Sonja Dakić je više od dvanaest godina u vodama privatnog preduzetništva. Prvu firmu Daj Daj je pokrenula 2010. godine, ali je 2017. godine odlučila da svoj rad usmeri više ka radu sa drugima u polju preduzetništva. Danas se kroz svoj mentorski program Živi Radi Voli kao i kroz saradnju sa drugim organizacijama bavi edukacijom i podrškom svima koji žele da pokrenu i razviju svoj biznis.
Da li ste oduvek želeli da se bavite trenutnom delatnošću?
Po formalnom obrazovanju sam grafička dizajnerka i to sam radila dugi niz godina pre ulaska u preduzetništvo. Nikada nisam mislila da ću imati svoj biznis. Više sam sebe videla kao dobrog zaposlenog u tuđoj firmi, što sam i bila više od deset godina. DajDaj sam pokrenula sa prijateljicom bez ikakvog praktičnog znanja o preduzetništvu i tekstilnoj industriji. U prvim godinama puno smo grešile i tako najčešće učile, kasnije su došli programi podrške koji su mi mnogo značili ne samo na polju usvajanja novih znanja i veštine, već zbog ljudi koje sam upoznala. Sedam godina razvoja svog biznisa danas predstavlja bitan deo onoga što radim sa drugima. Velika promena u mom životu usledila je 2017. godine kada sam odlučila da izađem iz biznisa koji sam pokrenula i posvetim se ličnom usavršavanju kako bih svojim iskustvom i znanjem bila podrška drugima na putu preduzetništva. Tokom tri godine edukacije stekla sam zvanje NLP trenera i Coacha i ta znanja danas implementiram u svoj novi biznis i u rad sa drugima. 
Kada i kako ste došli na ideju da pokrenete sopstveni biznis?
Ideja za pokretanje „Daj Daj“ je rođena sa mojom ćerkom Zarom 2008. godine. Želela sam da koristimo platnene pelene koje tada nisu bile dostupne u Srbiji i tako sam sa prijateljicom završila u tekstilnoj proizvodnji o kojoj ništa nismo znala. Uložile smo sopstvena sredstva u mašine, materijal i plate za žene u proizvodnji. Nismo imale biznis plan, samo jaku želju da jedan inovativan proizvod napravimo u Srbiji. Zbog samog proizvoda i načina poslovanja DajDaj je prepoznat kao dobar primer socijalnog preduzetništva u regionu. Pored toga sam proizvod je od 2012. godine nosio Eko znak Republike Srbije. Zbog proizvoda koji je bio inovativan često sam na raznim događajima imala prilika da podelim našu priču. To mi je pomoglo da se povežem sa pojedincima i organizacijama koji su u meni videli nešto više. Tako sam 2015. godine dobila prvi poziv da budem mentor u programu Superste Erste banke. Taj poziv je bio početak mog mentorskog puta, kada sam uvidela da moje iskustvo i znanje mogu drugima pomoći da put preduzetništva prođu brže i lakše. Na temelju mog iskustva i znanja 2018. godine pokrenula sam sopstveni mentorski program Živi Radi Voli koji sadrži sve što je bitno na putu razvoja od ideje do održivog biznisa.
Kako je izgledalo sve prvih 5 godina? Da li ste ispunili svoja očekivanja ili ste još uvek na putu ka njima?
Ja često kažem da je bolje da na početku znamo što manje, jer je preduzetništvo jedna ozbiljna avantura. Danas je puno informacija dostupno, postoje posebni programi podrške i to je sjajno. Meni je na početku najteže padalo to što u svom okruženju nisam imala puno žena koje su pokrenule posao sa malom bebom. Pre deset godina informacije nisu bile ovako dostupne, društvene mreže nisu bile razvijene na današnjem nivou. Moja prva i najvažnija podrška je bio moj suprug. On je ravnopravno sa mnom učestvovao u podizanju dece i sa druge strane pružio meni priliku da učim, radim i putujem kako bi posao mogao da napreduje. Neke programe i edukacije smo zajedno prolazili, upravo zato jer mnogo znači kada u tim prvim godinama imate nekog pored sebe sa kim možete da razmenite ideje i dobijete jedan širi ugao gledanja. Danas posle dvanaest godina u preduzetništvu zaista mogu da kažem da je pored majčinstva ovo za mene najvrednije životno iskustvo. Preduzetništvo jeste odlična platforma za lični razvoj, upravo zato što se svakodnevno suočavate sa svojim strahovima i učite da ih prevazilazite. Nikada nisam pomislila da je ovo što danas radim za mene moguće i to je nagrada koju dobijamo kada se usudimo da idemo napred uprkos svim strahovima i sumnjama.
Da li je rad i razvoj na sopstvenoj firmi uticao i na vaš lični razvoj?
Ja volim da kažem kako me je majčinstvo učinilo nežnijom i hrabrijom, u tom slučaju preduzetništvo me je naučilo da sam mnogo više nego što sam ikada za sebe zamišljala. Imala sam prilike da putujem i upoznajem zaista neverovatne ljude, da radim sa njima. Za mene je to najveći dar ove avanture. Ovaj put nije lak jer traži puno, ali isto tako, kada istrajemo na njemu, daje nam više nego što smo mislili da je moguće. Upravo zbog toga u mom mentorskom programu danas kombinujem razvoj preduzetničkih veština sa ličnim razvojem, jer jedno bez drugog ne ide. Jako je važno da pronađemo podržavajuće okruženje, da shvatimo da ne moramo sve same. Meni je najveća nagrada kada vidim u mom programu kako se žene upoznaju, podržavaju i zajedno rade.
Koliko je vaša okolina imala razumevanja i da li su vas podržavali?
U mom okruženju nije bilo puno preduzetnika. Moji roditelji su celoga života radili u državnim firmama. Na početku, nedostajalo mi je okruženje ljudi koji prolaze slične izazove, a kasnije sam shvatila da mogu sama da ga stvorim. Tokom razvoja „DajDaj“ učestvovala sam na svim događajima, sajmovima i programima gde je bilo prilike da se upoznajem nove ljude. Znala sam da ako hoću da moja ideja zaživi puno ljudi treba za nju da zna. Ljudi su najvažniji resurs koji imamo, bitno je samo da toga budemo svesni i da radimo na tome da za sebe stvorimo podržavajuće okruženje. To mi je bila glavna ideja kada sam kreirala svoj mentorski program. Radim najviše sa ženama i za mene je najveća nagrada kada vidim kako se povezuju, rade zajedno i podržavaju jedna drugu. Iz toga nastaju divna prijateljstva i što je još lepše i sjajne saradnje.
Da li ste imali pomoć od države i kakvu? Da li je bila adekvatna ili mislite da bi vam neka druga vrsta pomoći bila bolja?
Tokom razvoja Daj Daj učestvovali smo u programu podrške za zapošljavanje žena preko 50 godina. Pored toga kroz programe nevladinih organizacija dobijali smo sredstva za kupovinu opreme ili druge bitne investicije za razvoj biznisa. Osnovna investicija u biznis je došla iz naših džepova i kredita koji smo uzele i uspešno vratile. Danas poslujem samostalno i kroz saradnju sa drugim organizacijama pružam podršku drugima na razvoju njihovih ideja. Podrška uvek dobro dođe, ipak ja verujem da na samom početku jako je važno da sami sebi budemo najvažnija podrška.
Kako je izgledalo balansiranje između porodice i dece?
Imam dvoje dece starosti 13 i 10 godina. Kod mene su preduzetništvo i majčinstvo došli zajedno što svakako jeste bio dodatni izazov ali i podstrek i prilika da bolje izbalansiram svoje vreme. Preduzetništvo mi je pružilo priliku da prvih godina budem sa svojom decom, da zaista mogu da ispratim njihovo odrastanje i potrebe. Danas su oni već veliki i njihove potrebe se menjaju, trudim se da budem tamo gde sam potrebnija u datom trenutku. Često me žene u mom programu pitaju kako sve stižem. Istina je da ne stižem nikada sve, samo dobro određujem prioritete i prema njima se upravljam.
Danas kada pomislite na period pre nego što ste osnovali svoju firmu, šta biste voleli da ste znali I šta biste poručili sebi?
Ništa značajno tu ne bih menjala, osim što bih ranije potražila pomoć i podršku drugih žena koje se nalaze na istom putu, kako bi videla da nisam jedina koja pravi određene greške i prolazi te izazove. Okrenula bih se edukaciji i povezivanju sa drugima jer verujem da tu leži ogromni potencijal. Na tome sam i postavila svoj mentorski program, zbog toga traje devet meseci, da bi žene zaista mogle da se upoznaju i povežu. Jako je bitno da budemo u grupi ljudi koji prolaze sličan put, da shvatimo da nismo sami. Često žene sa kojima radim misle kako ne umeju sa finansijama, kako nisu dobre u prodaji i marketingu, zapravo ono što se pokaže tokom našeg rada jeste da samo nisu pronašle pravi model koji će raditi za njih. Jako je bitno da vidimo kako se naš biznis uklapa u naš život, koliko vremena želimo da uložimo, koliko veliki biznis želimo da razvijamo. Svi ovi odgovori dolaze mnogo lakše kada ste u pravom okruženju.
Kako izgleda vaša radna nedelja?
Nemam neki jasno postavljen raspored, prilagođavam se poslu i porodici. Radim najviše od kuće, pratim kada ko ide u školu, pa između toga zakazujem sastanke i druge obaveze. Trudim se da mi vikendi budu slobodni, ponedeljak i petak odvojim da radim više na svom biznisu, da puštam nove ideje da mi dođu, dok od utorka do četvrtka radim sa drugima, imam sastanke i treninge.
Šta najviše a šta najmanje volite kod toga što ste preduzetnica?
Najviše volim slobodu koju preduzetništvo donosi, da zaista mogu da menjam i prilagođavam stvari kako mi u datom trenutku prija. Postavila sam svoj biznis danas tako da mogu da uzmem slobodne dane kada su mi potrebni. Veliki izazov je odmarati od posla koji volite, i to još uvek učim. Puno preduzetnika sebe dovede do burn-out sindroma iz želje da uradimo sada, sve i odmah. Zato je bitno da pričamo o svemu što prolazimo, o onim dobrim i manje lepim stranama preduzetništva, posebno kada imamo i porodicu i želimo sve to da uklopimo.
S obzirom da poznajete sve pozitivne i negativne strane ženskog preduzetništava, koje zakonske promene bi olakšale vaše poslovanje?
Za početak bih mamama preduzetnicama dala ista prava koja imaju ostale zaposlene žene, da imaju trudničko i porodiljsko odsustvo bez dodatnih troškova. Preduzetništvo je samo po sebi puno stresa i izazova. Ima žena koje samostalno podižu svoju decu i pokrenu biznis kako bi mogle sve da uklope i onda ih država dodatno optereti zbog toga. Program samozapošljavanja preko biroa je jedan od dobrih primera kako sa malo sredstava možemo podržati preduzetnike u prvoj godini poslovanja. Znam dosta žena koje su iskoristile ovu mogućnost da pokrenu svoj biznis i uspešno nastavile da rade. U nekim država dok ne dostignete određeni nivo prihoda nemate nikakve obaveze prema državi, to takođe može biti dobar primer podrške na početku.
Šta biste poručili ženama koje danas planiraju da se upuste u preduzetničke vode?
Prvenstveno bih im poručila da se povežu sa drugim ženama koje već rade nešto slično, da se dobro raspitaju kako da registruju svoj biznis, da znaju svoja prava i obaveze. Veoma je važno da pronađu mentora ili okruženje koje će im biti podrška i prostor da uče, kako bi shvatile da nisu same na tom putu, da nisu jedine koje prolaze te izazove. Takođe, bitno je da budu spremne da preuzmu odgovornost za sebe i svoj život, da nauče da postavljaju ciljeve i upravljaju finansijama. Potrebno je da budu hrabre i istrajne, jer preduzetništvo nije trka na 100 metara, više je maraton na kome opstaju samo oni koji su spremni da izađu na teren i kad uslovi nisu idealni.
Šta biste poručili donosiocima odluka u državi?
Donosiocima odluka bih poručila da više pažnje obrate na preduzetnike generalno, jer tu postoji veliki potencijal za stvaranje boljeg društva. Veliki je broj preduzetnika koji ne prežive prve dve godine rada, uz malo podrške i edukacije ovi brojevi bi mogli da budu mnogo drugačiji.
Napisala Vanesa Marčeta
Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta Pravda za mame preduzetnice koji Centar za mame u saradnju sa roditeljskim portalom Bebac realizuje u okviru programa podrške javnom zagovaranju „Istraži – Osnaži“ koji finansira Vlada Ujedinjenog Kraljevstva, a sprovodi Trag fondacija.
Izradu ovog materijala je finansirala Vlada Ujedinjenog Kraljevstva; izneti stavovi nužno ne odražavaju zvaničnu politiku Vlade Ujedinjenog Kraljevstva.
Leave a Reply