Novo – stari prijatelji

AUTOR Centar za Mame | U Glas mama

Oduvek su me okruživali prijatelji. Odrastala sam u sredini okružena samo ženama, samohranom majkom i drugim ženama, tetkama i maminim prijateljicama koje se nikad nisu udavale ni rađale. Sve same žene i njihove sudbine urezane u moju svest koje me opominju kao onaj Gavran od Edgara Alana Poa o njihovim izgubljenim ljubavima, nerođenoj deci, životima. Bez obzira na sporadične teškoće, padove i muke kroz koje su prolazile, ja se sećam njihovog smeha. Kao neke tinejdžerke, puštale bi muziku koju vole i neretko bi zaigrale uz čašicu konjaka, umorne posle posla, same, ali zajedno. Uvek bi naletela još koja komšinica i sve bi za tili čas okrenule šolju od kafe i pričale jedna drugoj sve po redu divne stvari koje samo što im nisu prešle prag. Radile su zajedno, pozajmljivale novac jedna drugoj, pravile rođendanske torte i bile mi zamena za neprisutnog oca.

 

flying-639522_1280

 

Sećam se da su očvrsle tokom godina, da su se snalazile švercujući cigare, robu iz Turske, čisteći WC-e da prehrane sebe i decu. Muškarci su dolazili i odlazili, a one su ostajale same, zajedno. Bile su podrška jedna drugoj i na muškarce nisu više ozbiljno računale. Posebno ne na one sa decom.

Okupljale su se često. Trač partije, suva egzistencija, deca, muškarci, sve se podrobno analiziralo. Znale su da opletu neku koleginicu koja je došla u kratkoj suknji na posao, ali znale su i da ni one nisu neke cvećke i brzo bi okrenule priču na svoje muke. Bile su lojalne jedna drugoj, čak i u periodima sporadičnog durenja zbog nekog neiskazanog propusta koji su jedna drugoj zamerile.

 

Živeći u atmosferi hormonalnih talasanja, ja pubertet, one već pred klimaks, nikako se nismo mogle naći na istim talasnim dužinama. Iako sam bila ubeđena da se nikad neću udati, i to ne samo ne samo udati, već naći pravu ljubav, nisam shvatala da u stvari kopiram njihove sudbine, priče, uverenja. “Muškarci dođu pa odu, prijatelji su tu zauvek”, u prevodu “Žene su tu za tebe, a muškarcima ne veruj.” poruke, su te sa kojima sam odrastala. I poslušala sam ih, nesvesno. Imala sam najbolju prijateljicu celo svoje detinjstvo i ranu mladost. Toliko smo bile bliske da nismo znale gde završava jedna a počinje druga, toliko da su ljudi mislili da smo rođene sestre, iako ličimo jedna na drugu kao Žizel Bundšen i Agli Beti. Zajedno smo došle i otpočele život u velikom gradu, zaposlile se, našle momke i svoje nove puteve. Zajedničkom odlukom smo prekinule “na suvo” preteranu vezanost jedne za drugu, jer je to uništavalo i nas i naše veze.

 

pinky-swear-329329_1280

 

Bile smo patološki vezane. Godinama sam patila za njom. Muž mi je bio i ostao najbolji prijatelj, ali to dečje prijateljstvo, taj osećaj da te taj neko poznaje pre nego što si i stasao da bilo šta sam pametno rezonuješ o svetu i kad si izmaštavao čitave romane da bi popunio tu zjapeću rupu u duši, koju je ostavilo porušeno detinjstvo, taj osećaj je “najsvetlija zvezda od svih”.

 

Nikada kasnije, ni sa jednom drugaricom se nisam tako smejala i osećala svojom kao sa njom. Da li zbog godina koje su se napakovale, nepoverenja u ljude koje sam gajila ili jednostavno zbog toga što drugarstvo iz najranijeg perioda svog života nikada ne možeš zaboraviti, jer ona rastu sa tobom i u tebi, ne znam.

Često mislim na nju i kako mi fali to naše davnašnje, što se nikad neće moći ponoviti, jer smo sad neki drugi ljudi. Ti drugi, odrasli, sa novim i ne baš kompatibilnim porodicama, veruju i misle na neke nove načine o ovom “novom” prijateljstvu. Sve je nekako nejasno, zavijeno. Šta je sada dopušteno, koliko kome odgovara, da se ne pređu te tako mukom podignute granice koje nas štite od “starog” prijateljstva. Vrlo često u sebi odbijam da učestvujem u toj novoj šaradi, a već sledećeg trenutka je zovem, da bih odmah shvatila da ona ne zna i neće drugačije. A ja ne umem da pustim. Vezana sam sećanjima, slikama, emocijama za taj period svog života, posebno otkad sam postala majka. Ponovo su se ušunjala sećanja na nju, na mamu i na sve ostale žene mog detinjstva.

 

Ono što je neverovatno kada razmišljam o njima i o sebi je da jedino ja imam kompletnu porodicu. Muža, decu. Nekako sam ostvarila neostvarivo. Ono o čemu nisam smela ni da maštam. Imam muškarca na koga mogu uvek da se oslonim, koji mi je lojalan i veran kao što su one bile jedna drugoj. Ali prijateljicu više nemam.

 

Danas mi je zaova najbolja prijateljica. Starija sestra je prava sestra. Drugarica, dve, tu smo, trudimo se. Muž – kategorija za sebe, jedini, prvi, najbolji. To ne znači da me ne nervira sve češće i sve duže s godinama. Ali on je moj životni izbor, moj čovek, otac moje dece i sve te patetične, ali istinite stvari. A ona, prijateljica iz detinjstva je moja venčana kuma. Tu je i ona negde na bezbednoj udaljenosti od novog prijateljstva stare prijateljice. Dolazi na dečje rođendane, nasmejana, sa poklonima, iskreno se popriča, poigra i ode u svoj život. Ja ne znam gde i kako ona zapravo živi. Da li je srećna, da li je opterećuje naša prošlost ili samo nema vremena da razjasni sebi bilo šta od toga.

 

Kažu mi moji bližnji da prihvatim to što mi daje i da ne talasam mnogo. Razumem ih. Ali razumem i sebe. Nekad mi se čini da nas štiti obe od starih navika, patologije, nejasnih granica. Nekada se osećam poniženo. Da li vi znate gde živi vaša kuma, odete na kafu kod nje ili ona dolazi isljučivo samo kod vas, za praznike? Ne znam. Želim da pišem o ovom što me muči, ali ne želim da ona to zna. A znaće, pročitaće. Reći će, u pravu si, to je bezveze od mene, evo, dođi sad jedan dan sa decom. Ćutaću po prvi put u životu. Neću želeti takav poziv.

 

Autorka teksta je mama koja je od skoro u svetu mama blogerki i to, kako kaže, samo zato što se na većini portala i u magazinima plasira vrlo sličan i ružičast sadržaj o roditeljstvu. Njen ugao podrazumeva iskrenu, vrlo otvorenu (na granici ukusa ponekad) priču o tabu temama. Više tekstova ove mame pročitajte na ibcmother.com

Go Ahead, Leave A Comment

Name *: Mail *: won´t be published Website
Comment*: