Nije lepo, ali je prirodno

AUTOR Centar za Mame | U Glas mama

balance-405513_1280

S obzirom da živim  u vremenu kada su lepo telo i mladost imperativ i kada je biti vitak i zgodan prosto obavezno, u svojim četrdesetim godinama  i sa dvoje dece, našla sam se zatečena.

 

U redu, kao nekadašnja sportistkinja (mada sportista, kao ni oficir – nikad nije nekadašnji 🙂 ) trudim se da odgovaram zahtevima vremena – vežbam, jedem – ne po želji, već po dijeti i uglavnom sam zadovoljna rezultatima.

 

Ali, pojavio se i drugi momenat.

Revoltirane mame iz raznih delova sveta poručuju da je u redu imati mlitav stomak koji se prevaljuje preko ivice pantalona, strije, par santimetara viška kože ostalih posle porođaja.

I ne samo da je u redu, nego i da je lepo!

Lepo, kao dokaz izvršene „vrhunske dužnosti žene“, kao dokaz da je dala život drugom biću, svom detetu.

Hm.

Zanemarimo duhovne aspekte, ostanimo na čisto fizičkim.

Moram priznati, iz svog iskustva govoreći, ništa me više ne nervira nego upravo taj stomak, postporođajni.  U mom slučaju, dvostruko postporođajni. I ništa me ne bi više radovalo, nego da pripadam onoj maloj grupi srećnica kojima se posle trudnoće i porođaja apsolutno ništa ne vidi, koje i dalje imaju lep, zategnut stomak, čvrstu kožu bez traga strija (lično ih poznajem nekoliko).

Ali ne pripadam.

Moj stomak se celom dužinom pomerio unapred, tako da, gledajući se iz profila, umesto ravne linije imam ispupčenu.

Na donjem stomaku je došlo do razdvajanja mišića – a na to vas niko ne upozorava, pogotovo niko iz medicinskog sveta, i džaba mi svo vežbanje kad između mišića postoji prazan prostor.

I opuštena vreća od stomaka ostaje upravo to. Opuštena vreća.

Zato sam se u ovom trenutku našla u dilemi koju mi društvo postavlja.

Da li je to lepo ili treba da se osećam kao izgnanica iz društva mladih, lepih i zategnutih?

Ne želim da se osećam kao izgnanica. Ne mislim da sam uradila išta čime bih to zaslužila, osim što se moje telo (kad smo već kod toga, i lice) potpuno prirodno promenilo pod uticajem vremena i trudnoća.

I kao što nisam baš oduševljena borama (tešim se da su smejalice), sedom kosom (to se bar lako rešava), tako nisam oduševljena ni opuštanjem kože ni njenim viškovima, a ni lakšim zadržavanjem masnog tkiva.

I ne mislim da je to lepo. Prirodno – da, ali ne i lepo.

I šta dalje?

Mislim da tu svako treba da odluči za sebe.

Ja sam rešila da bore neću zatezati, usne i grudi neću dopunjavati.  Iskreno, mislim da nema ničeg ružnijeg od starog lica zategnutog do neprepoznatljivosti u pokušaju da izgleda mlado. Tako i sa telom.

Vežbaću, jer verujem da je pokretljivost osnova zdravog života. Ograničiću ishranu (sa apsolutnim izuzetkom rođendanskih torti svoje dece u kojima ću uživati bez ikakve griže savesti) i nadati se da će to pomoći održavanju tela u željenoj formi.

Ali neću se praviti da je to lepo. Jer, ruku na srce, nije.
Jeste prirodno. I prihvatam to upravo tako.
NAPOMENA: Do sad nisam videla da muškarce muče ista pitanja, mada i oni stare, njihovi stomaci rastu, podbradci se pojavljuju, grudi opuštaju.  Možda da sledimo njihov primer i uživamo u životu takve kakve smo?

 

Autorka teksta je Vesna Banovčanin, majka dvoje dece, svetska prvakinja u plesu (kategorija preko 35 godina) i magistarka farmacije.

Go Ahead, Leave A Comment

Name *: Mail *: won´t be published Website
Comment*: