Dobro je praviti se Englez

AUTOR Centar za Mame | U Glas mama

ALT: "mama i dete"

Moj tata mi je uvek govorio da se pravim Englez. Iako znam da to nije bilo u pozitivnom smislu, ja sam uvek bila pomalo ponosna kad mi to kaže, jer sam se uvek divila Englezima, i to ne zbog geografije ili neke velike razlike u odnosu na Srbe, već zbog njihove kulture. Još u osnovnoj školi su nas učili kako su oni „čudni“, kako prilikom razgovora uvek mora da se poštuje tuđi prostor i drži rastojanje od najmanje dužine jedne  ruke, kako je pitanje „kako si“ znak kulture, nekako a ne poziv da se ispriča celokupna zdravstvena istorija i kako se sa nepoznatim ili manje poznatim ljudima uvek priča o vremenu. Iako to nama izgleda hladno i nekako ukočeno, meni je jednostavno takvo ponašanje ukazivalo na kulturu i obazrivost prema drugima, čega kod nas, izgleda, ima sve manje.

 

Nedavno sam odvela dete na igralište. Lepo vreme je počelo da nas izdaje i ja sam htela da što više iskoristimo te blage dane. Moja ćerka je, naravno, odmah otrčala na tobogane, a ja sam sela na klupicu sa ostalim mamama i bakama. Poveo se razgovor o deci, naravno. Posle jadanja u vezi sa bolestima, vaškicama i neposlušnošću, jedna baka me upitala: „Da li imate SAMO nju jednu?“ Sa osmehom sam rekla: „Da.“ Međutim, ta baka, koju sam ja tada prvi, a verovatno i poslednji put videla u životu, našla se pozvanom da me izgrdi zbog toga što sam sebična, jer „koliko god mi naporno izgledalo gajenje deteta, uvek je detinjstvo lepše u dvoje, pa i u troje“. Tada sam se setila svoga oca i opet se pravila Englez, jer da nisam, imala bih svašta da kažem toj sveznajućoj baki. Umesto iskrenog odgovora, ja sam bila primorana da lažem potpune strance. Rekla sam da još imam vremena i da ću u budućnosti možda i roditi još jedno dete, naravno, sve sa osmehom, a u sebi sam ključala. Prvo, baka me je naterala da radim ono što najviše mrzim – da lažem, a drugo, gurnula je svoj naborani nosić tamo gde mu nije mesto.  U moju odbranu, laganje je izgledalo kao bolja opcija nego iskren odgovor koji bi samo nastavio diskusiju o mom životu sa ljudima sa kojima nemam nameru da preispitujem i opravdavam svoje životne odluke. Da sam rekla baki da sam razvedena i da trenutno ne razmišljam o sledećoj bebi jer jedva sastavljam kraj sa krajem da bih uspela da nahranim i obučem ovo dete, pogledala bi me kao da sam ostala bez ruke, a ne bez muža. Onda bi usledilo i pitanje:  „Pa šta se desilo, i ko je kriv?“ i sve tako dok ja ne bih zažalila što već jednom ne kreće taj sneg.

Da biram reči naučila sam iz tuđih grešaka. Prošlo leto je na jednom drugom igralištu, sa ćerkom u pesku, bio jedan tata. Imao je tu nesreću da odmah pored njega sedne  još jedna devojčica sa, po mom mišljenju, veoma nekultunom, brbljivom ženom koju ona zove mamom. Naime, gospođa Brbljiva je pitala devojčicu gde joj je mama, što je jadno dete rasplakalo, a i tatu. Ispostavilo se da je njena mama izgubila borbu sa kancerom nekoliko meseci pošto je rodila. Tata je to kroz suze ispričao gospođi Brbljivoj, spremio uplakano dete i otišao kući.

 

Dugo posle toga razmišljala sam o tom ocu, ali i o svim drugim ljudima kojima potpuni stranci upropaste dan i oteraju ih sa igrališta. I to zbog čega? Ili zbog nekontrolisane znatiželje i navike da zaviruju u komšijsku šerpu sa ručkom ili zbog urođene nekulture. Zašto mi, poput Engleza, ne ćaskamo o vremenu i o nebitnim stvarima? Mene je znatiželjna baka samo iznervirala, ali nekog drugog, ko još nije doživeo veliku neprijatnost, zaista će povrediti. Svi znamo da postoje razni razlozi zašto neko ima SAMO jedno dete. Možda su se roditelji tog deteta borili sa nepolodnošću godinama, pa su ga dobili na jedvite jade i ne znaju da li će moći ponovo da zatrudne. Možda su usvojili to jedno dete. Možda je jedno od roditelja, ili oba, ostalo bez posla i ne znaju kako će da prežive mesec, pa im je proširivanje porodice bolna tačka, jer to žele, ali nemaju sredstava. Možda su već nekoliko puta ostajali trudni, ali nisu mogli da iznesu trudnoće do kraja. Hiljade drugih razloga postoji koji su veoma lični i koji ne treba da budu tema za razgovor sa nepoznatim dušebrižnicima na igralištima, na rođendanima i u igraonicama.

 

Roditelji ne bi trebalo da dozvole sebi da se pravdaju, pogotovo ne potpunim strancima, jer ako ne pribegnu lažima, kao ja, moraće da prepričavaju i ponovo proživljavaju celu svoju bolnu situaciju ili će morati da se pravdaju zbog odluka koje su teško doneli. Često srećemo ljude koji vole da znaju sve o svakome, ali i da preispituju tuđe odluke i osuđuju; na kraju svega, i da sažaljevaju. Ja mislim da mene niko ne treba da sažaljeva zbog toga što sam odlučila da izađem iz braka (jer je i meni i mojoj ćerki život sada bolji, kvalitetniji i lepši), niti zato što moje dete sada ima svu moju pažnju.  Jer, mame i bake sa igrališta smatraju da moj život nije onakav kakve one smatraju da jedan život žene i mame treba da bude, pa verujem da bi me tugaljivi pogledi i „dobronamerne“ reči utehe tipa „naći ćeš ti drugog muža i tatu za dete“ samo dodatno iznervirale i ne bih mogla da se pravim Englez, pa bismo kasnije morale da zaobilazimo to igralište.

I tu se vraćamo na „uštogoljene“ Engleze. I šta sad njima fali? Verujem da se kod njih na igralištima ovakve situacije retko kad dešavaju i da je njihov život mnogo bolji zbog toga, a verujem i da bi i naši životi bili mnogo srećniji i bolji kada bi se malo više pravili Englezi i manje zavirivali u komšijsku čorbu.
Zato, drage mame, bake, sestre, ali i svi vi pripadnici muškog pola zainteresovani za životnu č(b)orbu nekog roditelja u parkiću, na ulici, u prodavnici, kada sledeći put budete odveli dete na igralište i kada budete razmišljali o tome šta da pitate mamu koja sedi pored vas na klupi, držite se vremenskih prilika, jer ne znate kakve probleme žena pored vas ima i nije na vama da joj dodatno zagorčavate život.

 

 

 Autorka teksta je Vanesa Marčeta, anglistkinja i volonterka Centra za mame 

Go Ahead, Leave A Comment

Name *: Mail *: won´t be published Website
Comment*: