Zašto je biti mama dovoljno

Govorim o tome da se jednostavno bude mama.

Govorim o ustajanju ujutru, pljuskanju lica vodom, gledanju u ogledalo, uzdisanju, pranju zuba (možda), uzimanju tog deteta i teturanju u kuhinju i sipanju žitarica u činije, ispiranju sudova, ljubljenju u teme, i čekanju da kafa provri.

Nema tu baš mnogo glamura.

Tu si ti. Ti koja daješ sebe. Iz minuta u minut, dok ti nagomilani sati ne stvore dane, koji, nagomilani, čine sedmice, koje, nagomilane, čine mesece, koji, nagomilani, čine godine, koje, nagomilane, čine život. Divan život ispunjen dovoljno običnim majčinskim trenucima.

Nekako se, u ovom izmešanom medijskom svetu stvari koje treba uraditi i mesta na koja treba ići i snova koje treba pratiti, lepota jednostavnog bivanja mamom potpuno gubi.

Biti mama je dovoljno.

Dovoljno je, kažem.

Ponekad želimo da se fokusiramo na one velike stvari i da ih upotrebimo kao meru uspeha. Gledamo sjajne projekte za sajam nauke na kojem je naše dete osvojilo plavu lentu. Ali, iskreno, nedostaju nam sati interakcije i držanja lepka u stiku i traženja stvari i smejanja jednog pored drugog. Želimo putovanja u Diznilend ili lutke American Girl i odbacujemo vreme provedeno u dvorištu. Kultura postavlja lestvicu uspeha, radosti i sreće toliko visoko, da se male stvari, trenuci dovoljnosti majčinstva, gube.

Da li znate šta je bitno?

Ovo.

Pre neki dan, moja petnaestogodišnja ćerka mi je prišla i rekla da joj nedostajem. Da joj nedostajem? Nisam mogla da verujem. Zapravo, bila sam pomalo sumnjičava. Pričala sam joj o odlascima u bioskop, odlascima u jogurt-bar (da li su ta mesta ikada jeftina? Mislim, stvarno, čitava 24 dolara za četiri posudice jogurta sa raznoraznim preteškim prelivima? Kraj kukanja.), zajedničkoj kupovini, odlasku u Starbucks, i svemu tome. Gledala me je i rekla da to nije ono na šta je mislila. Rekla mi je da samo želi da sam tu tokom dana.

Male stvari.

Kao što su, da zaustavim svoje planove lude zauzete majke i posla da bih pogledala grafički dizajn koji je napravila na kompjuteru, i da ga stvarno sagledam i pokušam da cenim njene talente. Da izdvojim trideset minuta da sa njima igram karte za stolom i da ne proveravam sve vreme mejlove na telefonu. Mejlovi mogu da sačekaju trideset minuta. One ne mogu. Da ne brinem previse o vešu i da umesto toga sve to jednostavno pustim i budem zahvalna što imam porodicu za koju perem veš. Samo da budem tu. Da kuvamo zajedno. Da se smejemo. Da se dajem u jednostavnim stvarima.

Majčinskim stvarima.

Stvarima koje se ne veličaju toliko na Pinterestu. To su samo majčinske stvari o kojima pišem i koje veličam. To su stvari koje većina ljudi verovatno neće videti.

Oni ne vide vas koje stojite u kupatilu i prikupljate hrabrost svako jutro. Ne vide vas koje ste samohrane majke bez mnogo podrške. Ne vide neprekidne odlaske do kola i nazad. Ne vide vas koje deset puta izbrojite do deset do podneva. Ne vide vas koje gledate račun u banci i uzdišete i pokušavate da smislite kako da napravite tri obroka sa onim što vam je ostalo u špajzu. Ne vide vas kako ulazite u direktorovu kancelariju, doktorsku ordinaciju, kuću prijatelja i branite svoje dete.

Ne vide flastere zalepljene na kolena. Poljupce u čelo uveče. Jastuke pomerene na pravi način i ćebad ušuškana baš onako kako je traženo. Slaganje i slaganje i preslaganje veša. Suze koje vas peku u očima dok nastavljate sa radom. Večere skuvane na šporetu. Trenutke smejanja glupostima. Očetkane kose vezane u konjske repove. Molitve za izgubljene tinejdžere. Molitve za bebe. Noći prespavane u stolici držeći bolesno dete. Dane u kojima je kuća u haosu, ali vi čitate knjige. Hrabar osmeh na vašem licu kada ste iznurene.

Te stvari su bitne.

Te stvari su male stvari koje se nagomilavaju.

Ja kažem da su te stvari dovoljne.

Ne budi iznurena, draga majko, pokušavajući da održiš korak sa planom super-mame.

Zapravo, ne postoje super-mame – ta super-mama koja sve konce drži u rukama je samo obmana. Postoje prave mame. Prave, autentične mame koje priznaju da ne drže sve konce u rukama, ali nastavljaju da se bore. Uplašene i umorne mame koje nastavljaju da se bore. Mame kojima je dosta borbe sa njihovim klincima po ceo dan. Mame poput tebe i mene koje se ponekad osećaju izgubljeno u svetu površnih postignuća.

Majka ne počiva na spoljašnjem savršenstvu. Majka je osoba, žena, baš kao ti. Žena sa klincima o kojima brine i koje voli, i koja se ponekad pita kako ih uopšte voli, jer je izluđuju, ali ih ipak voli. Ona se bori, daje, moli, radi, i ne odustaje ni onda kada poželi da baci peškir u ring.

To si ti. Danas. Sutra. Juče.

Ja kažem da je to dovoljno. 

Tekst je sa bloga Finding Joy prevela Nora Gashi.