Mame u poverenju: Kad osećaš da nisi dovoljno brižna mama

Draga mama,

Ne možeš i ne treba sve obaveze da završavaš sama, sve vreme. Nemoj ni sve nedoumice ni probleme koje imaš rešavati sama. Piši našem psihološkom savetovalištu „Mame u poverenju” na upoverenju@centarzamame.rs. Naše psihološkinje odgovoriće na tvoja pitanja i nedoumice, kao i pitanja tvog partnera u najkraćem mogućem roku.

Pitanja se u anonimnoj formi dostavljaju uredništvu sajta Centra za mame, kako bismo mogli da ih postavimo na našu stranicu. Pitanja i odgovori su tako predstavljeni da u potpunosti štite privatnost osobe koja postavlja pitanje.

Ove nedelje na adresu našeg savetovališta „Mame u poverenju” stigao je mejl od mame koja oseća da nije dovoljno dobra i brižna mama.

Pitanje:

Znam da ovo pitanje postavljaju sve mame… Ali, da li sam dobra i brižna mama?
Desio se jedan mali peh, zbog koga se loše osećam. Ćerkica i ja smo šetale i u jednom momentu, ne znam kako, pala je, što se kaže, koliko je dugačka i malo ogrebala bradu i okrnjila zubić. Tako se loše osećam i krivim sebe što je čvršće nisam držala za ruku.
Ćerkica ima 21 mesec i baš je energično i aktivno dete, prosto mi treba sva snaga ovoga sveta da je pratim nekad.
Da li sam loša mama što se ovo sad desilo? 😢😢😢
Inače ima dana kada ne znam kako sve izdržavam. Živimo sami nas troje u jednom gradu, a naši bližnji su u drugom. Pomoć nemam. Suprug je uglavnom po ceo dan na poslu, pa smo nas dve uglavnom same…

Odgovor:

Pehovi poput ovog koji ste opisali su sasvim mogući i dešavaju se, uprkos svoj roditeljskoj pažnji i merama predostrožnosti. Što je dete  živahnije, to je veći rizik od nezgode, čak i kada su deca pod budnim okom roditelja koji su skloni super kontroli. Osećanje krivice u ovakvim situacijama nije produktivno. Ono može da ugrozi spontanost u ponašanju i pomeri fokus majke sa deteta na sebe i pokrene proces  samooptuživanja.

Umesto da osećamo krivicu, korisnije je da budemo svesni naše roditeljske odgovornosti, kao i cinjenice da je ona ograničena našim realnim moćima. Ukoliko u svojoj brizi o bezbednosti dece činimo sve što je u našoj moći i ako imamo dovoljno samopoštovanja, dečije nezgode, ako se ipak dogode, verovatno će izazvati neprijatne emocije (strah, strepnju), ali ne i osećanje krivice. Mislim da je Vaša roditeljska strepnja, kako i sami naslućujete, produkt velike opterećenosti, jer Vam nedostaje podrška porodice (suprug mnogo radi, baba-deda servis nije lako dostupan).

Razmislite o mogućim načinima da se rasteretite, da se povežete sa nekim ko Vam je dostupan, a koga biste primili u Vaš mama-dete svet. Da li bi to mogla da bude neka dobra komšinica, prijateljica, kuma, koja bi ponekad pričuvala devojčicu? Za to je potrebno da zbilja verujete da postoje osobe koje bi mogle dovoljno dobro da paze vašu živahnu devojčicu i da im date pravo na “peh” poput onog koji se Vama dogodio. Isto tako je važno da shvatite da ne postoji idealna majka i da je za normalni psihofizički razvoj deteta sasvim prihvatljivo da ona bude “dovoljno dobra”, prirodna, od krvi i mesa.

P.S. Živahna deca se po pravilu manje povređuju, jer razviju spretnost. Ona se ranije osamostaljuju u fizičkom smislu, odnosno nauče da se “čuvaju”.

Svetlana Prodanović, dipl. psihološkinja i porodična psihoterapeutkinja