Trenutak zahvalnosti

Šta nam je potrebno

Želim da podelim sa vama nešto što se sinoć dogodilo u mojoj porodici, a što mislim da bi i vama moglo biti od koristi.

Proteklih nekoliko sedmica bile su pomalo stresne za mene i moju širu porodicu. Nedavno sam sa svoje dvoje dece otputovala u Vašington da posetim dalju rodbinu. Provele smo tamo neko vreme i bilo nam je sjajno. Juče smo se vratile, nakon nekih pet sati vožnje. Stigle smo kući oko 19.30. Bila sam iscrpljena od vožnje, a i nisam dobro spavala prethodne noći.

Zato sam rekla svojoj deci: ,,Hej, treba mi vaša saradnja. Molim vas da operete zube i same se spremite za spavanje. Molim vas, uradite što tražim od vas.” Tako su i uradile.

Možete li da me saslušate, molim vas?

Tokom protekle sedmice, moje mlađe dete od pet godina kmezalo je i tepalo kao beba. Rođaka koju smo posetile pitala me je o čemu se radi. Objasnila sam joj da je, ponekad, vraćanje na bebeće tepanje i ponašanje pokazatelj da deca imaju neku neispunjenu potrebu. Dok je bila beba, obraćali smo pažnju na nju kada plače ili guče. Uvek smo joj odgovarali, a sada, kada moje dete ima pet godina, ona mnogo toga radi samostalno! Pere zube, oblači se i kupa, potpuno sama. Bebeći govor je njen način da kaže: ,,Treba mi tvoja pažnja i jedini način na koji mislim da mogu da je dobijem jeste da se ponašam kao beba.’’

Proteklih nekoliko sedmica bila sam rasejana i fokusirana na sve ono što se događalo sa našom porodicom, te nisam obraćala toliko pažnje na svoju decu.

Noćni posetilac

Dakle, otišle su na spavanje, a moje starije dete koje ima skoro sedam godina izašlo je iz svoje sobe plačući i govoreći: ,,Potrebna si mi, plašim se.” Imala sam vrlo malo strpljenja sinoć. Udahnula sam duboko, pokušavajući da ostanem nepokolebljiva i rekla: ,,U redu, dušice, moraš da ideš na spavanje. Treba da počistim još par stvari i popeću se. Molim te, samo idi u krevet.” A ona je insistirala: ,,Ne, možeš li, molim te, samo da dođeš u krevet sa mnom? Potrebna si mi.”

Počistila sam sve što sam brže mogla i vratila se do njene sobe. Pomislila sam, neću da legnem sa njom. Stvarno sam se zainatila. Pomislila sam, neću da legnem, samo ću posedeti tamo.

Ona se vratila u krevet. Uzela sam telefon, slala sam poruke i gledala Fejsbuk, ili šta već inače radim, kada se ona nagnula i rekla: ,,Hoćeš li da dođeš i legneš pored mene?” I tada sam je poslušala. Ostavila sam telefon i legla pored nje. I bio je tako dobar osećaj udahnuti duboko, što mi je zaista bilo potrebno, i leći pored nje. Onda je ona tiho kazala: ,,Možeš li, molim te, večeras da spavaš sa mnom?”
Sve što sam zaista želela bilo je da spavam u svom krevetu. Putovale smo i spavale u tuđem krevetu pet dana. Moj muž nije bio kod kuće, bio je na putu. Stoga sam predložila: ,,Zašto ne dođeš da spavaš u mojoj sobi?”, i ona je došla.

Trenutak zahvalnosti

Brzo je zaspala. Ja nisam, trebalo mi je više vremena. Dala mi je ruku i tako smo se onda držale. Dok smo se držale za ruke, prošla sam kroz sve one stvari oko kojih sam se nervirala proteklih par sedmica, šta sam osećala, šta se dešavalo, o čemu sam razmišljala, kako sam se osećala… i zaplakala sam. Nisam je probudila, srećom; samo smo se držale za ruke. Bio mi je divan taj trenutak mira, tišine i spokoja sa njom.

U tom trenutku, nisam znala ko koga drži za ruku, ja nju ili ona mene. 

To je bilo ono što mi je u tim trenucima bilo potrebno. Nekako se dogodilo da nisam oslušnula sebe, da bih sama sebi rekla: ,,Marija, skrasi se, smiri se, udahni duboko, pričuvaj se.” Ali mora da je moje dete znalo šta mi je potrebno, jer me je pitala, molila me: ,,Molim te, dođi sa mnom, plašim se.” Rekla je sve one stvari koje nisu imale nikakve veze sa njom, već je nekako znala, sam svemir je znao da su meni bile potrebne u tom trenutku.

Bilo mi je potrebno to vreme. I zahvalna sam na njemu. Zahvalna sam što mi je dala ruku i samo me držala.

Autorka teksta je Maria Sanders. Tekst je prevela Nora Gashi.