Dve mišice

AUTOR Centar za Mame | U Glas mama

Ne volim svoje dve mišice samo zato što su moje. Volim ih zbog zbog dobrote u očima, zbog nežnosti u dodirima, zbog zagrljaja koje nesebično dele; volim ih zato što mi trče u zagrljaj, zato što me maze, zato što skaču po meni, zato što su nežne prema životinjama; volim ih zato što dele, zato što misle jedna na drugu i jedna drugoj nedostaju.

 

Volim ih zato što su glasne i odlučne u svojim zahtevima; volim ih zato što zahtevaju da se njihovo mišljenje sasluša, zato što ne odustaju lako od svojih ciljeva.

 

Volim kad vidim ujutro dve čupave glave jednu blizu druge, kad vidim sanjive, tek otvorene oči; volim kad me probudi pevanje iz susedne sobe. Nervira me, a opet volim dok ih jurim po sobi pokušavajući da im navučem nogavice po peti put. Volim naše neobavezne priče na putu do vrtića.

 

Volim kad mi mlađa mišica, raširenih ruku, uz glasno podvriskivanje i osmeh koji se pomalja između rumenih obraza, trči u zagrljaj posle vrtića; volim kad starija mišica ne može čudom da se načudi kako je to vuk mogao da pojede prase; obožavam kad starija mišica traži da joj se Snežna kraljica čita po milijarditi put.

 

Volim naše zajedničke, neuredne obroke; volim to upoznavanje ukusa i granica, volim njihov smeh kad im se nešto dopada, taj iskren smeh, tu stvarnu sreću zbog sitnice kao što je rumena kruška.

 

Volim dok skaču uz muziku, volim dok pevaju onako kako samo njih dve umeju.

 

Volim kad mi mlađa mišica stavi glavu na svoje grudi i pevuši dok me mazi.

 

Volim kad mi starija mišica kaže da sam dobra i da lepo mirišem.

 

Volim dok me starija mišica beskonačno ispituje kako se šta kaže na engleskom.

 

Volim dok se nemerljivo dugo ljuljamo u parku, dok gledamo u oblake koji nadiru i u kazaljku koja se nemilosrdno pomera.

 

Volim dok se jurimo na putu do kuće, dok se osmehujemo prolaznicima, dok gledamo u krošnje i u prozore iza kojih se već polako pale svetla.

 

Volim, i tužna sam, kad prolaznica zastane da mi kaže da uživam, jer će brzo proći, jer će one brzo odrasti.

 

Znam to, i ne znam. Znam da neću ni primetiti kad bude prošlo.

 

Ni oblaci, ni kazaljka neće zastati. Neće ni one, ni nas dvoje s njima.

mud-302167_1280

 


Autorka teksta je Sandra Đurić – Milinov,
urednica internet stranice Centra za mame i autorka bloga letnjeigraliste.wordpress.com

Go Ahead, Leave A Comment

Name *: Mail *: won´t be published Website
Comment*: