Ti i ja treba da porazgovaramo. Imam jedno pitanje za tebe.
Činiš li dovoljno?
U to stvarno sumnjam. Pa, hajde da vidimo o čemu se radi.
Koristiš li svaki trenutak svakog minuta svog dana? Ispunjavaš li svoje snove? Da li si iskrena prema sebi? Da li izbegavaš da izgovoriš ,,ne” na raznorazne zahteve?
Podešavaš li časovnik da zvoni dovoljno rano kako bi u dan uglavila i meditaciju i kardio vežbe, pre nego što se deca probude?
Šalješ li svom nadređenom linkove za članke o unapređivanju inovativnog poslovanja subotom uveče?
Da li su tvoja deca upisana na mnoštvo vannastavnih aktivnosti koje su u savršenom skladu sa njihovim intelektualnim, fizičkim i društvenim razvojem? Voziš li ih ti sama na sve te aktivnosti u svom ekološkom električnom automobilu?
Imaš li uzbudljiv seks pet puta nedeljno na raznim, higijenski odgovarajućim mestima?
Da li si prva sledeća osoba na spisku za unapređenje i da li grabiš svaku priliku da dokažeš da si prava osoba za taj posao, koji se savršeno uklapa u tvoj petogodišnji plan i desetogodišnji strateški plan tvog nadređenog?
Da li ćekaš decu na školskoj kapiji nasmejana, nakon što si se uklopila u svaki važan sastanak i nakon što si odgovorila na sve mejlove?
Da li paziš na unos alkohola, ugljenih hidrata, šećera? Da li povremeno postiš? Da li držiš keto dijetu? Da li od samog početka kuvaš svako veče od isključivo organskih, paleo, ne mlečnih, ne mesnih proizvoda, proizvoda bez glutena, koji su dospeli iz etički prihvatljivih izvora, sa organskih pijaca?
Da li se umrežavaš, ali nikada napadno?
Da li nadzireš koliko vremena tvoja deca provode ispred TVa, mobilnog, tableta… dok se ti sama suzdržavaš od upotrebe telefona i dok nekim čudom ostaješ u toku sa domaćim i međunarodnim temama da bi mogla da vodiš tvoje dobro usmerene grupe prijatelja tokom inteligentnih rasprava o kulturi izopštavanja (onlajn ismevanja).
Nisam ni mislia da to sve radiš.
Rekoh ti, ne činiš dovoljno.
A kako bi uopšte i mogla?
Ti si samo žena koja živi u dobu ekstremnih očekivanja. Sindrom Superžene je otresao naramenice, navukao svoje sportske helanke i udružio se sa kulturom neprestanog rada da bi te opskrbio konstantnim vestima o ,,svim načinima na koje možeš biti još produktivnija”. Ukoliko si žena koja još ima i dete, u to još možeš dodati i dozu vrhunskih stilova roditeljstva, i lestvica za ostvarenje uspešnog života sada dopire tako visoko da ni svemirski teleskop Habl ne bi mogao da joj vidi vrh.
Sindrom Superžene živi u inspirativnim ,,pokreni se” motivacionim porukama raštrkanim po tvom Instagram profilu. On je u dosadnim aplikacijama koje podstiču produktivnost, a koje se reklamiraju po tvojoj Fejsbuk stranici. Taj sindrom se nalazi u pričama poput ,,Iznenađujuće navike uspešnih žena” koje ti algoritmi i naslovne strane časopisa serviraju svakodnevno. I on je prizma kroz koju posmatramo uticajne žene oko nas i merilo koje koristimo da bismo se upoređivale – jer ljudi su se oduvek poredili s drugima i porediće se – sa takvim ženama, uviđajući šta nam manjka.
I muka nam je od toga.
Meni se smučilo. Ima tome već neko vreme. Duga je to priča i još uvek nije završena.
Pretvarala sam se da sam sposobna za sve. Imala sam malu decu koja su tražila pažnju. Imala sam ozbiljan i zahtevan posao. Trčala sam polu-maratone. Pokušavala sam da budem dobra supruga i deo bliske porodice, pažljiva prijateljica. Mislila sam da je ravnoteža između posla i privatnog života za šonje, a žaljenje rezervisano za kukavice.
Onda ne čudi i nije iznenađujuće da sam ,,pukla”. Da sam kolabirala, prožeta konstantnim osećajem strepnje, tako ogromnim da sam neprestano plakala. Potražila sam pomoć. Ponovo se pokrenula, izgradila sebe. To je još uvek nedovršena priča, ali sada sa više smeha nego suza, najveći broj dana.
Naravno da sam shvatila da sam i ja deo tog problema. Moj život, spolja gledano, izgleda kao da ja sve postižem, ali iznutra, naravno, imam osećaj da ništa ne mogu da postignem. U prirodi je mnogih žena da uviđaju samo svoje slabosti, ali ne i snagu.
Ali, sada shvatam da ono što žene zaista treba da čuju nije kako sve ostale ,,to postižu”, pa da možemo da preuzmemo njihovu listu stvari koje treba da urade i da ga dodamo na naše popucale tanjire. Ne.
Mi treba da saznamo šta druge žene ne postižu.
Zato što sve mi imamo spisak stvari koje nećemo stići da uradimo i spisak svake od nas se razlikuje. Većina nema beskonačne izbore oko toga šta možemo da uradimo, a šta ne. Često, jednostavno nema nikog drugog da to uradi, tako da davanje prioriteta postaje brutalno. Neke od nas izbegavaju kućne obaveze u korist profesionalnih. Ostale biraju da dopuste da beskrajni poslovni zahtevi potonu na dno spiska u korist kućnih. Neke žene, recimo, vole da kuvaju, dok je za ostale kuvanje nalik ispitu koji nikada neće položiti.
Ali sve imamo svoj spisak i ja želim da podelim sa vama spisak aktivnosti koje neću stići da obavim.
Stvari koje ostavljam za kasnije, pa kako bude nek bude:
Ne spremam večere najvećim delom nedelje. Moj muž ih sprema, jer on prvi stiže kući. Mogla bih napisati sastav o tome kako bih ih ja spremila drugačije… ali… neću.
Ne radim domaći sa mojom decom koja idu u osnovnu školu.
Ne setim se da podsetim ćerku da treba da vežba violinu.
Ne pravim rođendanske torte.
Ne peglam. Ma dajte, molim vas, ko danas pegla?
Najčešće ne vežbam.
Ne živimo u sterilno čistoj kući. Ma ni u pristojno čistoj, ako ćemo iskreno.
Ne ukrašavam.
Ne zabavljam druge.
Ne organizujem druženja za decu i roditelje sa u to uključenim zabavnim aktivnostima i grickalicama.
Ne brijem noge (*baš često).
Ne znam imena sve dece i njihovih roditelja iz razreda koji pohađaju moja deca.
Žao mi je, ali ne volontiram u školi. Da, znam da je to važno.
Ne pripremam obroke unapred.
Ne sečem deci sendviče u obliku srca.
Ne setim se svih rođendana, kojih bi trebalo da se setim.
Ne meditiram.
Ne odgovaram na svaki mejl, nekad čak ni na većinu.
I uopšte me više ne grize savest zbog aktivnosti koje treba da uradim sa svojom porodicom – ili za sebe – a koje bi učinile naš mali svet vedrijim.
U današnjem slučaju, to bi izgledalo ovako: ležim na kauču, pokrivena ćebetom, gledam ,,Australija ima talenat” i jedem keks. Stopala moje ćerke su mi u krilu, sinovljeva glava je na mom ramenu.
Trebalo bi da kuvam za celu nedelju. Trebalo bi da štrebam matiš sa mojim devetogodišnjakom, koji se muči sa brojevima. Trebalo bi da sam napolju i da džogiram. Trebalo bi da odgovorim na sve te proklete mejlove…
Ali danas to neću učiniti.
A šta je na tvojoj listi stvari koje nećeš stići da obaviš?
Autorka teksta je Holly Wainwright. Tekst prevela Teodora M. sa sajta MamaMia.com
Leave a Reply