Moja (ne)raspoloženja tokom meseca idu od krajnje euforije do najcrnje depresije. I ja lepo živim sa tim, tačno znam koji deo meseca je pogodan za šta, naučila sam da iskoristim prednosti svake od faza. Da, naročito najcrnja depresija je dobra za sabiranje snaga, sortiranje onoga što mi smeta i planiranje napada na problem. Namerno ne kažem izazov. Problem.
Ono što nisam naučila jeste kako živeti sa svedokom tih promena. Jer moj muž to jako loše podnosi. Jer ne vidi to kao promenu u nivou hormona koja će proći. I pokušava da se uhvati u koštac sa tim i pomogne, a sve što meni treba je malo vremena i prostora da se sama saberem. To vreme je čist luksuz za mame koje su dostupne od kako otvore oči pa dok se ne uspavaju kad deca i obaveze dopuste.
Ali, mi imamo nešto veliko na svojoj strani. Prijateljice. Žene koje znaju bez mnogo priče šta su ragade, mastitis, hormoni koji luduju, grudi koje više ne ulaze u korpe iste veličine, ožiljci koji bole na promenu vremena, usamljenost, izolovanost, nerazumevanje okoline, kivnost na nepravde svih vrsta. I malo podržavajućeg razgovora sa njima je lekovito.
Suprug mi je jednom rekao, da nema sa kim sem mene da popriča o nama, nema ko da mu kaže šta je normalno u braku. Koliko vidim, ima prijatelje sa kojima će da razgovara o poslu, ali im neće poveriti kad u vezi zaškripi, niti će oni njemu.
Vidim po Vuku kako pritisak na njih kreće od malih nogu. Kad zaplače, sluša, plačeš kao neka devojčica, kao da je biti devojčica nešto loše.
Kad traži mamu, čuje jaooooo materina maza, što će ti mama, ti si pravi muškarac.
I tako ne priznaju sebi ni drugima strah, nesigurnost, čitav spektar emocija i dešavanja koje mi delimo i besomučno analiziramo.
Sa prijateljicama razgovaram o postignućima, planovima, okolnostima koje me sputavaju iii o braku odnosno brakovima. Pretresamo, vučemo paralele. Ni ne zastanem da razmislim da li je to fer prema našim supružnicima. Družimo se oduvek, više od pola života, i brak je za nas samo nova faza i pričamo ako se pojavi nešto što nas zbunjuje.
I onda shvatiš da ti je brak i muž i život super, odjednom sve izgleda lepše.
E zato sam juče uživala dok sam čistila prašinu iz moje devojačke sobe. Nema razloga da služi svima kao ostava kad može da posluži za još neko okupljanje. Ne treba mi selo da bih podigla dete, dovoljne su moje divne žene, mama, prijateljice, kume da nam svima bude lakše.
Autorka teksta je Dušanka Jurković sa bloga Samo mame
Leave a Reply