Drage mame, ne možemo i dalje da se pretvaramo da ovo funkcioniše

Dosta mi je pretvaranja. Što se više udaljavam od modaliteta emocionalnog opstanka (u kojem sam živela više od deset godina) i što više majki gledam, podržavam i rastem uz njih, to u meni jasnije plamte sledeće istine:

1. Savremeno majčinstvo u Americi (i mnogim drugim razvijenim državama) nije samo stresno i preopterećujuće, već označava i rađanje potpuno novog oblika ugnjetavanja. To ugnjetavanje se sastoji od nametanja kulturnih normi i naracija koje čine da se majke osećaju obeshrabreno i neadekvatno, te otežava njihov razvoj.
2. Pretvaranje da je sve u redu i preuzimanje na sebe prevazilaženja naših okolnosti (nerealnih očekivanja, konstantnih stresora i naših duboko nezadovoljenih potreba) zarad dobrobiti naše dece i očuvanja našeg identiteta ,,dobrih majki’’ plemenito je i pokatkad neophodno, ali održava te nove oblike ugnjetavanja. Time što ,,držimo korak’’ sa status kvo majčinstvom i omogućavamo našoj disfunkcionalnoj kulturi da određuje kvalitet naših života, nesvesno postajemo saučesnice u sopstvenoj patnji i ograničavanju.  

Pre mnogo godina, sanjala sam san zbog kojeg sam sagledala mnoge svoje frustracije u drugačijem svetlu.

U tom snu, nisam imala noge, već samo proteze, od kukova nadole. Bez obzira na moj invaliditet, primoravali su me da se penjem uz strmu i opasnu planinu. Od mene se očekivalo da mogu uz nju da se popnem sama. Pritisak je dolazio od desetina ljudi oko mene od kojih sam mnoge poznavala i volela. Svi oni su imali noge. Svi su buljili u mene, pitajući se zašto toliko oklevam da krenem. Bila sam zbunjena, dezorijentisana i preispitivala sam sopstvenu moć rasuđivanja. Osećala sam se ljutito, neshvaćeno i potučeno do nogu pre nego što sam uopšte i krenula. Nije bilo bezbedno da se penjem na planinu, znala sam to. Nisam bila dobro opremljena i moj invaliditet me je sprečavao da uradim ono što se od mene tražilo, ali ipak se činilo da svako oko mene misli da nešto nije u redu sa mnom jer uopšte dovodim u pitanje to što se od mene traži.  

Tokom godina koje su usledile nakon tog sna, ista slika mi se iznova i iznova vraćala dok sam radila sa mamama. Klijentkinja bi mi opisala svoje životne okolnosti i završila nečim poput: ,,Ne znam šta nije u redu sa mnom,” ili ,,Na toliko načina sam pokušavala da to poboljšam, ali se i dalje ne osećam uspešnom ni u jednoj životnoj oblasti,” ili ,,Radim do iscrpljenosti, a i dalje sjebavam stvari.” 

Stotine bistrih, kreativnih, posvećenih, srčanih majki sa kojima sam razgovarala tokom godina ne osećaju samo da ih je život preopteretio; one osećaju i da ih je pokorio. Od njih se traži da se penju na planine same sa protezama umesto nogu. 

Sva je prilika da, kada čujete reč ,,ugnjetavanje’’, ne zamišljate sopstvenu stvarnost, već stvarnost neke sirotice.

Žene pionirke sa nasilnim muževima su bile ugnjetavane. Ropkinje su ugnjetavane. Majke primorane da ekonomišu sa hranom koju dele svojoj deci, a ipak ne mogu da im utole glad, su ugnjetavane. 

Ali ne ti i ja. Jer, ti i ja smo slobodne. 

(Stvarno osećaš to, zar ne, mama? Sigurna sam da si se jutros, kad si se probudila, osetila baš ,,slobodnom’’.) 

Po definiciji, međutim, ugnjetavanje nije ograničeno na ,,sprovođenje autoriteta ili moći na tegoban, okrutan ili nepravedan način.” Ono je definisano i kao ,,osećaj da ste teško opterećeni, psihički ili fizički, nevoljama, nepovoljnim uslovima, anksioznošću, itd.” 

Evo još jedne definicije:

Ugnjetavanje je kada jedna ili više osoba u poziciji moći kontroliše one manje moćne na surove i nepravedne načine.

Anksioznost? Teško opterećenje? Nepovoljni uslovi? To opisuje iskustva većine majki koje poznajem. Surovost, nepravda i kontrola od strane moćnijih nisu uvek tako očigledne, ali kada se sruše mitovi, one se otkrivaju kao glavni faktori u igri savremenog majčinstva. One nisu izumrle sa našim prabakama, samo su promenile oblik:  

• Nije samo pitanje loše sreće to što je postporođajna podrška u tako ozbiljnom manjku u našoj državi; okrutno je to što se od novopečenih majki očekuje da izdrže stresore rađanja bebe uglavnom same, a zatim da se magično ,,vrate u kolosek’’ nerealnog životnog stila, figure i nivoa produktivnosti od pre porođaja. 
• Nije samo ekstremno to što su standardi roditeljstva dramatično porasli dok su sistemi podrške nestali; nepravedno uređenje je ono što čini da majke misle da su one krive za svoju ličnu neadekvatnost, iako krivica zapravo leži u razrušenom sistemu i iskrivljenoj stvarnosti.  
• Nije prosto nezgodno to što, s obzirom na cenu čuvanja dece i nedostatak pogodnosti na većini poslova sa pola radnog vremena, majke moraju da biraju između plaćenog posla sa punim radnim vremenom izvan kuće ili neplaćenog posla sa punim radnim vremenom u njoj. To pokazuje kontrolu od strane onih koji su moćniji koja primorava milione žena da donose srceparajuće, obesnažujuće odluke protivne svom instinktu samo par sedmica po porođaju. 
• Činjenica da tako mnogo majki doživljava visoke nivoe anksioznosti, usamljenosti, preopterećenosti i stresa na svakodnevnoj osnovi nije prosto nešto što prati kurs ovog putovanja za koje smo se prijavile. To je upozorenje na kolektivnu majčinsku muku. To je dokaz da nešto nije u redu sa okolnostima u kojima bivamo mame. 

Kada nekog emocionalno zlostavljaju, ponekad su potrebne godine ili čak decenije da ta osoba prepozna specifične okolnosti kao zlostavljanje. Razlog za to je što je emocionalno zlostavljanje često podmuklo, suptilno, postepeno i ponekad se čak oseća kao ljubav. 

Ne znamo uvek da se nalazimo u toksičnoj situaciji sve dok naše telo i duh ne počnu da pokazuju znake traume. 

Savremeno majčinstvo je poput toga. Ono je kao prikriveni narcis, koji se isprva čini tako divnim i šarmantnim i slatkim. Vremenom, veza postaje dezorijentišuća i iscrpljujuća, jer je vaš osećaj sopstva ugrožen pod kontrolišućim uslovima, nerealnim standardima i emocionalnom manipulacijom. 

Razlika kod majčinstva je u tome što nas ugnjetava i nama manipuliše ne jedna osoba, već čitava kultura.

Uslovljene smo da mislimo da smo mi te koje imamo problem (,,plinska svetlost’’), što čini da i dalje žudimo za nečim, trošimo, i bivamo preslabe da predstavljamo ikakvu pretnju za one koji gospodare situacijom (tačnije, patrijarhat i kapitalizam). 

Moramo da zadržimo svoju perspektivu. Moramo da podsećamo same sebe i jedna drugu, iznova i iznova, na ono što je zaista tačno, kao što su sledeće činjenice:

• Standardi discipline su eksponencijalno porasli, dok su se strukture podrške urušile. To nas dovodi do toga da se pitamo šta radimo pogrešno kada naša deca drame i iscrpljujemo se da bismo izgledale savršeno u javnosti. Pravi problem je u tome što se od nas odjednom očekuje toliko toga uz tako malo podrške.  
• Izolovane smo u svojim domovima i krećemo se kroz tugu, sumnju u sebe i depresiju bez starijih žena i sestara da nas vode i podržavaju. To nas dovodi do toga da se pitamo šta nije u redu sa nama, da otupljujemo bol iako je pravi problem u izolaciji i nedostatku podrške tokom nekih od najranjivijih perioda naših života. 
• Nema komšiluka punog dece ili baka na prednjem tremu koje se igraju sa našom decom dok mi radimo, ili se odmaramo, ili smišljamo kreativna rešenja za svoje dileme. Taj nedostatak pauze i vremena nasamo nas je odvojio od našeg kreativnog toka i onemogućio da odmorimo svoj nervni sistem da bismo se osećale zdravo, inspirisano i visoko funkcionalno. 
• Bombarduju nas slikama ,,idealizovanog’’ majčinstva koje su selektivne, kropovane i fotošopovane puštajući nas da mislimo da su samo naši domovi neuredni, a životi galerije sranja. Naš osećaj za ono što je realno i ostvarivo je iskrivljen.  
• Uslovljene smo da ne verujemo (već da sudimo) istim onim osobama na koje su se žene i majke oduvek najviše oslanjale: jedna drugoj. Zlostavljači često izoluju svoje žrtve da bi ih držali u zavisnom položaju, nepoverljive jedna prema drugoj i lakše za kontrolisanje.  

Naša kolektivna majčinska muka je odgovor na sistemsko ugnjetavanje, manipulaciju i ispiranje mozga, ne na ličnu neadekvatnost. 

I baš kao što emocionalni zlostavljači često ciljaju ljubazne, sažaljive, brižne tipove, ovi novi društveni ugnjetavači koriste naš biološki instinkt za negu i zaštitu. Pristajemo na više od pravičnog udela psihičkog i fizičkog tereta, jer smo instinktivno podešene tako da upijamo uticaj kulturne disfunkcije, da naša deca to ne bi morala da rade. 

Batrgamo se kao lude, pokušavajući da sprečimo zavisnost od ekrana i da pratimo bezbednost na internetu, učeći o alergijama na hranu i poremećajima u ishrani, radeći da bismo priuštile časove, treninge i mentorstva, edukujući se o mentalnom zdravlju i netraumatičnim načinima kažnjavanja, vozeći na drugi kraj grada da bismo zadovoljile potrebe svojih porodica koje se stalno menjaju, osećajući krivicu kada ne možemo da priuštimo da kupujemo na savestan, ekološki način, nadajući se da nam se ništa neće desiti jer ne možemo da priuštimo zdravstveno osiguranje, i radeći prekovremeno da bismo priuštile gore pomenuto ludilo. 

Sve to, i još više se sada zahteva od nas da bi nas smatrali ,,dobrim mamama’’. Naravno da nikada nećemo biti nagrađene ili plaćene za dostizanje tog nedostižnog statusa. Uvek će biti još toga na spisku ,,stvari koje treba uraditi’’, još nedavnih otkrića u razvoju dece ili još nepravdi vezanih za društvo ili okruženje kroz koje se treba kretati i koje će nas terati da stremimo, ali nikada da uspemo. 

Nažalost, rešenje za beg od tog ludila nije tako jednostavno kao ,,prekid kontakta’’ koji vam se savetuje ukoliko se oporavljate od narcističkog zlostavljanja. Međutim, radi se o tome da stvari treba da nazovemo pravim imenom i da povratimo moć iz ruku onih koji nemaju šta da traže u kontroli naših umova, manipulisanju našim emocijama i odlučivanju o tome kome možemo da verujemo.

Ne možemo da priuštimo da se pretvaramo da volimo majčinstvo. Ne ovu njegovu verziju.  

Ako biti ,,dobra majka’’ znači žrtvovati svoje potrebe i želje, mi ne samo da stvaramo uzor poricanja svojih potreba za našu decu, mi time i održavamo društveni stav da su majke manje vredne i da ne treba da napreduju kao ostali članovi društva.

Ako biti ,,dobra mama’’ znači raditi što više možemo bez traženja pomoći, mi ne samo da trpimo izolaciju pod budnim okom svoje dece, mi time i održavamo društveni stav da majke nisu vredne podrške.

Ako biti ,,dobra majka’’ znači nikada ne praviti pauzu, mi ne samo da iscrpljujemo sebe i ograničavamo svoj pristup radosti, mi time i održavamo društveni stav da su majke manje vredne hrane i odmora.

Je li to verzija majčinstva koju želimo da prenesemo na svoje ćerke? Je li to verzija majčinstva kojom želimo da uslovimo svoje sinove, koji će živeti među našim odraslim devojčicama i voleti ih?

Kao kod svakog sistemskog ugnjetavanja, promena se neće desiti preko noći. Iako su mnoge okolnosti izvan našeg neposrednog uticaja, nad mnogo toga imamo kontrolu, tačnije, nad svojim tumačenjima naših života i svojim reakcijama na njih (hvala ti što sijaš kao zvezda, Šone Stivensone). 

Evo polazne tačke.

Evo nekoliko stvari koje svaka od nas može da uradi da bi se usmerila ka istinskoj i trajnoj kulturnoj promeni: 

1. Stvorite sigurna mesta za autentično deljenje iskustava, hrabro povezivanje i kazivanje istine, Naučite kako da budete neko ko uliva sigurnost.
2. Iskorenite toksične priče i ljude iz svog života kao da vam je to POSAO. Uništite svaki društveni stav koji čini da se osećate malom, izrabljenom, nevidljivom ili potcenjenom.
3. Preispitajte svoje traume iz detinjstva tako da sebi olakšate razumevanje sopstvene uloge u toksičnim ciklusima i ugnjetavačkim obrascima. 
4. Sačuvajte osećaj sebe kao žene. Naučite da prepoznate taj osećaj u svom telu kada zamenite sopstvo i ženstvenost majčinstvom, da biste udovoljili drugima ili ih odobrovoljili. 
5. Istražite kako vaše telo oseća osnaživanje. Radite redovno stvari koje povećavaju taj niz osećaja. 
6. Povežite se sa koliko god je potrebno žena koje tragaju, svim neophodnim sredstvima, da biste pronašli svoje sestre po podršci.
7. Prepoznajte laž savršenstva. Prihvatite punim srcem i bez trunke sumnje da su majčinstvo i život haotični sami po sebi i prestanite da se izvinjavate za sopstvene nesavršenosti.
8. Neka vam postane prijatno sa neprijatnošću. Naučite da prepoznate razliku između bola zbog rasta i bola zbog samonapuštanja.  
9. Istražite sopstvenu vrednost. Zapitajte se iznova i iznova: šta bi moja deca zasluživala kad bi bila na mom mestu?
10. Ozbiljno shvatite svoje potrebe. Vaše nezadovoljene potrebe će upravljati svime iz vaše podsvesti sve dok im ne posvetite dužnu pažnju za koju su vas preklinjale. 

I ako vas um odvede pravo do ove izjave:

,,Ali meni je mnogo bolje nego tolikim drugim majkama širom sveta i kroz istoriju. Ko sam ja da se žalim?” 

Molimo vas da i to označite kao ugnjetavački društveni stav i da pročitate šta premudra Brene Braun kaže o komparativnoj patnji:  

,,Komparativna patnja je trka sa bedom za koju neki ljudi veruju da u njoj značajno pobeđuju (što me boli više nego što iko može da razume) ili da uopšte ne zaslužuju da budu u maratonu (sramota me je što sam uznemirena, jer se drugim ljudima dešavaju i gore stvari). Ona počiva na lažnom uverenju da je empatija konačna. Srećom, tačno je upravo suprotno – empatija ne samo da je beskonačna, već je i obnovljiva. Što više empatije unosimo u svoje veze, organizacije i kulturu, to je više ima oko nas.’’

Mislim da se isto odnosi i na ugnjetavanje. Što se dublje i šire posvetimo njegovom ublažavanju, i oko nas i u nama, to će brže one koje su potlačenije od nas biti oslobođene svoje patnje. Kada one među nama koje su zakonski slobodne i relativno situirane deluju i spolja i iznutra da bi postale najmoćnije, najautentičnije, najsrčanije moguće verzije samih sebe, prirodno počinjemo da stvaramo svet u kojem će ustajati sve više i više žena.

Naše pretkinje se nisu borile, patile i umirale boreći se za slobodu da bismo se mi osećale malo slobodnijima nego što su one bile ili da bismo mogle da se krećemo kroz nove, lepše upakovane oblike ugnjetavanja. One su se borile za istinsko oslobađanje naših života, naših tela, naših umova, naših srca i našeg duha. Da bismo to postigle, moramo da priznamo da je bitka još uvek daleko od dobijene. 

Moramo se posvetiti stalnom i upornom rušenju svih mitova i okolnosti koji su premali za nas i previše ugnjetavajući za naše divne bebe.

Nastavi, mama. Rasti i dalje. Svetu si očajnički potrebna ti na svom pravičnom mestu moći. 

Sa beskrajnim poštovanjem i naklonošću, 

Bet

Autorka teksta je Bet Beri, autorka Revolution From Home, life coach i mama četiri ćerke.

Tekst prevela Nora Gashi.