Nije lako započeti priču o umiranju. Još teže je dopustiti vremenu da nagriza trag žaljenja, možda još teže ubediti sebe da zaista treba vremena da prežališ. Imam 26 godina, od pre neki dan sam razvedena i samohrana majka sedmomesečne bebe. Ovo je priča o mom samosažaljenju, samopreziru i samooprostu.
Svaki početak ima svoj početak, i taj početak ima svoj početak… Na početku tih nekih početaka, ja sam imala ružičaste naočare, život me nije udario, detinjstvo mi je bilo u redu, igrala sam se, imala prijatelje; roditelji su me štedeli, vaspitali, obrazovali; putovala sam, imala sam hobije i odavno znam šta želim da budem. Tu negde, mislila sam, pronašla sam definitivnu priču i iz te priče postadoh majka, postadoh nekome nešto najbitnije do kraja života.
Ne znam kakva je statistika u vezi sa ovakvim slučajevima u mojim godinama, ali znam da moderna psihologija ne pomaže. Meni takve priče daju vetar u leđa kratko vreme i onda – bum!
Da bismo oprostili, nešto mora da umre
Sjajan naslov, pomislila sam kada sam ga pročitala. Onda je svakim danom nešto u meni zaista i umiralo, postepeno… Kako su pozitivne emocije i poverenje kopnuli iz mene, ostajali su bes, mržnja, prezir, strah, očaj, nestrpljenje, psihička i fizička bol, umor i – praznina. Sve to vreme uz mene je raslo jedno malo biće. Danima je strah postajao veći, a pred ljudima dugo nisam izgledala tako dobro, što mi je bilo izuzetno smešno. Potražila sam i stručnu pomoć, pa i duhovnu.
Znala sam da ne znam ko sam, ne znam gde sam, ne znam više ni gde sam krenula, a tek sam zaplovila u najbitniju ulogu svog života. Noći su možda bile najgore – ne znam kada sam se poslednji put naspavala, ali ne zato što mi ćerka nije dopustila, već slike nekog prošlog života, nešto što više ne postoji, konstantna pitanja i preispitivanje sebe; momenat kada sam sebi prebacivala svaku svoju manu i dodala još koju. Nisam mogla da oprostim. Sebi.
Samo sam shvatila da moram.
U tekstu sa gore pomenutim naslovom redovi su bili posvećeni upravo praštanju. Ne mogu reći, na žalost, da sam još uvek spremna da oprostim drugima, ali sebi opraštam tvrdoglavost, nestrpljivost, momente u kojima sam površna, lenja i nezainteresovana, talente koje nemam, sebičnost i samoobmanu, jer sam pristala na nešto što ne mogu da budem, a to se zaista ne može popraviti.
Opraštam sebi da bih kao majka bila najbolja, da bih se u sopstvenoj koži najbolje osećala; u momentima kada moje dete spava, u momentima kada radim i kada sam sa svojim prijateljima, u momentima kada želim samo da odmorim od svega!
Ne određuje nas ono što nam se događa, nego ono kako mi na to reagujemo
Reagujemo ljutnjom, strahom ili osećajem poniženja, jer se drugi ponašaju grubo ili bezobzirno prema nama, iako znamo da takva reakcija ne vodi ničemu dobrome.
Ovaj tekst sam počela da pišem sa namerom da mi bude lakše i da tako olakšam nekom istu ili sličnu situaciju. Trebalo bi, onda, da prikažem gde sam i zašto potražila pomoć, mada će verovatno neko odmah odbaciti mogućnost zaceljivanja zahvaljujući Bogu (Univerzumu, Alahu, Budi, kome god) i stručnom licu – psihologu.
Verovanje u nevidljivo je oduvek izazivalo oprečna mišljenja, a verovanje u pomoć psihologa u startu izaziva etiketiranje, jer i dalje vlada mišljenje da na seanse ide samo i isključivo „luda“ osoba.
Drage mame (i tate), odlazak kod psihologa predstavlja pravi odabir načina za rešavanje problema, jer traženjem pomoći problemu pristupate proaktivno, preuzimate odgovornost za svoje ponašanje i odlučujete da se sa problemom uhvatite u koštac.
Istina je da određeni postotak problematičnih mesta možete rešiti sami, razgovorom sa svojim ja, sa svojim bićem, mada, moje je mišljenje, da to zavisi i od stepena problematike i jačine ličnosti. Za sebe mogu da kažem da sam informacije uvek „varila” na realnom nivou, nisam uzimala prevelike zalogaje, nisam se precenjivala, zanosila u tolikoj meri da sama sa sobom nisam mogla da izađem na kraj, ali ovog puta je moj um procenio da je pomoć psihologa neminovna. Možda i vaše ocenjivanje unutrašnjeg ja bude presudno za sledeći korak, jer je u pitanju mentalno zdravlje, a kako nam roditeljstvo teče celog života, taj momenat je izuzetno važan.
Kad je reč o Bogu, zaista smatram da je izuzetno isceljujuće izbaciti sav bol iz sebe upravo pred onim u koga najviše verujete (ovde izuzimam Crkvu i izbegavam komentarisanje iste). Na žalost, vera se uzima zdravo za gotovo i najjača je u momentima kada je naš bol najjači. To ja volim da nazovem verovanjem iz koristi. Razgovor u ovoj formi u ovakvom kontekstu zaista pomaže, rezultira mirom. Međutim, problemima tu zaista nije kraj i potrebno je biti dosledan i uporan.
Ne dozvolite da vas zavara momenat. To ne dolazi odmah. Ja tek krećem i biće potrebno mnogo vremena. Krajnji cilj mi je da oprostim svima, jer mama koja ume da uživa u životu i kao takvog da ga prepozna je pozitivna figura koja prenosi radost, ljubav i radoznalost, a isto tako se ponaša i zadovoljna žena.
Autorka teksta je Milica Savić, mama, novinarka i uporno piskaralo o svemu što vidi, razmišlja i oseća.
Leave a Reply