Moja mama je BORAC

Šta činiti kada život malo-malo pa vas obori na kolena? Kada udarci stižu i od onih koji treba da vas štite i neguju? Kad su vam, posle dugog, napornog rada, snovi gotovo nadohvat ruke najednom grubo otrgnuti? 

Ako pitate Mariju, verovatno će vam kazati: padnete, bolujete i tugujete… pa ustanete i nastavite dalje. Ova majka dvoje dece, uspešan vojnik i višestruko nagrađivana studentkinja oličenje je čoveka koji se jednostavno ne da slomiti. Iako joj je život udelio prilično surove izazove ona je u sebi i svojim najvećim ljubavima — mužu i deci — iznova i iznova nalazila snagu da se bori. I da uspe. Pred vama je devetnaesta i poslednja priča serijala ‘Kad mama studira‘.

Moja mama je BORAC

Prvi san: medicina

Od najranijeg detinjstva želela sam da se bavim medicinom – da pomažem ljudima u njihovim najtežim trenucima. Kada je došlo vreme da upišem srednju školu, izbor je bio jednostavan: medicinska ili ništa. Pod pritiskom oca, međutim, nisam upisala smer za medicinske sestre i tehničare, kako sam želela, već za fizioterapeutskog tehničara.

Mrzela sam svaki dan proveden u učenju o masaži i kineziterapiji, ali sam i dalje bila dobar đak, uvek među najboljima u odeljenju. Nisam odustajala od svog sna, iako je on u međuvremenu porastao: sada sam želela da upišem Medicinski fakultet. Iz nekog razloga, moja me razredna nije podržavala. Naprotiv. Koristila je svaku priliku da se pred čitavim odeljenjem podsmeva mojoj, po njenim rečima, potpuno nerealnoj želji. No ja sam medicinu ipak upisala.

Upisala i stigla do treće godine. A onda su godine pritiska, visokih očekivanja okoline i borbe sa vetrenjačama uzele danak. Nisam mogla dalje, ni fizički, ni psihički. Vratila sam se kući u nadi da je moje odsustvo sa studija samo privremeno. Meseci su, međutim, prolazili, a život me je ubrzano vodio u drugom pravcu. S vremenom je postalo jasno da će medicina ostati moj najveći neostvaren san. Upoznala sam sjajnog momka i, dve godine kasnije, on je zvanično postao moja druga polovina.

Mama-vojnik

Usledile su prvo moja borba sa teškom depresijom jer nisam mogla da zatrudnim, pa visokorizična trudnoća, i na kraju povlačenje po sudu sa suprugovim ocem, koji nas je usred zime isterao iz kuće. Ipak, muž i ja smo zajedno sve te nedaće prevazišli. A kada sam, svesna da je medicina daleko izvan mog domašaja, poželela da ostvarim svoj drugi veliki san i postanem vojnik, moj divni suprug me je i tu potpuno podržao.

Na dobrovoljno odsluženje vojnog roka otišla sam kad je mom mališi bilo svega 14 meseci, a meni 29 godina. Sve su starešine i vojnici bili mlađi od mene, ali to me nije sprečilo da budem odličan, više puta pohvaljivan, vojnik. Zbog uspešnog vojnikovanja ponuđeno mi je da budem izviđač na Ognju, što bio ujedno bio prvi put u ovom delu Evrope da se žena nađe na tom položaju. Došlo je, međutim, do promene propisa i zbog dioptrije mi je ta pozicija ipak uskraćena. Za mene je to bio veliki udarac. Osećala sam se duboko poraženo i sasvim izgubljeno. Snagu da se ne slomim dali su mi moji muškarci: suprug i sin – moj mališa koji je bio toliko napredan da je u vrtiću bio poznat kao “mala enciklopedija”.

Drugo dete i povratak studijama

Onda sam, poluslučajno i neočekivano lako, ponovo zatrudnela. Dobili smo još jednog batu i život je nekako tekao ustaljenim tokom – do proleća 2016, kada sam, sasvim slučajno, saznala da je u mom gradu otvorena Visoka medicinska škola sa smerom Zdravstvena nega. Niko nije znao da sam spremala prijemni sa bebom na krilu. Niko, dok supruga i rodbinu nisam obavestila da od oktobra postajem student i pitala ih bi li mogli da se dodatno angažuju oko dece.

Moja mama i baka oduševljeno su pristale da čuvaju bebu kada god se suprugove smene i moja predavanja podudare. A ja sam zapela. Učila sam uz “Patrolne šape”, išla u školu bolesna i neispavana, takmičila se znanjem sa kolegama 15 godina mlađim od sebe, borila se za pravdu i jednaka prava za mlađeg sina, koji ima smetnje u razvoju. I trud se isplatio. Visokim prosekom zaradila sam državnu stipendiju i nagradu škole za najboljeg studenta godine – tri puta zaredom. U maju ove godine primila sam nagradu Udruženja medicinskih radnika Srbije za najbolje studente zdravstvene nege u Srbiji.

Tokom čitavih studija nisam ni očekivala ni dobila nikakve privilegije zbog toga što sam mama, pa ni mama deteta sa smetnjama u razvoju, koje zahteva veliku količinu energije, vremena i strpljenja. Većina profesora me je tokom protekle tri godine podržavala i javno hvalila – osim rukovodica studijskog programa, kojoj su, iz nekog razloga, od prvog dana smetale moje godine, znanje i ogromna želja za uspehom. Bilo kako bilo, konačno sam, u svojoj 36. godini, shvatila da prepreke mogu da budu odlična odskočna daska i dokazala i sebi i drugima da JA MOGU.

***

Marija je diplomirala početkom jula ove godine – prva u generaciji, kao student generacije – i trenutno odrađuje pripravnički staž u Opštoj bolnici „Dr Laza K. Lazarević“ u Šapcu, na odeljenju Interne medicine.

***

Autorka teksta je Marija Marković, diplomirana medicinska sestra iz Šapca

Serijal uredila Blaga Lazić

Serijal „Kad mama studira” pokrenuo je i sprovodi Centar za mame, udruženje građana čija je vizija Srbija u kojoj mame nisu diskriminisane, gde je njihov značaj za zajednicu i društvo prepoznat i gde svaka mama ima mogućnost da ostvari svoj pun ljudski potencijal. Cilj ovog serijala je dvostruk. S jedne strane, želja nam je da skrenemo pažnju na glavne izazove sa kojima se majke-studentkinje susreću i otvorimo razgovor o tome kako se majkama može pomoći da nastave i završe školovanje. S druge se nadamo da će ove priče podstaći žene da ne odustanu od želje da uče i steknu diplomu — iako su se našle u ulozi majke. Serijal medijski podržava portal Žena.