Mojoj maloj meni

AUTOR Centar za Mame | U Glas mama

ALT: "devojcica"


Usnila sam te prošle noći. Stajala si bosonoga u travi, ispred divne kućice koju si zvala svojim domom. Krhka, prkosna… Svaka ćelija iz tebe viče ,,Jesam li dovoljno dobra?’’… jesi li najbolja. Osećam tvoju glad. Onu koja te tera da se dokazuješ i sebi i drugima da vrediš. Da si lepa, pametna, sposobna, talentovana za sve. Guraš na svim poljima dok ne dostigneš zvijezde. Aplauze. Potvrde.

 

Gledam oči širom otvorene na licu prepunom iščekivanja. Nisi ni svesna koliko ne stižeš da uživaš od brzine da zgrabiš od života sve što ti pred tebe servira. Da ništa ne propustiš. Plašiš se da nećeš zateći ponovo isti dar ukoliko se jednom posvetiš do kraja…

 

Ne mogu da se setim tvojih nestašluka. Osim par njih. Kao da si oduvek bila odrasla. Znala šta možeš, a šta ne. Volela bih da si ih pravila više. Da si dala sebi slobodu i malo divljine da probiješ neke zidove i zađeš na zabranjeni teren. Možda bi tada znala raširiti ruke i pustiti anđele da ti spletu krila. Ona koja ćeš kasnije znati sama raširiti i odlebditi i do najvišeg planinskog vrha.

 

Ne znaš da si divna baš takva kakva jesi. Da si savršena. I da jedino nikada više nećeš biti dete. Da će jedino ta prilika da budeš mala, nesmotrena, divlja, puna ljubavi, čistog srca i duše uskoro nestati. Pružajući ruke u zagrljaj, savij ih oko sebe. Voli se, savršenstvo Božje. Jer si sama birala svoj put i uvijek ćeš ga sama birati. I još mnogo puta gaziti različitim stazama istovremeno. Kao kakva stonoga. Imaš kad.

 

Hodaj jednom stazom i upijaj svaki kamičak. Svako zrno prašine. Cvet. Sunčev zrak. Ne žuri da porasteš i da postaneš velika. Odgovorna. Da se osamostališ. Ne trči kroz detinstvo.
Još ćeš ti plesati i pevati. Slikati i pisati. Upijati aplauze. Menjati živote. Za sve to imaš vremena.
Budi divlja. Gacaj po barama. Pevaj na kiši. Ukradi sočnu jabuku iz komšijske bašte. Zakasni kući bar dva minuta. Brinuće i tako i ovako. I neka te boli briga šta će drugi da misle. I da li će to da im se sviđa. Udahni duboko da ti se i utroba vazduhom ispuni. Ne plitko. I ne brzo, kao da uskoro nećeš disati.

 

Dođi da te zagrlim. Ti, malo čudo. Ne grabi tovare teže od sebe same. Saviće ti leđa, pa ćeš uvek tražiti slične. Za tvoja pleća preteške. Budi i nikad nemoj prestati biti dete. Ono koje leti, diše duboko, koje se smeje preprekama. Za sve drugo imaš kad. I pusti tople suze da se skotrljaju niz obraze. One divno umeju da umanje i najteže terete.

 

Voljena si… i više nego što pojmiš. I jača nego što misliš. Džaba da ti pričam šta ćeš biti kad porasteš, nećeš mi verovati. Zato, da ćutimo i grlimo se. A onda ajd’ da se igraš. Da ne zaboraviš kako se ono bude dete.

Autorka teksta je Tatjana Kuljača – mama, spisateljica i blogerka na mamizam.blogspot.rs

Go Ahead, Leave A Comment

Name *: Mail *: won´t be published Website
Comment*: