uvidimo kada je vreme da pustimo od sebe ono što je bilo. Jer, ono što je bilo, sprečava nas da uživamo u svemu divnom što je pred nama, što tek dolazi.
Autorka teksta je Megan Gilger sa bloga The Fresh Exchange
Tekst prevela Nora Gashi
Leave a Reply