Ovoga se mame ne sećaju

AUTOR Centar za Mame | U Mame prevode

Ovoga se mame ne sećaju, ali niko ne bi trebalo da od tek porođene žene očekuje da bude na sedmom nebu.

baby-17327_1280

Jednog ranog jutra, kada je moja ćerka imala jedva nekoliko nedelja, spakovala sam je u nosilicu i povela sa sobom u kupovinu, što je u tom trenutku za nas dve bio veliki poduhvat. Ona je napokon lepo spavala, budući da je imala burnu, neprospavanu noć (a i ja s njom). Stala sam u red za kasu, noseći odstranjivač fleka i paket bebi maramica, i na trenutak odlutala.

 

“Mogu li da vidim malenu?” upitalo je jedno nasmejano lice preko mog ramena. Okrenula sam se tako da bi starija žena koja je stajala iza mene mogla da vidi to malo stvorenje koje je bezbrižno dremalo na mojoj izbalavljenoj majici. Uzdahnula je, pogledala u moje krvave oči i upitala me: “Nema veće sreće, zar ne?”

Iskreno govoreći, osećala sam mučninu od umora. Bila sam tužna zbog toga kako smo se muž i ja prepirali prethodnu noć dok je mala plakala, nasekirana što još nije vratila težinu koju je imala kada je rođena i pomalo izbezumljena zbog toga što mi je ceo život pretumban, toliko da nisam znala da li ću ikada uspeti da ponovo uspostavim kontrolu nad njim.  A bila sam više nego zabrinuta oko te “sreće najveće”. Kako tačno ona treba da izgleda?

 

Za mene, a i za još mnogo žena, sa prvim detetom nastupio je poprilično težak period i to iz million razloga:  zbog bolnog oporavka nakon teškog porođaja, problema sa dojenjem, bebinih grčeva, tenzije sa partnerom, problema sa spavanjem. I bez svih tih problema, teško je samo po sebi. Jedna moja prijateljica je lepo jednom  rekla: “Znala sam da će biti teško, ali nisam znala koliko će to “teško” zaista biti teško”. Svi smo mi zamišljali da će to biti niz situacija kao iz nekog sitkoma, bez obaveznog razrešenja na kraju svake epizode, ali bar da će biti onih momenata koji ukazuju da će na kraju, uprkos svemu, sve biti u redu, jer život je lep. I poprilično sam sigurna da je nekim ljudima roditeljstvo baš tako, ali za većinu nas i nije. Za većinu nas, nije “dobro” teško, već “loše” teško, sa osećajem da ti se nešto baš loše dešava.

 

Ali, da li se neko zaista seća svih tih muka? Ja se ne sećam. Znam da je tako bilo, jer se sećam da sam to izgovorila naglas i zato što sam pre skoro tri godine napisala prethodni pasus, dok mi je beba spavala na ramenu, a dokument nazvala “Pre nego zaboravim”. Od tada, moj um i telo su izmenili moje sećanje na taj period i od njega napravili film o roditeljstvu poput nekog uputstva za savladavanje kung-fua. Umor, hormoni, nostalgija i kratko pamćenje su pretvorili taj dug period u niz nemih video klipova, podvučenih nežnom simfonijom punom ljubavi koju sad osećam prema mojoj ćerki i skrojili priču o tome kako je na kraju sve ispalo kako treba.

 

Sve u svemu, zahvalna sam što postoji taj mehanizam. Poput hormonske magije koja otupi naša sećanja na bolni porođaj, “prirodna montaža” prvih meseci majčinstva je veoma praktična i terapeutski deluje na nas. Zbog nje mogu sa osmehom da gledam fotografiju ćerkice kada je imala samo nedelju dana, iako me tog dana probudila u histeričnom plaču samo sat vremena nakon prethodnog hranjenja, pa sam namazala izgrižene bradavice kremom i, potpuno iscrpljena, pomislila da čoveka zbog kojeg sam do skoro oblačila seksi donji veš pitam da izađe i kupi pelene za odrasle, jer sam još uvek krvarila od porođaja. I zbog toga smo spremne da stvorimo brata ili sestru za malog tiranina zbog kojeg smo, tog izrazito fotogeničnog dana, bili istinski nesrećni.

Ta benigna zaboravnost ima i nesrećnu posledicu – to što nas čini još malo usamljenijim nego što već jesmo, jer niko s kim razgovaramo – ni naše majke, ni drugarice sa bebama, ni pedijatri – ne mogu da se sete svog iskustva da bi nas u potpunosti razumeli.

 

Ponekad ova omaška u pamćenju postaje opaska poput onog pitanja gospođe iz prodavnice o “sreći najvećoj”, o kojoj govori i prvi deo knjige Glenom Melton “Don’t Carpe Diem”, o starijim ženama koje je spaze kako se bori sa troje dece na kasi u prodavnici i kažu joj da “iskoristi svaki trenutak” sa njima (čime pokazuju sopstvenu amneziju o takvim trenucima i učine da se primalac tog saveta oseti krivim).  Često je taj prekid u pamćenju suptilniji i dešava se u razgovoru sa ljudima koji nas zaista poznaju, ljudi čije mišljenje cenimo. Ja sam imala podršku grupe žena koje su bile iskusne mame  i kojima sam uvek mogla da se obratim za savet.  Ne znam šta bih radila da nije bilo njih. Ipak, dok su odgovarale na bezbroj mojih pitanja, imale su popriličnih poteškoća da daju koherentne, dosledne odgovore na pitanja koja su se odnosila na jedinstveni univerzum onih meseci kada je njihovo majčinstvo počelo.

 

Evo primera osećanja za koje znam da sam iskusila, ali danas ne mogu da ga osetim. Jedne noći, nakon duge borbe sa uplakanom bebom, koja inače nije bila takva, iznenada sam shvatila da su nečije bebe sve vreme takve. Kroz mene je prošla tiha jeza, jer sam pomislila da se tako osećaju ratni zatvorenici. S knedlom u grlu sam se okrenula ka mužu i izjavila: “Pomisao da imam dete koje sve vreme ima grčeve me užasava.” Sad pomislim na taj trenutak i ne mogu da shvatim taj svoj osećaj da mi dete koje konstantno plače stvara toliki strah. Ali u tom trenutku, to mi je izgledalo kao noćna mora sa kojom nisam bila u stanju da se izborim.

Zašto? Pa, kao prvo, teško je da se setiš kako je neispavanost teška onda kada ti se više ne dešava da ne uspevaš da ukradeš sat vremena sna na dan. Drugo, i to dosta ljudi može da potvrdi, teško je da objasniš koliko dečji plač može da bude uznemirujuć.  Moj strah od bebe sa grčevima one noći kada mi je mala drečala na uvo bila je u tom trenutku odlična ilustracija, iako mi je sada taj osećaj stran.

mother-15522_1280

Ipak, nešto u vezi sa majčinstvom bacilo je senku na svet i taj plač učinilo još strašnijim. Sada verovatno mislite da govorim o postporođajnoj depresiji, ali moje muke nisu izazvale neku posebnu zabrinutost kada sam otišla na redovnu proveru kod ginekologa šest nedelja posle porođaja. Jedno vreme sam i razmišljala da li sam zaista zakačila tu postporođajnu depresiju, ali sam shvatila da mi takvo razmišljanje uopšte neće koristiti.

Nemojte me pogrešno shvatiti – smatram da je to veoma realan problem i da treba potražiti pomoć ako smatramo da bolujemo od postporođajne depresije. Međutim, problem je kada se postporođajno stanje samo po sebi smatra normalnim, osim ako majka već nema neko mentalno oboljenje koje utiče na njen doživljaj svega.  Postporođajni period nikada nije normalan, već neverovatan, užasno komplikovan. U različitim trenucima i za različite ljude, to iskustvo je i preteško i presrećno i zastrašujuće i prelepo i zbunjujuće i dirljivo i užasno.

 

Na naše raspoloženje – u normalnom i “nenormalnom” obliku – utiču razni interni, ali i eksterni činioci. Kada je u pitanju postporođajno raspoloženje, interni činioci su nepredvidivi. Ja sam prvi put osetila tu mračnu uznemirenost još kada su me, posle porođaja, vozili niz hodnik ka mojoj sobi. Nestala je ta uznemirenost nakon nekoliko sati, ali sam u tom periodu shvatila kakve jezive biohemijske sile, nad kojima ja nemam nikakvu kontrolu,  jure mojim telom.

 

Posle godinu dana posetila sam prijateljicu koja se upravo porodila i zatekla je uplakanu od sreće koji je osećala zbog ljubavi prema svojoj bebi i mužu. Jedna moja prijateljica je lepo to opisala: “Majčinstvo je poput rolerkostera. Svi osećamo isto, ali neki ljudi se smeju i poskakuju od sreće, dok drugi plaču od straha.“

Međutim, mnogo je lakše predvideti kako će eksterni činioci uticati na vaše raspoloženje. Ako ste osoba koja živi u trenutku i rešava problem “usput”, vaše vreme provedeno sa bebom će najverovatnije biti zen. Ali, ako ste neko poput mene, ko voli da joj je dan unapred isplaniran, i volite da znate kada ćete raditi a kada se odmarati, onda ćete verovatno biti nezadovoljne, isfrustrirane, a možda čak i depresivne. Možda ćete i zaplakati na kraju dana kada shvatite da ništa niste postigle sem da mašinu napunite vešom, koji se sad polako buđa u mašini, jer je dete odlučilo da se mnogo ranije probudi iz popodnevne dremke. Možda ćete se čak i bezrazložno iznervirati kada vas muž pozove i kaže da će kasniti pola sata sa posla.

 

Ja sam manje bila plačljiva onih dana kada sam uspevala da pozavršavam stvari po kući, kada sam se osećala sposobno. Po prirodi sam osoba koja se oseća zadovoljno kada uspe da izvrši neki zadatak, od početka do kraja, i to dobro. Ali “zadatak” brige o novorođenčetu se menja svakodnevno (ako ne i brže), tako da je nemoguće biti zadovoljan savladavanjem novih veština tih prvih nekoliko meseci. Svi su mi govorili da uključim svoj majčinski instinkt, ali se ja u to vreme još uvek nisam osećala kao majka.  Imala sam ja instinkte, ali to su bili moji stari instinkti koji su mi govorili da skuvam sebi kafu i odgledam epizodu “Prijatelja” da se smirim, a to mi baš i nije bilo od pomoći kada nisam znala kako da budem roditelj, posebno kada su u pitanju bile roditeljske tehnike sa kojima se nisam slagala. Svaka knjiga o roditeljstvu mi je savetovala da treba da nosim dete po ceo dan (tačnije, savetovala je da treba da želim da nosim dete po ceo dan) i bila sam ubeđena da je to suludo, ali šta sam ja znala? U nedostatku odlučnog i glasnog majčinskog instinkta neke žene odaberu neku ideologiju roditeljstva i čvrsto je se pridržavaju.  Ja sam dozvolila da me i malo istraumira i natera da se osećam poprilično neadekvatnom i nespremnom.

baby-165067_1280

Koliko je sve to zaista važno? Ne mnogo, kada sagledate kompletnu sliku. Sada obožavam što sam roditelj i malo se sećam svih ovih muka o kojima pišem. I ne bih ni napisala sve ovo da nisam zapisala onaj deo “Pre nego zaboravim”, koji mi je bockao oči sa kompjutera, jer, iskreno, i zaboravila sam ga.

 

Ipak, još uvek mi oko zasuzi kada se setim svih izazova koje sam savladala u tih prvih nekoliko meseci, kada se setim straha i usamljenosti koje sam osećala kada je ona žena u prodavnici pretpostavila da imam “sreću najveću”. Volela bih da sam tada shvatila da je i na njeno sećanje uticala blaga amnezija. Moje sećanje još uvek utiče na mene i tera me da nepromišljeno izgovaram svakakve bezosećajne stvari. Tako da, ako vas vidim u prodavnici kako nosite tek rođenu bebu, sigurno vam ništa neću reći, ali moj razneženi izraz lica će vam reći sve – da se u sebi prisećam svojih prvih meseci sa bebom i da su bili divni. Unapred se izvinjavam za to. Ali odmah da vam kažem, i vi ćete to jednog dana misliti. I najbolje bi bilo da ignorišete moj pogled, obrišete balice vaše bebe sa ramena i kupite jedno pakovanje pelena za odrasle.

 

 

Autorka teksta je Džodi Peltason
Tekst, uz dozvolu uredništva, prenosimo sa www.theatlantic.com
Tekst je prevela i prilagodila Vanesa Marčeta, novinarka i volonterka Centra za mame

Go Ahead, Leave A Comment

Name *: Mail *: won´t be published Website
Comment*: