Da li je roditeljstvo nespojivo sa studiranjem? Je li neočekivano dete nužno znači da nikad nećete diplomirati? Koliko je zaista teško vratiti se na fakultet posle višegodišnje pauze i da li je suludo upisati fakultet sa – recimo – četrdeset i pet godina? A da oba roditelja istovremeno uče školu, rade i gaje dete?
Pred vama je prva priča iz serijala ’Kad mama studira’, niza autorskih tekstova mama koje su u Srbiji uspele da se visoko školuju u najrazličitijim uslovima i strukama. Cilj ovog serijala je dvostruk. S jedne strane, želja nam je da skrenemo pažnju na glavne izazove sa kojima se majke-studentkinje susreću i otvorimo razgovor o tome kako se majkama može pomoći da nastave i završe školovanje. S druge se nadamo da će ove priče podstaći žene da ne odustanu od želje da uče i steknu diplomu — iako su se našle u ulozi majke.
Prva nam o svom iskustvu piše Ana.
Početak: dve tvrdoglave crtice
Uloga mame od nepune dvadeset i tri godine otpočela je u mom životu onog dana kada sam rukama drhtavim od uzbuđenja podigla pločicu na kojoj su se nepogrešivo ukazale dve tvrdoglave crtice. Crtice spremne da se pretvore u nekoga koga ću snažno, istinski zavoleti istog trenutka kada ga ugledam – i povedu me putevima kojima nikada nisam mislila da ću ići. Ni da mogu da idem.
Svoju prvu ćerku rodila sam u avgustu 1998. godine. Davno je to bilo… i drugačije. Potpuno drugačije nego sada.
Prvi put mama: ni iskustva, ni stručne podrške
Sa svojom najskorijom, četvrtom bebom imala sam svesrdnu pomoć jedne divne patronažne sestre od prvog dana kod kuće – ali pre mnogo godina, pošto sam rodila svoju prvu tananu mrvicu, niko nas iz patronažne službe nije obišao punih nedelju dana. Tek jednog dana, nenajavljeno se na vratima pojavila žena koja je ušla, pregledala moju devojčicu, dala mi savet da budem smirena – jer je beba mirna samo kad je majka smirena – a zatim se se pokupila, izašla i više nikad nije vratila.
Bebi sam pupčić čistila kako sam umela, onako kako su mi na otpustu iz porodlilišta časkom pokazali, u brzini, gotovo u prolazu… I nije joj dobro zarastao, pa su moje prve roditeljske muke bile svakodnevno vođenje bebe u ustanovu gde su joj stručno previjali pupak, umesto da kao drugi studenti učim pred ispite.
Mama radi i studira
Italijanski jezik i književnost upisala sam dok sam radila kao radio-voditeljka i novinarka u jednoj velikoj beogradskoj medijskoj kući, a nepredviđena uloga mame zadesila me je na trećoj godini fakulteta. Nisam nimalo brinula da li ja to mogu. Slepo sam verovala u svoj izbor i nadala se dobrom ishodu.
Samo mesec dana posle porođaja položila sam uslov i upisala četvrtu godinu. Bila sam tako ponosna na sebe. I na nju – bebu, koja mi je dozvolila da učim u periodima dok je spavala. Nijedna moja beba, a rodila sam kasnije još tri, nije spavala kao ona: beba studentkinje koja je neplanirano postala mama. Svakog dana, tačno u podne, tako precizno da sam i sat mogla da navijam prema njoj, moja dobra beba bi zadremala i spavala čvrstim snom naredna tri, tri i po sata. Kao da je znala da mama mora da uči. Kao da mi je svesno pomagala i shvatala da i njena budućnost zavisi od toga.
Usklađivanje obaveza i odnos okoline
Muž je radio i, kada bi došao s posla kući, nije bilo više vremena za učenje. Kao da sam tada jednostavno prestajala da budem student. Jesam imala moralnu podršku, ali onu pravu, da se neko fizički angažuje oko deteta kako bih ja mogla da učim, ne sećam se da sam imala. Veliko olakšanje stiglo je tek sa bebinim polaskom u vrtić. Kao redovan student, lako sam upisala dete u državni vrtić i plaćala ga u umanjenom iznosu. To mi je mnogo značilo, ali sam zato plakala svaki dan pošto bih je ostavila u jaslama, razmišljajući da li sam, zato što još studiram, lošija majka od drugih.
Pritom se, iako sam dobila više vremena za učenje, moje studiranje neočekivano produžilo zbog jednog nepoloženog ispita sa treće godine.
Moji profesori nisu znali da sam u međuvremenu postala majka. Samo sam jednom jednom – pošto su me po ko zna koji put dve famozne profesorke oborile na pomenutom ispitu – više iz rastućeg očaja nego iz želje da mi progledaju kroz prste, na konsultacijama kod drugog čuvenog profesora kazala da ne vidim kraja bezuspešnom polaganju i da u taj ispit više ne mogu da ulažem vreme jer imam dete i druge obaveze u životu. On me je ispitao da utvrdi jesam li sam zaista naučila koliko se očekuje, pa me samo nemo pogledao i klimnuo glavom. Na sledećem polaganju, pojavio se sa prevodom koji sam uradila s njim na konsultacijama, ispod kog su bili njegovi komentari, i uručio mi ga pred onim profesorkama. Bio je to njegov način da mi pomogne – nezaboravan, nesebični čin velikog profesora koje je želeo da svoje znanje prenese i podeli sa mnom. Upravo mi je on dao snagu da taj ispit iz sledećeg pokušaja položim i nastavim put ka diplomi.
Trnovit put do diplome
Vremena za dete imala sam zahvaljujući angažovanju u medijima gde nisam imala fiksno radno vreme – mada zato ni fiksnu platu. Godine su prolazile i sve sam ređe davala ispite, ali sam i dalje na pitanje čime se bavim uporno odgovarala da studiram.
Rastala sam se od supruga i nastavila dalje sama. U stvari, nikada nisam bila sama. Uvek sam imala nesebičnu podršku roditelja koji nikada, apsolutno nikad, ni na trenutak, nisu dopustili da se osetim kao samohrana majka. Moja majka je tada još radila i nije mogla da mi pomogne sa čuvanjem deteta, ali je zato za sve ostalo bila i ostala – neprevaziđena. I za večernje kupanje bebe u početku, i za finansijsku pomoć, i za ono najbitnije: bezgranično pružanje ljubavi, kako meni, tako i novom biću koje je ušlo u naše živote. Za nju se podrazumevalo da ću fakultet završiti. Iako se odužilo. Iako sam tražila posao. Iako sam se razvela i vratila kod njih.
U celom tom vrtlogu, moja je devojčica, spontano, gledajući majku zakopanu u rečnike i milion papira, sa samo tri godine naučila da piše svoje ime i nepogrešivo rastavlja reči na slogove. Na sreću, diplomu sam stekla pre nego što je počela da piše sastave.
Danas: srećan brak i još tri deteta
Sada ta mala devojčica ima dvadeset godina i i sama je student. A tu je i još jedna beba. Da, u međuvremenu sam našla novu, pravu ljubav. Nekima to ne uspe iz prvog pokušaja.
Posle svega, mislim da me je upornost dovela do diplome. Čvrsto stajanje na zemlji, neodustajanje i nepokolebljivost na kraju uvek čoveku donesu način i vreme da ostvari prave ciljeve.
A moja prva beba i ja svašta smo zajedno prošle. I studiranje, i menjanje poslova, i jedan slučajni otkaz, i razvod, i odrastanje, i sazrevanje, i tatinu novu porodicu, i konačno – diplomu. I stalni posao, i pravu ljubav, i novi brak, i novu bebu, i novu školu, i novu sredinu, i tešku životnu situaciju, i smrt voljenih osoba, i novu selidbu, i opet bebe…
I volimo se. Bezgranično se volimo. I svađamo se. Naravno da se svađamo. Onako kao što se majke i ćerke uvek svađaju. Kada veče pred ispit izađe u provod – onako kako ja nikad nisam. Kada neće da čuva bebu, kao što sam ja čuvala nju. I naročito kada ne želi da uči za ispit, a ima sve vreme ovog sveta…
Eto, baš sada ne znam kako da joj kažem da će jedne majske večeri morati da ostane kod kuće sa bebom, koja će biti dovoljno velika da se ponekad uspava bez mame, kada mama bude otišla na koncert jednog poznatog violiniste…
***
Autorka teksta je Ana Zec-Kuntić, zaposlena u banci, koja živi i radi u Beogradu
Serijal uredila Blaga Lazić
Serijal „Kad mama studira” pokrenuo je i sprovodi Centar za mame, udruženje građana čija je vizija Srbija u kojoj mame nisu diskriminisane, gde je njihov značaj za zajednicu i društvo prepoznat i gde svaka mama ima mogućnost da ostvari svoj pun ljudski potencijal. Serijal medijski podržava portal Žena.
Leave a Reply