Kažu da je prvih 1.000 dana najvažnije u životu deteta. Taman toliko je roditeljima sa malom decom i trajalo ovo vanredno stanje korone. 🙂 Subjektivni osećaj je jedna dimenzija, a realnost drugo. Kao u dečjem svetu, u kojem je teško razumljivo da je odlazak iz vidnog polja odlazak do, recimo, toaleta ili da radno vreme traje samo 8 sati.
Spletom okolnosti, prethodnih nekoliko meseci smo proveli u kući, manje ili više zatvoreni, svakako bez vrtićkih radosti. Bilo je i dana kada bi od dosade visili sa plafona, ali uglavnom smo uspevali da nađemo zanimacije da kreativno provodimo dane. Potvrdilo se ono što smo već znali — ne postoji skupa igračka koja može da zameni lupanje po maminom posuđu, mešanje varjačama ili pravljenje šejka od igračkica u Nutribuletu. A iskustva? E, to se i dalje prepričava — kako je jaje palo i razbilo se (jer su kinder jaja stvorila drugačija očekivanja), kako je u stan uleteo golub, kako je opasno igrati se nožem jer teče krv, kako motor pliva na reci (odrasli bi rekli čamac).
Verovatno se naših iskustava iz ranog perioda uopšte ne sećamo, već ih domaštavamo iz priča roditelja, ali ono što je trajno ostalo utkano u našu ličnost jesu osećaji koje smo proživeli.
Rani razvoj mi je veoma zanimljiv iz dva razloga — zato što želim da svojoj deci pružim maksimum podrške za njihov (autentični) razvoj i zato što dobijam lekcije koje lako mogu da primenim u drugim sferama života koje nisu roditeljstvo (da, ima života i pored dece).
Sa decom je bar lako; njima nije potreban roditelj specijalista za ovo ili ono, nego onaj koji je najbolji baš za njih. Kao u pesmi Duška Radovića, najlepša mama na svetu je moja mama. U biznisu, to što si najbolji prema nekoj definiciji ili diplomi ne znači da ćeš se 100% i instant uklopiti u svaki tim. Prilagođavanje, učenje, testiranje naučenog, osluškivanje, adaptiranje i tako u krug.
A šta možemo da naučimo od dece i zbog dece?
Prilagodi očekivanja realnim mogućnostima
Evo jednog besplatnog saveta koje su čule verovato sve mame u Srbiji (ili čak na svetu) — “Pazi, naučićeš bebu na ruke”. Bebino mesto jeste u naručju, jer tako razume da je volimo i pazimo, a to joj sve pomaže da izgradi poverenje. Ovo ne znači da treba nosati bebu od 2 godine (koja uostalom više ni nije beba) jer neće da hoda ili da zaspi samostalno. Detetu u tom uzrastu treba pomoći da nauči da razvije svoje sposobnosti.
Jedno od glavnih oružja roditeljstva je da prepoznamo šta je ono što je u skladu sa uzrastom. To je ujedno i sjajna lekcija za timski rad. Ako od kolega očekujemo nešto što nije u skladu sa njihovim mogućnostima ili karijernim iskustvom, verovatno ćemo biti u slepoj ulici. Ako osobi
koja je auditivni tip non-stop šaljemo mejlove, verovatno nikada neće pročitati ništa od toga i sigurno ćemo morati telefonom sve da sumiramo (ispočetka). Ako glasno ne uvažimo kolegu kome je važna eksterna potvrda da je nešto dobro uradio, teško da će poverovati bilo kom drugom osećaju osim onom da nešto tu ipak nije OK. Ako od introverta očekujemo da bez pripreme briljantno uradi pitch pred menadžmentom, opkladili smo se na propast.
Najvažnije je da dobro upoznamo kolege sa kojima radimo u timu, da naučimo u kojim sferama su jaki, a gde im je potrebna podrška za rast i razvoj. Onda ćemo od njih moći da očekujemo realne stvari.
Baš kao u onoj priči iz Malog princa, o kralju koji izdaje razumna naređenja.
– Imaćeš svoj zalazak sunca. Zahtevaću ga. Ali čekaću, po mojim propisima o vladanju, da se steknu povoljni uslovi za to.
– “Kada će to biti?” – raspitivao se mali princ.
– Hm,! Hm! – rekao je kralj, gledajući u jedan veliki kalendar. – Hm, hm! To će biti oko… oko… to će biti večeras oko sedam sati i četrdeset minuta. I videćeš kako me lepo sluša.
Biraj svoje bitke
Život sa malom decom podrazumeva (konstantan) haos u kući. Igračke na sve strane, prosipanje hrane i pića, ponekad slučajno, ponekad u igri namerno, istraživanja ispod česme, prskanje vodom. To su eksperimenti pomoću kojih deca testiraju okruženje i, budimo realni,
uživaju. Roditelji opet ne uživaju da žive u vašaru (da ne kažem svinjcu), ali kada prihvate da rano detinjstvo nije vreme za život u salonu nameštaja ili apoteci, stvari počinju da se menjaju.
Slično tome, nije moguće da dete bude “poslušno” non-stop, posebno ako često dobija NE! kao opomenu. Inače, deca do svoje treće godine ne razumeju koncept “ne”, te bi tu reč trebalo da koristimo pažljivije . Nekada je u redu popustiti zbog sitnog nestašluka, a sačuvati energiju za velike stvari.
Zar nije moguće “uraditi sve”?
Mnoge mame očekuju da drže kontrolu nad situacijom 100%, da budu savršene domaćice svakog dana, da kuća blista, da vode aktivan društveni život, da budu lepe, našminkane i stalno dobro raspoložene. Možda je i moguće čekirati sve stavke sa ove (ili neke druge to-do liste), ali je važnije štedeti energiju. Zašto? Zato što je deca osećaju više nego one reči koje im govorimo.
OK je “ostati dužan” kolegi u nekoj nerealnoj prepisci kojoj kraja nema. Dobro je preći preko čarki koje koče tim i fokusirati se na širu sliku. Mudro je prećutati i ne biti baš uvek najpametniji (niko ne voli džangrizave sveznalice). Ako stalno postižeš da radiš baš sve na poslu, a
znamo kako beskonačne te liste mogu da budu, možda brzo stižeš i do burn-out situacije.
Test “Da li će za 10 godina ovo biti važno?”
Da li je kuća bila sređena, a prozori oprani maja 2020. godine neće značiti ama baš ništa za 10 godina. Vreme koje provodimo sa porodicom će biti ono čega se sećamo.
Sledeći put kada budem upala u zamku da tražim pravdu ili ispravljam krive Drine na poslu, sigurno ću da pomislim — da li će to zaista biti važno na kraju ove poslovne godine? Da li to zaista utiče na moje rezultate? Kada kolege ne završe neku od obaveza koju su preuzeli, zapitaću se da li je to nešto što možemo da preskočimo ili je važno za projekat na kom zajedno radimo. Možemo li dalje bez loše energije?
Mislim da je imati koleginicu koja je mama blagotvorno za svaki tim i poslove u svim sferama.
Kakva su vaša iskustva?
U pisanju ovog teksta pomogli su mi Sreten, Vanja, Jakša, NLP lekcije koje sam dobila od Ane Karabasil, mnoge knjige i tekstovi koje sam pročitala u poslednjih par godina, od kojih posebno želim da izdvojim knjigu Pozitivna disciplina, autora Dr Džejn Nelsen, Mr Čeril Irvin i Rozlin Dafi.
Autorka teksta je Jelena Vasilev Novčić
Leave a Reply