Nema stipendije nakon zamrznute godine

Mame-studentkinje susreću se sa brojnim izazovima. Rastrzanošću između obaveza –porodičnih, studijskih i, često, poslovnih. Nedostatkom novca. Nerazumevanjem okoline, a nekad i najbližih. Duševnom i telesnom iscrpljenošću. A, nažalost, mnoge uz sve gorenavedno nailaze i na prepreku u vidu državne administracije, pa čak i fakultetskog kadra. Nekada su to samo neprimereni komentari profesora da supruga i majka nema šta da traži na studijama. Nekada je to odbijanje da se diploma uruči ženi s detetom u naručju, jer je došla deset minuta po isteku vremena rada sa strankama. A nekada su u pitanju nedorečena pravila u tumačenju bahatih činovnika.

Dvanaesta priča serijala ‘Kad mama studira‘ govori o odličnoj studentkinji koja je učinila sve u svojoj moći da zaradi stipendiju – ispunivši uslove onako kako su joj na fakultetu objašnjeni – da bi na kraju ipak ostala bez nje. O svom iskustvu piše nam Aleksandra.

Nema stipendije nakon zamrznute godine

Želela bih da podelim jedan deo svoje priče u nadi da će se nešto promeniti, ne samo za sve mame-studentkinje, već i za sve one studente koji su nakon zamrznute godine (bilo to zbog rođenja deteta, služenja vojnog roka, loše finansijske situacije ili zdravstvenih problema) ostvarili uspeh i ostali uskraćeni za zasluženu nagradu.

Razgovor sa predstavnikom Ministarstva

“Zamrznula sam jednu godinu zbog trudnoće i rođenja deteta, ali to je bilo posle redovno završene prve godine studija. Nakon toga sam redovno završila drugu godinu i imam prosek 9,00. Zašto nemam prava na stipendiju?” upitala sam gospodina iz Ministarstva prosvete.

“Molim Vas, mi ovde govorimo o efikasnosti studiranja. Ne možete da zamrznete godinu, pa da tražite stipendiju. Kakvo Vam je to efikasno studiranje?” odgovorio mi je grub glas preko telefona.

Ove reči i dalje odzvanjaju u mojim ušima svaki put kada upišem novu ocenu u indeks. Kakvo mi je to efikasno studiranje? Pa ispričaću vam.

Prva godina: trudnoća i borba za stipendiju

Studije na Elektronskom fakultetu u Nišu upisala sam 2014. godine. Već na početku drugog semestra saznala sam da sam trudna. Nastavila sam da pohađam predavanja i polažem ispite sve do osmog meseca trudnoće. Poslednji sam ispit čak ponovila jer sam prvobitno dobila sedmicu, a osmica mi je bila potrebna za prosek 9,00 i – kako sam tada mislila – pravo na stipendiju.

Nažalost, i drugi put sam dobila sedam. Zbog sve bližeg porođaja nije bilo vremena da polažem ispit i treći put, pa sam zato prvu godinu završila očistivši sve ispite i ostvarivši prosečnu ocenu od 8,90. Iako znam da se neki studenti ne libe da traže ocenu na poklon, ponos i pravdoljubivost nisu mi dozvolili da profesoru objasnim svoju situaciju. Umesto toga, odlučila sam da ću uzeti studentski kredit.

Povratak studijama uz studentski kredit

Nakon porođaja jedne zamrznute godine, redovno sam upisala drugu godinu studija na smeru Računarstvo i informatika. Prijavila sam se za studentski kredit i isprva bila odbijena. Napisala sam žalbu, ona je prihvaćena i, pošto mi je kredit konačno odobren, najavljeno mi je da ću svake godine morati da pišem žalbu da bih ostvarila pravo na kredit. Uz sve to, jedna rečenica u uslovima mi je privukla pažnju, pa sam se za razjašnjenje obratila Univerzitetu u Nišu.

Naime, u uslovima za oslobađanje od vraćanja studentskog kredita stoji: bez ijedne izgubljene godine tokom studija. Pitala sam Univerzitet da li posle jedna zamrznute godine i dalje ispunjavam taj uslov i dobila potvrdan odgovor. Zato sam uzela kredit, ali – razočarana zbog propuštene stipendije – bila sam rešena da ću je za sledeću godinu zaraditi, sa sve bebom u jednoj ruci, a knjigom u drugoj! Tu godinu završila sam sa prosekom 9,00.

Treća godina i uskraćena stipendija

Treću godinu studija upisala sam redovno i prijavila se na konkurs za studentsku stipendiju. Odbili su me, ali sam pomislila da je situacija ista kao i prethodne godine sa studentskim kreditom. Napisala sam žalbu, navodeći “verovatnu grešku računara prilikom obrade podataka”, ali sam opet odbijena. Čitala sam konkurs iznova i iznova, ne shvatajući o čemu je reč.

Ponovo sam se obratila Univerzitetu, gde mi je objašnjeno da u uslovima stoji da se stipendija izdaje samo studentima bez ijedne izgubljene godine tokom studija.

„Pa čekajte, prošle godine kada sam pitala da li ću morati da vratim studentki kredit zbog istog tog uslova, rekli ste mi da taj uslov ispunjavam – a sada ga odjednom ne ispunjavam?!” pobunila sam se.

Gospođa mi je odgovorila da to već nije do nje i da o tim pitanjima ona ne odlučuje.

Administrativna protivurečnost – dva tumačenja istog uslova

Rešila sam da pozovem Ministarstvo prosvete. Gospodinu koji se javio, a nije se predstavio, objasnila sam kako sam zbog očigledne greške i protivurečnosti u štampanom konkursu dovedena u zabludu: ne samo da sam se mučila cele prethodne godine da bih ostvarila potreban prosek već sam na kraju ostala i bez kredita jer mi nije bilo dozvoljeno da se prijavim na oba konkursa. O diskriminaciji i ljudskim pravima, a na kraju i moralnim obavezama, nisam ni pokušala da govorim.

Kako naša država podržava mame-studentkinje i tate-studente? Tako što im oduzima pravo na stipendiju zbog zamrznute godine? A, što je gore, kako je neko ko je zbog teške bolesti zamrznuo jednu godinu studija, a posle toga svoje uspehe nastavio, zaslužio da mu se oduzme pravo na stipendiju? Je li ležeći u bolničkom krevet s knjigom u ruci „neefikasno studirao”?  

“Nisam znao za tu kontradiktornost u konkursu, ali vidim šta govorite. Videću sa kolegama, pa ću Vas pozvati. Doviđenja.”

Tu se telefonski razgovor završio, a poziv mi nikada nije uzvraćen.

Kraj studija se bliži, a sistemska podrška za roditelje-studente?

Trenutno sam na četvrtoj godini studija. Prosek mi je 9,03 i ostalo mi je svega šest ispita da do diplome. Nadam se da ću završiti u roku i da neću morati da vraćam studentski kredit uzet na drugoj i četvrtoj godini. Beba s početka priče već je divni dečak od 3 i po godine i voli da ponavlja rečenice za mnom dok učim.

Moji profesori verovatno i ne znaju da imam dete jer to nikada nisam pomenula. Nikad nisam zatražila nikakve olakšice zbog toga što sam majka. Jedino što jesam tražila bilo je da imam jednaka prava kao i ostali studenti – a to nisam dobila. Ipak, ostaje mi nada da će ova priča stići do pravih ušiju i dovesti do promene: da će studenti u sličnim okolnostima dobiti ne samo jednaka prava već i dodatnu pomoć.

***

Autorka teksta je Aleksandra Krčić, studentkinja iz Negotina

Serijal uredila Blaga Lazić

Serijal „Kad mama studira” pokrenuo je i sprovodi Centar za mame, udruženje građana čija je vizija Srbija u kojoj mame nisu diskriminisane, gde je njihov značaj za zajednicu i društvo prepoznat i gde svaka mama ima mogućnost da ostvari svoj pun ljudski potencijal. Cilj ovog serijala je dvostruk. S jedne strane, želja nam je da skrenemo pažnju na glavne izazove sa kojima se majke-studentkinje susreću i otvorimo razgovor o tome kako se majkama može pomoći da nastave i završe školovanje. S druge se nadamo da će ove priče podstaći žene da ne odustanu od želje da uče i steknu diplomu — iako su se našle u ulozi majke. Serijal medijski podržava portal Žena.