Ne, nije ni vino ni čokolada
Sanjam jedan san više puta — veoma prijatan san. Dešava se u mom domu, iako taj dom može i ne mora da podseća na kuću u kojoj zapravo živim.
Šta god da se dešava u snu, uvek otkrivam sobu (ponekad i čitav sprat), za koju nikad nisam znala da postoji. Uvek je nameštena, nikada raskošno, ali je udobna i tiha i samo za mene.
U snu, nikada zapravo ne koristim sobu. Pronalazim je, i onda se probudim, dok mi uzbuđenje mili niz kičmu. ,,Kad samo pomislim da je bila tu sve vreme,” kažem sebi, i dok se uspravljam u krevetu, žmarci ustupaju mesto silovitom naletu razočaranja. Nema tajne sobe, uviđam, a definitivno nema ni tajnog sprata.
Mog muža zabavlja moj san. On misli da mi to moja podsvest govori da želim veću kuću. Ali nije baš tako. Sve u svemu, prilično sam zadovoljna u našem malom, starom domu. Ne radi se o broju soba — radi se o tome da imam jednu samo za sebe. Prostor u kojem mogu da čujem sopstvene misli. Prostor sačuvan od lepljivih ruku i podova posutih mrvama, od pritiska tela i neumoljivih potreba.
U svojim dnevnim maštarijama, dozvoljavam umu da zamišlja ne samo sobu, već čitavu kuću. Ništa luksuzno, samo kolibica miljama daleko od Kuće haosa koja iziskuje moju neiscrpnu energiju i pažnju. Možda s pogledom na okean. Ali neću biti previše pohlepna. Uzeću bilo kakvu samostalnu konstrukciju sa grejanjem i vodovodom.
***
Imam potrebu da vas uverim da volim svoju porodicu, kao da moja želja za samoćom mora da bude u sukobu sa mojim takozvanim ,,majčinskim instinktima’’. Kao da žena nikako ne može da voli svoju porodicu i da, s vremena na vreme, oseća neizdrživu potrebu da pobegne od njih koliko je noge nose.
Mitovi, bajke, knjige i filmovi puni su muških heroja u usamljeničkim potragama, lovovima, ekspedicijama, duhovnim putovanjima. Žene su samo mrlje u pozadini, često sa bebom (ili dve) na boku.
Ako žena koja je sama i predstavlja neki faktor u priči, verovatno se radi o veštici. I to ne dobroj veštici.
,,Dobre žene’’, naravno, postaju majke, a majčinstvo je, naravno, mučeništvo – gubitak sebe, podređivanje sopstvenih potreba, želja i snova — sve u ime našeg uzvišenog ,,ženskog poziva”.
Sećam se onih prvih dana sa mojim bebama — nežnih trenutaka ,,kože na koži’’, ritmičnog sisanja na dojkama, blage težine na mojim grudima. Bilo je trenutaka tišine, blaženih u svojoj jednostavnosti, dva ljudska bića koja dišu zajedno, dva srca koja kucaju.
Ali, za tren oka, nežni trenuci su mogli da prerastu u znoj i vrištanje. Ubrzane otkucaje srca. Ogrebotine i ujede, male pesnice koje hvataju i cimaju. Vilice stegnute oko osetljivih bradavica. Tečnosti, mnogo tečnosti, koje teku u i iz tela. Lepljive, kisele, ponekad trule. Ponekad skorele u mojoj kosi.
Moj identitet je bio zarobljen neumoljivim potrebama, željama i zahtevima. Predala sam svoje telo, svoje srce, svoj um. Moj stomak i grudi su otekli, zatim su se skupili, a onda se oklembesili. Moj um je postao pretrpan, frenetičan, skoro manijakalan. Konstantno u trci, nikada ne stižući. Moje srce je kucalo u divljim ritmovima, prestrašeno saznanjem da odjednom ima mnogo toga da izgubi.
Sećam se da sam nekim noćima ležala i govorila svom mužu ,,Ne dodiruj me.” Telo mi je bilo osetljivo, sirovo, konstantno dirano. Postalo je posuda, sredstvo za proizvodnju hrane za našu bebu. Nije više pripadalo meni.
Ništa više nije pripadalo meni.
***
Deset godina kasnije, povratila sam donekle izgled svog tela, prikupila sam krhotine svog identiteta i sastavila ih. Stvorila sam nove obrasce sa više dubine, više perspektive, a možda i sa malo manje optimizma.
Više me koža i tečnosti ne stimulišu preko svake mere. Moja ćerka sada odbija moje zagrljaje. Moj sin se prepušta zagrljaju, ali više ne ostaje u njemu.
Međutim, potrebe su neprekidne. One evoluiraju, ali se i dalje obrušavaju na mene iz svih pravaca.
Možeš li ovo da mi kupiš? Možeš li ovo da mi isečeš? Možeš li ovo da mi vežeš? Možeš li ono da mi dohvatiš? Možeš li ovo da mi nađeš? Možeš li da igraš ovo sa mnom?
Znam, to je deo moje roditeljske obaveze, ispunjavanje potreba moje porodice. Ne žalim se. Samo što sam skoro uvek ili na poslu za koji me plaćaju, ili na poslu za koji me ne plaćaju — i svaki dolazi sa sopstvenim beskrajnim zahtevima.
Kradem male periode vremena, naravno — džogiranje mračnim, tihim ulicama pre izlaska sunca; čitanje u krevetu sve dok mi glava ne klone; šetnja do dragstora da kupim mleko.
Čak i sada, osećam se čudno nesputano kada hodam sama ulicom. Zaboravila sam da se krećem u svojim starim ritmovima.
***
Naravno, znam da je majčinstvo prolazno koliko i beskonačno. Imaću godine i godine koje će obilovati prilikama za osamu. Možda će ih biti i previše.
Želela bih da mogu da iščupam par tih prilika iz budućnosti i da ih uguram u uglove svog trenutnog života. Kada maštam o svojoj legendarnoj kolibi kraj mora, ne planiram trajno bekstvo. Nisam sigurna ni da bih volela da prenoćim u njoj. Delila sam spavaću sobu 38 od mojih 41 godinu, i mrzim da spavam sama.
Ali, oh, imati ,,sobu samo za sebe’’, po mogućstvu sobu dovoljno daleku da u njoj ne mogu više da čujem svađe i plač i toptanje i udaranje i isprekidanu lomljavu.
Mesto za pijuckanje pića — kafe ili piva, u zavisnosti od doba dana — i za njegovo gustiranje od početka do kraja bez ikakvog prekida. Mesto gde postojim prosto kao ja— ne kao roditelj, ne kao partnerka, ne kao zaposlena. Da zurim u prazno, da ne čujem ništa, da ne govorim ništa, da ne radim ništa.
A zatim da se vratim u Kuću haosa sa obnovljenom energijom i obnovljenim osećajem sebe. Da ponovo uživam u osećaju da sam potrebna, i da uživam u saznanju da je moja tajna soba tamo negde — čista, tiha, gostoljubiva — kad god potrebe ponovo zaprete da će me potopiti.
Autorka teksta je Kerala Tejlor. Tekst je prvobitno objavljen na portalu Medium.com, a Centar za mame ga objavljuje uz autorkino odobrenje. Tekst je prevela Nora Gashi.
Leave a Reply